Veliki Dim
Govorite li “Serb-ish”?
Novi prilozi srpsko-engleskom rečniku
Postoji
kod Srba u Londonu, posebno onih mladjih, jedan zanimljiv fenomen koji
neminovno budi sećanja na Sterijinu pokondirenu majstoricu Femu i njen očajnički
napor da izgleda fina tako što će u svoj prirodni govor ubacivati
izvitoperene francuske reči. Samo što ova londonska pojava nema taj
negativni naboj i nije rezultat napora da se nasilno odvoji od domovine. U
pitanju je nešto sasvim suprotno. Oni koji su ovamo došli početkom
decenije, i kojima se pridružilo nekoliko naknadnih talasa pečalbara,
pomalo zaglavljeni na pragu novog društva, ni potpuno unutra ni potpuno
napolju, još ne sasvim odlučni kome carstvu da se privole, nose sa sobom
čitav jedan lingvistički kofer koji se neminovno, i ponekad neočekivano,
dopunjuje novim komadima garderobe.
Gotovo po pravilu, diktiranoj ili čisto srpskim društvom, ili malo većom
količinom pića, ili potrebom da se malo zaintrigira pokoji britanski
gost, u cirkulaciju ulaze izrazi napravljeni kombinacijom poznatih i bazičnih
srpskih i engleskih reči i oblika, mogući začeci jednog autentičnog
novog dijalekta koji moj prijatelj Mark Goblo, inače Kanađanin poreklom,
naziva “serb-ish”. Iliti “serbian english”. Od svih takvih izraza
koje je za verbalni karambol utrenirano srpsko uvo moglo da pokupi tokom
poslednjih godinu i kusur dana, najrašireniji su svakako “čiketina”
(piletina), “porketina” (svinjetina) i “lambetina” (jagnjetina),
kao neizbežna osnova za većinu srpskih okupljanja (čitaj: krkanluka);
na englesku osnovu dodat je, dakle, srpski nastavak za imenicu. I to
sasvim prirodno, autentično, naturalnom mutacijom u okviru odgovarajuće
sredine, za razliku od čitave palete izraza i fraza tipa “two bad Milos
dead”, čije se sabrano izdanje, kao kompilacija narodnih kreativnih
napora jednog drugačijeg tipa, i dalje može naći na stranicama internet
bilborda Sezam.
Naravno, postoji velika potreba kod autora teksta da proba da uđe u
koren ove pojave. Mogući uzroci su brojni. S jedne strane, sve to
neodoljivo podseća na mnoge stranice Dostojevskog i njegove priče o
robijašima koji u ćoškovima mrtvog doma kreiraju svoj sleng, kao i
svaka marginalizovana grupa u istoriji ljudskog roda, priznajući
istovremeno i svoju izopštenost i pripadnost jednom užem, ekskluzivnom
klubu u kome imaju sigurno i definisano mesto. U pitanju je polutajni kod
za solidarnost, password koji se
može dešifrovati samo podelom životnog iskustva. Sa druge, možda smo
samo svedoci još jednog primera mešanja kultura, isti pidžin
proces koji je već stvorio mnoge dijalekte u kojima je engleski sastavni
deo (pa čak i sam termin pidžin
vuče poreklo od kineskog izgovora za reč biznis).
Možda je ipak u pitanju još jedno ispoljavanje anarhične
kreativnosti naših ljudi, nova varnica našeg neuništivog zajebantskog
duha i još jedan od novijih dokaza nepresušne potrebe, svesne ili
nesvesne, da se rado i sa dobrovoljačkim nadrealističkim žarom
participira u onome što je dizajner Slobodan Manojlović jednom nazvao
“fonetski dizajn”. Tačnije, ako je izraz možda i stariji, od njega
sam prvi put čuo za taj koncept. Gledano iz čisto emigrantskog ugla,
moguće je da je u pitanju jedan od malih i svakodnevnih dokaza o snalaženju
u novoj sredini, tačnije u obema sredinama, u kome se pokoravanje novog
silama starog, ili makar benevolentno igranje primalnim oblicima, otkriva
kao superiorno ruganje kompleksnosti novog života.
Na kraju, možda se radi o moćnoj transcendenciji sudbine kroz humor,
o malom lakrdijaškom romanu sadržanom u svakome od tih izraza, romanu
koji pripoveda o veri u dobru sudbinu ili makar u dobitak što se izbegla
loša, o istom mehanizmu koji nekada rezigniranost, nakon lošeg perioda,
kada smo već toliko iscrpljeni da više nemamo snage nizašta – ali očekujemo
bolje – pretvara u vrlo specifičan vid humora karakterističan po
svojoj “suvoći” i delimično ciničan. Jezikom se nekada najlakše
odmahne rukom.
Lazar Džamić
