Slušaj amo!
Sunce
me je ogrejalo kad sam čuo da je generalu Perišiću oduzet čin. Pa šta
se čekalo, drugovi? Svakog bogovetnog dana čitam i slušam: general Perišić
rekao ovo, general Perišić rekao ono, pa mislim se, ako ta njegova
partija ima neko uporište u našem ustavu koji je zbilja širokogrud, bi
li barem čin mogao da mu se oduzme?! Bolelo me je to što isti čin nose
g. Perišić i g. Bakočević. Da sam ja dogurao do generalskog čina, g.
Perišić bi odavno bio pozvan na dvoboj. Ako g. Perišić i njegovi
sekundanti ne bi pristali, podneo bih molbu da me se u roku od 48 časova
vrati u čestiti čin zastavnika...
Lepo je kad potpredsednik vlade uhvati profesora univerziteta da je
prepisivao od uglednog stručnjaka u emigraciji, ali je milina, još i veća,
kad kolege i drugovi kolektivno prionu na čišćenje vlastitih redova,
jer ne može pojedinac poput potpredsednika vlade lično da pohvata sve
plagijatore, izdajnike, petokolonaše, strane plaćenike itd.
Ako sam dobro razumeo, bivši general Perišić nije plaćao članarinu
udruženju rezervnih starešina, a verovatno je usled zauzetosti svojom
partijom i tobožnjom demokratizacijom zemlje nagomilao i više od tri
neopravdana izostanka? Tako ja razumem reči "grubo zanemarivanje dužnosti
i obaveza rezervnog oficira", ali dopuštam da se tu kriju i druge
nepravilnosti koje ja kao civil i kao redov ne mogu ni da zamislim.
Ražalovanom generalu to nije bilo dosta nego je pribegavao i
"drugom postupanju protivno propisima" ali, gle, ni tu nije
kraj: inkriminisani je "štetio ugledu vojnih starešina"! Ne kaže
se kako, ali koliko drži do imidža armije bivši general je pokazao time
što uprkos visokom činu nije pristajao da se ugoji, a zna se ispod koje
kilaže general nije general (ima i sada nekoliko neugojenih visokih
oficira, ali sam uveren da oni za to imaju valjana, komisijski overena
opravdanja: čir, katar creva, hronična srdobolja i sl.), dok se kod bivšeg
generala Perišića videlo – mogao bi da se ugoji, ali neće. Rascep
vrhovne komande na liniji gojaznosti i vitkosti poslednje je što nam je
trebalo u zatišju pred lanjsku buru, a za taj slobodno možemo reći
raskol zaslužan je ko – g. Perišić, koji je pazio na ishranu, koji je
vežbao... On sam najbolje zna šta je radio, samo da bi štrčao.
&
Danima sam prikovan uz bolesničku postelju, jedina radost su mi dodele
kolajni i medalja, ne znam šta me više razgaljuje, ili kad na raznim
kanalima vidim jedan te isti izveštaj, ili kad različite televizijske kuće
imaju svaka svoj izveštaj a izveštaji opet ispadnu isti, isti
istijacki...
Zaspim uz vest da je načelnik uručio specijalnom izaslaniku
predsednika Republike takav i takav orden, probudim se, ne stignem da
izmerim temperaturu, a predsednik preko svog izaslanika već ordenovao
toliko i toliko načelnika, rodova vojske, Patriotski savez omedaljio
predsednika Srbije koji se u svojstvu vlastitog ličnog izaslanika osobno
pojavio u Domu Armije i održao govor, mislim još jači od onog prilikom
puštanja i paljenja "Večne vatre"; temperatura mi opet raste,
shvatam da je u Prezidijumu Patriotskog saveza Dušan Čukić, kapci su mi
otežali, Duu-le, Duu-le, mešaju mi se plakete, medalje, zastave i
ordenje, u skladu sa pravima i obavezama Predsednika Republike Slobodan
Milošević je preko specijalnog izaslanika uručio Orden narodnog heroja
izaslaniku Vrhovnog komandanta; ustavotvorac je predvideo da će šef države
u nekom momentu morati sam sebi nešto da dodeli i uruči, otuda alineja
koja dopušta postojanje većeg broja specijalnih opunomoćenika; susretu
dvojice predsednikovih izaslanika prisustvovalo je nekoliko stotina
hiljada građana koji su na svečanu primopredaju Ordena doputovali iz
svih krajeva SRJ, mnogi u nadi da će se na svečanosti u zadnji čas
pojaviti i sam laureat ne bi li lično nadzirao svečanost trenutka;
izaslanici su izrazili obostrano zadovoljstvo, visok stepen saglasnosti i
međusobnog uvažavanja zadržavši se u dužem prijateljskom razgovoru...
Ako sam dobro razumeo, g. Perišiću je iz cuga oduzet ceo oficirski čin,
oduzeti su mu dakle svi činovi koje smo učili u prvim danima
vojnikovanja. A to je šteta, grehota: da je g. Perišiću svaka dva
meseca oduziman po jedan čin, degradacija bi trajala duže, bilo bi to
svedočanstvo o polaganom ali sigurnom sunovratu jednog oficira; ovako će
se sve prebrzo završiti i zaboraviti.
A možda i neće. Zašto i u ovako lepoj vesti, kao što je ova o
ostrakizmu u vojsci, ja moram da nađem nešto crno? Imamo mi još vojnih
lica koja su se popišmanila, i njihovo ćemo postupanje staviti pod lupu,
neko će izgubiti čin, neko pravo da na interfonu stoji njegovo ime, neko
će i u podstanare ako bude nevaljao tj. neposlušan: izneverio si
ustanovu koja ti je dala stan, imaš dve nedelje da ga isprazniš i okrečiš...
Da nije g. Perišića i njegovog raščinjavanja, neko bi mogao steći
utisak da se državni i vojni vrh nadmeću u tome ko će kome više počasti
da dodeli. Sad se vidi da država u svojoj pravičnosti i te kako ume da
oduzme nekome nešto ako je to u njenom, a samim tim i u našem interesu.
To se daje svima na znanje. Profesori univerziteta koji se drže kočoperno
naspram režima, a tako se drže zato što misle da ne mogu svi biti otpušteni,
moraju znati da gubitak posla nije jedino što ih zbog njihove podrivačke
delatnosti može snaći. Ostaješ na poslu, ali te Sud časti BU degradira
u zavisnosti od toga koliko si daleko otišao: tebi se oduzima doktorat,
tebi magisterijum, ti si, profesore, baš zabrazdio, poništava ti se sve
osim male mature, izvoli preuzmi katedru babasere...
Zato me ova ičim izazvana i pravedna sankcija raduje više nego
silesija nagrada, odlikovanja i pohvala. Verovatno nema još puno visokih
oficira koji će biti ražalovani, ali je važno da se ustanovi norma, pa
ako hoćete i navika, po kojoj podaniku može biti oduzeto ne samo neko
materijalno dobro, ne samo status, nego i bilo koje svojstvo za koje se
Sud časti ili druga arbitraža opredeli. Kad to postane kao dobar dan, neće
nam trebati nikakvi slučajevi iz armije, biće dovoljni civili. Znam
dosta njih koji su u više navrata proigrali poverenje vlade.
Ljubomir Živkov
