Kako pobediti režim
na izborima (12)
Izbora neće biti
Polazim
od kraja: izbora neće biti. Smatram da se ova stvar pokazuje belodanom i bez
sofisticiranije argumentacije. Dovoljne su neke natuknice. U našoj političkoj
kulturi još nije (a kako stvari stoje zadugo i neće biti) napravljena suštinska
distinkcija između izbora i glasanja.
Danas, pogotovo, ovu razliku niko od političkih aktera ne reflektuje.
Glas(ov)anja, nekakvih, zacelo će biti, pre ili kasnije, makar ad
callendas graecas. Izbori su, međutim, nešto drugo, oni su razmeđa
i sučeljavanje alternativnih opcija, o kojima se u jasno određenom
institucionalnom okruženju periodično izjašnjava nužno podeljeni vox
populi, tj. birači. Hm, institucionalno okruž
enje...To podrazumeva institucije, misaonu imenicu na ovom prostoru. Nadalje, podrazumeva vox
(modernu, slobodnu i uticajnu javnost). Napokon, podrazumeva populus
– u smislu demos kao političku
zajednicu, a ne vulgus, politički
nepismenu masu, lako podložnu demagozima svih boja. Da li mi išta od
gore pomenutog imamo na delu? Da, ovo poslednje (vulgus i demagoge), što
obično i odlučuje ishod.
Hm, periodično? Koje je vreme u ”zaustavnom” i
zaustavljenom vremenu pravi period?
O tome odlučuje onaj ko drži štopericu. Izbori, napokon, podrazumevaju
stabilnu i unapred poznatu proceduru koja važi za sve. Možda najvažniji
uslov: kako obezbediti da glasači (makar bili i sve same ’patriote’
ili ’izdajnici’) glasaju samo jednom. Kakva procedura?! Držanje
’zakona kao pijan plota’? Malo morgen!
Dalji korak ’unazad’: pobediti. Čim se pitamo o pobedniku, podrazumeva se da postoje bar
dva takmaca koji se nadmeću po istim pravilima. Svaki od njih trebalo bi
da ima svoju strategiju igre i viziju pobede. Kod nas to nije izvesno, bar
ne za jednog od takmaca. Onaj drugi zna kako, no ne želi da se time
zamajava, mada ima razloga za optimizam da će dobiti čak i izbore. (Know-how je već više puta isproban.).
Treći stadijum u račijem hodu: kako
pobediti? Utakmicu, barem jači takmac, može dobiti i par-forfe, bez
borbe. Nije li već bilo rečeno: ”Između mene i naroda ne treba da
postoje nikakvi posrednici (u smislu parlamenta).” Historia
magistra vitae est. Tako se zače i zapati Zakon o terorizmu. Dakle,
kakvi regularni izbori su mogući u uslovima delovanja ”zakona o zaštiti
države”, ergo, daljeg gušenja
slobode medija i progona političkih neistomišljenika čak i za
”pretpostavljenu zlomisao, tj. zlonameru”?! (Orvel bi imao materijala
za seriju knjiga!) Nemam pravi odgovor, osim istorijskih analogija. Narečenom
zakonu je sledilo ukidanje parlamentarizma i zavođenje lične diktature
(da li ćemo za to morati čekati čak 6. januar prvog leta trećeg
milenijuma?), a potom – Marsej. Pošto se istorija, u pravilu, ponavlja
kao farsa, verovatnije je da će generacije budućnosti kao novi grad
”naše istorijske golgote” pamtiti holandsku prestonicu. Holandija kao
sudbina? Ako je suditi po nedavnom fudbalskom iskustvu, opet smo ispali,
doduše daleko pre četvrtfinala. Fudbalski debakl je, valjda, bio
(sportsko) otrežnjenje. Hoćemo li slediti bolno ali lekovito iskustvo?
Nadalje, čak i da nekih izbora bude, šta je na
ponudi? Najpre o akterima.
Prvi takmac je galerija likova svetskih parija sa
(belo)svetskih poternica; politkapitalistička i nepotistička kamarila
ogrezla u pljačkašku ”prvobitnu akumulaciju”, nemoral i verovatno
ponešto još gore; oslonjena na iračko-kinesko-mjanmarske
ideo-demagogije, ’sačekušu’ kao političku praksu i pol-potovsku
psihopatologiju (nadolazeći Zakon!).
Drugi takmac – politička opozicija. Politički
neodgovorna i nezrela, mada po obimu šlajpika prezrela (gnjila). Nikad da
i Vuk bude sit, a i ostale ovce na broju. ”Selo gori, a baba se češlja.”
Večito krvljenje oko procenata našeg (njihovog) polit-ekonomskog
nemorala, večita (virtuelna) razdeoba ”ničega” od strane onih koji
žude da budu (i imaju) ”sve”. (O, zar se i to može? ”Da, mi smo
profiteri!”)
Drugi-i-po takmac – ”treći sektor, NVO”. S
retkim časnim izuzecima, mnogo buke, ali malo muzike.
Šta programski nude
takmaci? Skromne alternative, izbor između dugog domaćeg pendreka i
dubokog svetskog jendeka, u kojem se, uostalom, baškarimo u blatu i
prljavoj vodi već duže od decenije. Očito je da mnogima prija.
Napokon, glasač (pardon, birač). Odavno svestan gde
je gazda i kako se konj veže, dakle svestan da se politička stvarnost
kuje u stanovitoj obnovljenoj ”hiži” u Komrovcu ob Mlavo i sličnim
porodičnim hacijendama, potrudiće se da ponovo potvrdi Hegela obrnutog
naglavce: ”Vlast ima narod (vulgus)
kakav zaslužuje.” Usput, i dalje će igrati žmurke sa državom (”vlašću”),
varati je gde god može, ali od nje istovremeno tražiti ekonomsku i svaku
drugu sigurnost. Dakle, kao večno vraćanje istog, biće skloniji
rajinski mudroj ’formuli’ iskusnog individualnog poljoprivrednog
proizvođača koji mi je, tokom jednog istraživanja, na pitanje ’kada
će glasati za opoziciju’, lakonski odgovorio: ”Pa onda, sinko, kada
bude na vlasti!”
(Autor
je sociolog, viši naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu
teoriju u Beogradu)
Otac
Sava Janjić, protosinđel manastira Dečani i član SNV-a, govori za
"Vreme" da se od ulaska u PAVK očekuje pre svega početak hitne
implementacije projekata koji su već započeti.