Intervju: Ljuba Popović
Srbija na ivici
Kad vidim da je čitav intelektualni svet danas u
opoziciji, da napada sistem, da je doista redak intelektualac koji ne osuđuje
režim, moram da priznam da ne mogu da učestvujem u tom opštem urlanju
Povod
ovom razgovoru je izlazak iz štampe knjige Ljuba
Popović – Odiseja jedne senke, u izdanju nakladne kuće Gradac
(Čačak, urednik Branko Kukić). U knjizi nailazimo na 12 reprodukcija u
prirodnoj veličini i kao uvod, nadahnuti tekst Jovice Aćina. Vidim da
ste zadovoljni rezultatom.
"Napor koji je uložio
izdavač, Branko Kukić, i cela ekipa, Mile Grozdanić kao dizajner, štamparija
Čigoja, topčiderski Zavod za
izradu novčanica i, naravno, pisac popratnog teksta, Jovica Aćin, dao je
ploda i dobili smo knjigu zaista dobrog kvaliteta. Svaki susret s drugima
koji hodaju meni nepoznatim lavirintima slike za mene je dragocen. Jovica
Aćin je u susretu s mojih 12 slika načeo pitanje mikrokozmosa, i njegovo
lutanje za senkom slika dalo je literarno-poetičan tekst retke
inspiracije", kaže za "Vreme Ljuba Popović.
U Parizu ste trideset i šest
godina. Francuzi rabe baš tu znamenku i u značenju nečega što je puno,
mnogo, neodređeno veliko.
Da, i trideset šest godina jeste puno, to je čitav jedan život. No,
za sve to vreme redovno sam odlazio u Jugoslaviju, u Valjevo ili Beograd,
naročito u zadnjih petnaestak godina, tako da kontakt nikada nije bio
prekinut. Zbog tog dvostrukog koloseka, čini mi se da mogu reći, a da ne
bude pretenciozno, da poznajem i pratim događaje koji su se zbili, ili
zbivaju na našim prostorima, ali i stanje i razvitak zapadne
civilizacije, kulture i društva. No, pre nego što počnemo razgovor o
temama koje vas zanimaju, hteo bih reći nekoliko reči o sebi, pre svega
zato što ima mnogo mladih koji me ne poznaju dobro, ili tek površno, na
osnovu onoga što se s vremena na vreme objavi u našoj štampi. Živeo
sam u Beogradu u teškim uslovima, kao i svi studenti tada, u vreme Josipa
Broza. U Pariz nisam otišao iz političkih razloga. Bitno je da istaknem,
da u vreme Brozove Jugoslavije nikada nisam bio član Komunističke
partije, za razliku od mnogih koji se danas bave politikom. Istovremeno,
tu sam komunističku partiju smatrao normalnom pojavom, protiv koje se
trebalo, i moglo, boriti. Ali, ponavljam, u Pariz nisam otišao iz političkih
razloga, već zbog toga da nešto naučim i nešto saznam. To je prvo.
Drugo, spadam u ljude koji ne prave kompromise. Stigao sam u Pariz kad je
apstrakcija bila u punom jeku – o čemu možemo kasnije nešto reći –
ali nisam pristao na nagodbe i pogodbe trgovaca. Svih tih trideset i šest
godina radio sam ono što sam smatrao da je moj zadatak na planu
slikarstva. S druge strane, ili bolje reći, iz drugog ugla, spadam u
ljude koji ne voze automobil. Hvata me užas od današnje civilizacije
koja punom parom uništava životnu i prirodnu sredinu. Nikada u životu
nisam stavio ni odelo, ni mašnu... Nisam, dakle, pravio kompromise ni kad
su bili odlasci na važne prijeme i kad je bilo važno ostaviti očekivani
utisak. Sa svojih dvadesetak godina, kajakom sam obišao čitav Jadran. I
danas, u šezdeset i šestoj godini rado vozim kajak, nažalost, po nekim
drugim obalama. To je neka vrsta skice za autoportret. A što se tiče
nekih drugih stvari, hteo bih naglasiti da smatram da je kultura daleko
iznad i važnija od politike. Kad govorim o tim nekim stvarima, pokušavam
da budem objektivan. I "Vreme", list za koji pravimo ovaj
razgovor, neka nastavi tražiti zlatnu sredinu i objektivnost, jer time
samo dobiva u svemu. Potrebno je smiriti navijačke strasti i pokušati da
se pomogne, onoliko koliko se može, da ta naša država izađe nekako na
kraj sa svim tim nedaćama koje je saleću.
Vaše su slike u poznatim
galerijama svijeta. Kako biste boravak u Parizu ocijenili sa te strane: sa
strane osobne afirmacije kao umjetnika?
Trebalo bi, kao prvo, naglasiti da mi malo patimo od mitomanije, često
se u pisanju preteruje. Trebalo bi imati dozu realizma, znati tačno gde
se nalazimo. Jednom sam to već rekao, mi nismo u podsavezu, ali nismo ni
na vrhu prve lige. Znači, negde smo dole, u dnu te prve lige, i borimo se
za opstanak. U Parizu ima čitav niz umetnika, znam ih bar desetak, iz
moje generacije, generacije između šezdeset i sedamdeset godina, što iz
inostranstva, što Francuza, koji bi, jer su istrajavali na svom putu i
stvarali delo sa prepoznatljivom sopstvenom logikom, kroz godinu dve,
trebalo da preuzmu kormilo, ukoliko u njima još bude snage. Među tom
generacijom ima i slikara Jugoslovena, Italijana, ima Francuza, jedan s
Islanda, ima Nemaca i Belgijanaca. Tako da se ta naša pozicija drži.
Uspevamo da živimo od onoga što radimo, a to je, po meni, važno za
jednog slikara, da može da živi od onoga što radi, ne praveći
kompromise. To znači da ne pristaje na mode, da ne pristaje na ukus
publike, nego da jednostavno svojim stavom, svojim slikama, pokuša da
nametne sam svoju modu, da tako kažem.
U Parizu je u isto vrijeme –
koju godinu ranije, koju kasnije – stigla skupina afirmiranih
jugoslovenskih umetnika, Dado, Petar Omčikus, Bata Mihajlović, Vlada
Veličković... Što je, po vama, prednost, a što hendikep, boravka i
stvaranja u umjetničkom središtu kao što je Pariz, koji nameće svoje
kanone, svoju tradiciju, pa i svoju borbu protiv tradicije, a u usporedbi
s vašim kolegama koji su svoje stvaralaštvo nastavili na tlu bivše
Jugoslavije, Lubarda, Murtić i drugi...
Da bih odgovorio na to pitanje, moram da se vratim u vreme kad sam bio
u Beogradu. Jugoslavija je, iako komunistička, tada bila otvorena zemlja,
jedina – za razliku od svih ostalih istočno-evropskih zemalja – koja
je održavala kulturne veze sa Zapadom. To bi mogla biti posebna tema za
razgovor. Poljaci, Rumuni, Bugari, Mađari, pa čak i Rusi – nisu uopšte
prisutni u Moderni. Za njih je Moderna bila tabu. Svakako, postojala je
ruska Moderna, u početku, s grupom slikara koja je od Maljeviča do
Kandinskog napravila veliki boom
u Moderni, naročito apstraktnoj. Međutim, danas kad posmatrate, svi ti
slikari iz zemalja koje su bile iza gvozdene zavese jednostavno ne postoje
u Parizu. Mi u Beogradu, prelistavajući časopise koji su stizali za našu
Akademiju: Quadrum, Arts – mi
smo to što se dešavalo na Zapadu, u takozvanom pokretu Moderne, smatrali
nekim čudom. Kao da je u pitanju bio kompleks niže vrednosti. No, kad dođete
ovde, kada se suočite s ovim svetom, kada počnete da živite na ovim
prostorima, taj kompleks nestaje, i čovek započinje borbu na terenu i,
jednostavno, ima manje respekta i straha prema tom što se dešava na
Zapadu. Naravno, bile su dve generacije – generacija Petra Omčikusa,
Bate Mihajlovića, i njihovih supruga, Kose i Ljubinke, tu su, među
njima, bili još Jovanović, Andrejević (kasnije otišao za Ameriku) i
skulptor Knežević, zvani Knez, koji je nedavno umro. Ta prva generacija
je probijala put i teško je izlazila na kraj s Francuzima. Ali, za
razliku od naših predratnih slikara koji su došli u Francusku, mislim tu
na Konjovića, Šumanovića, Marka Čelebonovića i Mila Milunovića, oni
su nekako živeli pod jakim uticajem francuskog slikarstva i francuskog
impresionizma, trpeli su snažan uticaj apstrakcije, iako su svi oni bili
figurativci. I to se vidi na njihovim slikama u Narodnom muzeju, i na
svemu onome što su posle toga radili. Bata Mihajlović, Petar Omčikus i
ta grupa uneli su jednu svežinu u francusku školu, ali pod snažnim
uticajem te francuske apstraktne škole. Imali su dosta muke da iznesu na
videlo svoj umetnički kredo. Moja generacija: prvi je tu došao Dado, pa
Tošković, posle sam došao ja, Veličković, i drugi. No za nas trojicu,
Dadu, Vlada i mene, problem je bio što smo praktično doživeli strujni
udar, između onoga što smo nosili u sebi, kao mulj, i zapadne,
kultivisane civilizacije, s njenim sopstvenim slikarskim zakonima. Na našu
sreću, uspeli smo sačuvati taj mulj, da poprimimo eventualno neke etičke
i estetske vrednosti Zapada, ali taj električni udar smo izdržali, i već
trideset i nešto godina borimo se za neke svoje ideje, koje su delom
suprotne zapadnom razmišljanju i načinu slikanja. Čini mi se, da nismo
izgubili tu prvobitnu energiju, i da i dalje pokušavamo da ostanemo
svoji.
Nikada nam umjetnost nije bila
potrebnija nego danas, umjetnost kao bijeg ili lijek od istine i
stvarnosti. No, ona je u dubokoj krizi, pa ni samoj sebi ne može pomoći,
a okolo nas pustoši produktivizam, hedonizam kvantitativne potrošnje,
nizak vodostaj duševnog i čuvstvenog života. Kako to doživljavate?
Pa čitav XX vek je veoma destruktivan vek. S jedne strane destrukcija,
s druge umnožavanje. To znači da je XX vek polako ali sigurno napuštao
duhovnu sferu i ulazio u nezaobilazni proces konzumacije. Na tom planu može
se najbolje pročitati najveći slikar XX veka, Pablo Pikaso. Kad
pogledate njegovo delo, na početku, ono je klasično, ima izvanredne
vrednosti, naročito njegov plavi roze period, ima i neke stabilnosti.
Problem kod Pikasa je bio u to vreme problem ljudske tragedije, i
sirotinjstva, da tako kažem, što se vidi iz tih ispijenih likova,
klovnova, iz atmosfere koju je verovatno doneo sa sobom iz Španije. Međutim,
kako je vreme prolazilo, ako posmatrate njegov opus, njegov se rad sve više
ubrzavao, proizvodnja se povećavala, kao što se povećava na primjer
proizvodnja konzervi, ili bilo čega drugog u današnjem produkcionističkom
svetu. Duhovno je polako iščezavalo s njegovih slika, i pojavio se mađioničar
koji je veoma vešto pravio i do dve-tri slike svakog dana. Ja sam u
jednom mom nesrećnom intervjuu jedanput bio čak rekao da je to za mene
bio umetnički proliv. Možda je to suviše jaka reč, jer to je stvaralac
koga XX vek ne može mimoići, ali moram da kažem, da od Pikasa ništa
nisam naučio, sem optike. Ne znam da li je to moja ili njegova greška.
No, u tom Pikasu, iz te faze, ne vidim ni duhovno, ni unutrašnje
nabijenog tenzijama. Vidimo kako se polako u XX veku pojavljuje
destrukcija slike, da bi to kasnije, kod manjih kalibara od Pikasa,
poprimalo groteskne razmere i bilo dovedeno do apsurda: slučaj Manconija
koji je završio tako što je izlagao svoja sopstvena govna, zapečaćena,
valjda da manje zaudaraju, a posle njega je za taj period interesantan Iv
Klajn, koji je farbao žene u plavo i valjao ih po platnima, da bi konačno
stigli do Endi Verhola, koji se pretvorio u pravu industriju i nekakav
egzibicionizmom, i Bojsa, koga su Nemci izmislili da bi konkurisali
Amerikancima, i koji je predmete oko sebe umotavao u nekakvu čoju.
Naravno, tu bi se mogao smestiti i Mišel Žurnijak, koga sam poznavao, i
koji je pravio spiritističke seanse tako što je svoju sopstvenu krv
ubacivao u kobasice – Francuzi to kažu boudin,
mislim da je na našem jeziku to bolje reći krvavica – i tu krvavicu
posetiocima delio na otvaranju kao naforu. Oni, naravno, nisu znali što
jedu, da se u toj krvavici nalazi krv autora. Nakon tih ekstremnih slučajeva
koje vam navodim, XX vek završava s bombe-artom,
famoznim bombardovanjem Jugoslavije, na način koji je naprosto istovetan
s hepeningom. Svi ti egzibicionizmi, hepeninzi i destruktivni vid XX veka
kod mene su stvorili neku vrstu alergije. Francuzi kažu contre-courant,
što bismo mi rekli uz dlaku. Suprotno svemu tome, ja sam svoje stvaranje
posvetio unutrašnjem raspoloženju, unutrašnjim porivima, pokušavajući
da povratim dostojanstvo slike.
Branko Kukić je tu konstantu u
vašem stvaralaštvu nazvao povratkom faustovskog – misleći na to
samoosvješćenje Fausta, koji je shvatio da srlja i da usuprot dominaciji
praktičnoga uma treba afirmirati novu osjećajnost i tražiti izlaz iz
pakta s đavolom. No, današnji je pakt, rekao bih, u mirenju s
hegemonijom, i više nego hegemonijom, jer hegemonija pretpostavlja bar
nekakav otpor, borbu, s apsolutnom vladavinom jedne određene ljestvice
ne-vrijednosti. Što je još gore, sve se to zbiva u nekada demokratskom
tradicijom duboko zaoranom prostoru, pa se stječe dojam da demokracija
danas samu sebe ukida, uvjerenjem da je pobjednička, i da samom činjenicom
da je pobjedila više nema potrebe da se dokazuje, te se prosto nameće
kao jednoumlje, točnije neumlje. Kako doživljavate ovaj paradoks?
Problem koji se tu postavlja jeste onaj koji je u svoje vreme postavio
Pol Gogen: Ko smo, šta smo i kuda idemo? U beznađu koje se u čoveku rađa,
i nužno rađa, pred neizmernošću kozmičkog prostora, on nema onu pomoć
koju mu je dugo pružala religija, koja je stvarala neku iluziju, govorila
mu o tome da postoji čovek-bog, neka veza između čoveka i Boga. Danas
na pragu XXI veka ona bledi, jer čovek više ni u šta ne veruje. Postoje
oni koji pokušavaju da veruju, ali mislim da se toj situaciji ne možemo
odupreti trikovima i samozavaravanjem. Bog moje majke, Onaj koji je živeo
na oblacima, nije i bog koji možda odnegde diriguje celim ovim kozmičkim
mehanizmom, oni su veoma različiti. Drugi faktor je taj da polako nestaje
i umetnost, ono čime se bavila suptilna duša, zahvaljujući pre
spomenutoj destrukciji. Zamenjuje se mašinama, kompjuterima, i nekim
novim programima koji čoveka sve više udaljavaju od senzibilnog načina
razmišljanja i njegove unutrašnje priče, koja je, u svakom slučaju, za
mene kao slikara, umetnika, najzanimljivija. Ipak, odgovori na bitna
pitanja, na skrivene tajne, trebalo bi da budu u nama. Evo male
ilustracije, nije to moj običaj, ali navodim ovu rečenicu iz Velike
antologije fantastike: "Posle nemoćnog čoveka-boga,
iskasapljeni čovek-mesto: umetnik se više ne obmanjuje kad je smisao
njegovog dela u pitanju. Ne trči za banknotama, izražava se autentično,
stvara likove koji su stecišta njegovih poriva (uključujući i one
najagresivnije) i tu se nesporazum začinje". U trenutku kada se
nalazim pred belinom platna, počinjem da postavljam pitanja i tražim
odgovore na Gogenovo pitanje. No, filozofiji, filmu, pozorištu,
literaturi i slikarstvu nedostaje danas zajednički imenitelj. Slikarstvo,
ono današnje, nije vezano sa stvarnošću, sa stvarnim strahom čoveka.
Ako to pitanje ponovno postane aktuelno, ako dođe na videlo, na dnevni
red onih koji se bave kreacijom, bit će i neke nade za buduće stvaralaštvo,
za umetnost.
Srbiju vidite kao prostor na
kojem se reflektiraju Istok i Zapad i njihovi utjecaji. Kako vidite ovaj
problem na relaciji Pariz-Beograd?
Pa pre nego što pokušam da odgovorim na to pitanje, rekao bih da se
Srbija nalazi na ivici žileta. To je slovenski narod koji je s vremena na
vreme trpio te uticaje Zapada. Nosimo neke taloge, neku težinu slovenske
duše, koja dakako, potiče iz velikih ruskih prostora, polako se odvaja i
ide prema jugu. Nije čudno da se taj prostor zvao Jugoslavijom. Ta južnoslovenska
plemena su na toj ivici koja je veoma opasna, i zato što se nalaze između
dveju kultura, ali ovo bi moglo biti i pozitivno, pod određenim
okolnostima, pozitivno je moglo biti samo u celini, kad je postojala ta država
koja je bila stvorena nakon Prvog svetskog rata i zvala se Kraljevina
Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle toga, dolaskom Broza, održala se, na sreću,
i jedno vreme, kao celina. Ja nisam rođen na političkom, nego na
kulturnom prostoru koji se zvao Jugoslavija. Moje obrazovanje je
obuhvatalo sve krajeve te zemlje. Tu Jugoslaviju sam gotovo celu obišao
– napomenuo sam na početku da sam Jadransko more prošao kajakom i tako
ga zavoleo – i odatle su poticali različiti uticaji. Čitajući
literaturu, hrvatsku, slovensku i makedonsku, sticao sam obrazovanje koje
nije bilo isključivo nacionalno omeđeno užim prostorom koji se zove
Srbija. Počeo sam da slikam pod uticajem nekih slika Miljenka Stančića,
posebno njegove slike Mrtvo dete.
Ona je na mene, kad sam došao u Beograd, izvršila preloman uticaj.
Shvatio sam da postoji kreativnost, da postoji nešto iza tog hodnika, te
njegove žute svetlosti. Sledeća slika koja je na mene dosta uticala bila
je Šejkina Muzejska postavka, i
naravno, posle toga, neke slike Igora Vasiljeva, kao što je Utopljenica. U Srbiju je sada ušla postmoderna, posebno među
piscima, što nužno nije loše, ali taj sukob, koji se stvara između te
dve kulture, odražava se u politici. Tako da je politika u stvari dete
tih sukoba. S jedne strane, zapadna civilizacija, koja ima i vrednosti
koje su strane našem čoveku, i s druge, naša balkanska, ili slovenska
civilizacija. Međutim, ako se naš čovek preseli u ove prostore, i
ukoliko ima snage i inteligencije, on može da odabere ono što je
najkvalitetnije na Zapadu, čuvajući tu osnovu u sebi. Tako eventualno može
da dođe do nekog višeg stepena kreativnosti. Hteo bih da kažem i nešto
što mi se u ovom trenutku čini bitno, i, ako bi mi netko i postavio to
pitanje...
Smatrajte da vam je to pitanje
postavljeno...
... zašto recimo meni nikada ne pada na pamet da kritikujem današnji
režim u Srbiji? Kad vidim da je čitav intelektualni svet danas u
opoziciji, da napada sistem, da je doista redak intelektualac koji ne osuđuje
režim, moram da priznam da ne mogu da učestvujem u tom opštem urlanju.
Ne želim da učestvujem iz prostog razloga što mi se čini da je Srbija
slaba i ugrožena. Mislim da joj treba pomoći, a pomoći joj možemo ako
se ujedinimo. Činjenica je da je bila bombardovana, da je pod sankcijama,
i sve to čini da postajem nekako sentimentalan i
"antiprotivan". Ne mogu nikoga da napadam u Srbiji, nemam prosto
za to snage, niti morala. Ne mogu iz prostog razloga što mislim da je to
nemoralno, mislim da Srbi treba da sami rešavaju svoj problem, da se
jednostavno oslobode iskušenja koje im se nudi zveckanjem novcem,
zveckanjem oružjem, zatvaranjem granica, napadima koji više nemaju
nikakvog smisla, a dolaze iz civilizovanog sveta. Taj civilizovani svet,
koji sve manje dokazuje svoju civilizovanost, naprosto se uputio bio u
nepotrebno uništavanje jedne teritorije, koja nije uništavana samo u
fizičkom smislu, nego je i zagađena. Nijedan narod na svetu ne zaslužuje
takvu egzibicionističku kaznu.
Mi slikari spadamo, tako bar pretpostavljam, u one ljude koje sve
partije i frakcije pokušavaju uvesti u svoje redove. Potrebni su im
umetnici, potrebni slikari, pisci i tako dalje. Tamo mi nije mesto. U
svakom slučaju, ne pada mi na pamet da napadam, niti da branim vlast. To
je pitanje koje me na etičkom planu ostavlja ravnodušnim. Osim toga, ti
koji su danas na vlasti, pre dvanaest godina su govorili suprotno.
Politika se menja. Opozicija isto tako. Ima jedan detalj koji bih hteo da
naglasim, jer ilustruje ovo što želim da kažem. Žak Širak, u više
navrata je u poslednju godinu dana ponovio da je Slobodan Milošević
diktator, i da on s diktatorima neće da ima posla. Kad Srbi shvate što
je demokratija, on će tada da pomogne srpskom narodu. To je izjava
predsednika francuske republike. Međutim, isti Širak odlazi na sahranu
jednog od najvećih diktatora sveta, onog u Siriji, koji nikada nije biran
na izborima, koji je čak išao dotle da postavi svoga sina na prestolje.
Znači, za Širaka, Asad nije diktator, diktator je jedino Slobodan Milošević.
Ne ulazim je li to tačno o Miloševiću ili nije, ali činjenica je da su
Srbi za tog Miloševića ipak glasali, a Sirijci nisu birali Asada, ili
njegovog sina. Drugo, isti Širak prima onog ljudoždera Kabilu – stalno
se na televiziji vrti spot gde se oni srdačno rukuju – onog koji je
pobio tolike ljude bacajući ih krokodilima u reke. Krokodili su postali
toliko debeli da više i ne jedu ljudsko meso. Živimo u potpunom apsurdu,
političkom apsurdu, kako u odnosu Zapada prema nama, tako i u odnosu nas
prema Zapadu.
Frano Cetinic
