Knjiga kao "fetiš"
Laptop nije za krevet
Slavni američki pisac Džon Apdajk nabraja šta ćemo
sve zauvek izgubiti ako u nekoj užasnoj budućnosti knjigu kao predmet
zamene banalni kompjuterski "printovi"
Eksperti
– možda bi ih trebalo nazvati e-ksperti – predviđaju da će štampana
knjiga od papira i lepka zastareti zbog elektronskih sistema za slanje
teksta, a takav sistem, pod imenom Microsoft
Reader, već se nalazi na tržištu i nudi «knjige» na džepnom
PC-ju koji proizvodi firma Hewlett-Packard.
To nije nemoguće, jer se veliki deo pisane komunikacije koja je ranije
obavljana preko pisama, novina i časopisa već premestio na kompjuterske
ekrane i u ogromnu digitalnu biblioteku koja se može naći na Internetu.
Ako se najgore ostvari i knjiga od papira pridruži zapisima na papirusu i
pergamentu, predviđam da će nam nedostajati mnoge stvari u vezi sa njom.
Knjiga kao komad nameštaja.
Redovi knjiga na policama greju i osvetljavaju i najbezličniju sobu, a
rasuti pojedinačni primerci odaju kakvi su trenutni mentalni procesi,
koje se knjige trenutno čitaju, koje su napuštene ali se mogu ponovo
uzeti u ruke sutra ili sledeće godine. Ako se nalaze pored kreveta ili
fotelje, knjige obećavaju udoban, hitar i miran prelazak iz ovog sveta u
neki drugi bez ikakvog komešanja, osim slobodnog i jedva primetnog
krckanja moždanih ćelija. Knjige je teško nadmašiti na polju lakoće
pristupa i brzine skladištenja.
Knjiga kao čulno zadovoljstvo.
Manja od kutije za hleb, a veća od daljinskog upravljača za TV, prosečna
knjiga se smešta u ljudsku ruku gnezdeći se zavodnički, ljubeći je
koricama, bilo da su one od platna, polirane kože ili fleksibilnog
kartona. Ona može satima da se odmara na malom prstu desne ruke bez
primetnog napora, dok palac te iste ruke sprečava knjigu da se zatvori, a
prsti druge ruke okreću stranice. Slova na pravougaonom papiru, rezultat
štamparske ljubavi koja traje više od pet vekova, tako se lako
odgonetaju da je čovek jedva svestan razlike između uranjanja u
imaginarni svet i posmatranja nameštaja u svojoj sobi.
Potreba da se «impresivno» predstave u knjižarama stvorila je, tokom
nekoliko poslednjih decenija postojanja knjige, bombastične tomove, čije
su strane i tip slova veći od organski idealnog i koje izazivaju bolan
napor u gorepomenutom malom prstu. Nestašica papira u Drugom svetskom
ratu je, može biti, uzdrmala estetsko samopouzdanje proizvođača knjiga;
najizazovnije su knjige iz dvadesetih i tridesetih godina sa svojom praktičnom
veličinom, velikodušnim marginama i oštrim tipom slova. Ipak je čak i
ravnodušno dizajnirana knjiga bolje društvo za krevet od laptopa koji
zuji i iz koga vire žice.
Knjiga kao uspomena.
Kolekcija nekog čoveka simbolizuje sadržaj njegovog uma. Knjige pročitane
u detinjstvu, u čeznutljivom pubertetu, na koledžu i u prvim samosvesnim
godinama zrelosti, često putuju sa svojim čitaocem dok se on seli iz
jedne kuće u drugu. Sećam se da su majčini tekstovi sa koledža ležali
netaknuti u našem sanduku za knjige na selu, šireći zadovoljstva
renesansne poezije i grčke drame, dok ih lagano izdubljuju insekti koji
žive u knjigama.
Većina
mojih knjiga sa koledža još uvek je sa mnom, retko ih otvaram, ali su
uvek tu, podsećajući me na trenutke, na etape u hodočašću. Decenije
koje su od tada prošle dodaju svoje nanose i slojeve knjiga koje sam pročitao,
pročitao do pola ili nameravao da pročitam. Knjige čuvaju slatku
uspomenu na prva čitanja – ova plaža, onaj stan, onaj napad gušobolje,
ovaj let u Indoneziju.
Bez njihovog fizičkog prisustva moj život bi bio sablasniji; one su
naslagane oko mene, uzdižu se čak iznad moje glave kao protezanje u moju
prošlost, bezbedno uranjaju svoje korene u moje suvoparne komentare na
marginama, ali i sežu do oblaka plemenitih namera – teške kao neobrano
i mirisno grožđe, knjige čekaju da ih pročitam, da godine prašine
budu oduvane iznenadnim dodirom, da trijumfuju u trenutku kad najzad i na
njih dođe red da ih uzmem i upijem. Takve knjige predstavljaju zalog za
beskonačnu budućnost – baš kao što njihove sestre, pročitane ali
uglavnom zaboravljene, čine beskonačan izvor mogućnosti za ponovno čitanje,
za nove uglove i shvatanja terena gde su naši tragovi sve samo ne
nestali. Knjige proširuju naše mozgove i pretvaraju naše domove u tela
koja misle.
Knjige kao balast. Kao što
i oni koji se sele i oni koje sele znaju, knjige su težak tovar, kao frižideri
ili sofe spakovane u kartonske kutije. One nas teraju da dva puta
razmislimo pre nego što promenimo adresu. Koliko ima postarijih parova
koji su odlučili da ostanu gde su jer nisu mogli da smisle šta će sa
knjigama? Koliko razvoda je osujetila ljubav prema zajednički stečenoj
biblioteci? Knjige nas ukorenjuju; one se ponašaju kao protivteža našim
hirovitim i nepostojanim prirodama. U poređenju sa tim, svaka elektronska
naprava za slanje teksta je nemoćna. A ako govorimo o zastarevanju,
postala bi staromodna za godinu dana, a za 15 godina bila bi
neupotrebljiva, kao moj nekada cenjeni Wang
word processor iz sredine osamdesetih. Elektronsko se izjednačuje sa
nematerijalnim, Arijel sa našim zemaljskim Kalibanom. Bez knjiga bismo se
mogli istopiti u vazdušnim talasima i postati samo još jedna mrlja na
radarskom ekranu.
(The New York
Times)
Prevela Olja Petronić
