Pozadina antiterorističkog zakona
Uvod u haos
Donošenju "zakona o zaštiti države"
prethodio je svojevrstan režimski propagandni terorizam i javni linč
svih onih koji ne sede uz skute režima. Na osnovu toga bi se dalo
posumnjati kako iza ovog zakona stoji zapravo namera vlasti da se obračuna
sa svim političkim neistomišljenicima
Višemesečni
napori režimskih trudbenika da obnove i dograde pravni sistem SRJ trebalo
bi da uskoro daju sasvim konkretne rezultate. U rekordnom vremenu, po
hitnom postupku, i svakako pre roka (pre nego što je ovde otkrivena
ijedna uverljiva teroristička organizacija i pre nego što su zaista
dosledno primenjeni postojeći zakoni koji regulišu ovu oblast), u petak
30. juna u saveznoj skupštini biće usvojen zakon o borbi protiv
terorizma.
Sve do utorka, tri dana pre najavljenog usvajanja, taj
zakon je čuvan kao najveća državna tajna. Zahvaljujući predstavnicima
vlasti, pre svega onima iz Jugoslovenske levice, ta strogo čuvana tajna
je (bar njena suština) ipak dolazila do radoznale javnosti, nagoveštavajući
da je pred nama još jedan zakon napravljen prevashodno za zadovoljavanje
dnevno-političkih potreba, a ne onoga što na njegovim koricama piše. Još
jedan zakon koji pokazuje da ovaj režim čini apsolutno nesigurnim sve što
nije pod njegovom stopostotnom kontrolom – vlast, izbori, novac, mediji,
istina, opozicija... Tu nesigurnost ne izaziva izgleda jedino manjak
teritorije, ali to se ionako ne vidi previše kada se istina kontroliše
sa gotovo stopostotnim učinkom.
SADRŽAJ REAKCIJE:
U Predlogu zakona koji je prošlog utorka ponuđen javnosti predviđene su
stroge višegodišnje kazne zatvora za, kako je rečeno, "ugrožavanje
ustavnog uređenja ili teritorijalne celine SRJ", a za najteže
oblike ovih dela predviđena je i doživotna robija. Tako se na primer za
lica koja organizuju ili pripadaju grupi čiji je cilj ugrožavanje
ustavnog uređenja i teritorijalne celovitosti SRJ predviđa zatvorska
kazna od jedne do osam godina. Prema istom predlogu zakona, najmanje sa
tri godine biće kažnjen onaj ko rastura, drži u nameri rasturanja ili
čini dostupnim spise, audiovizuelna, elektronska ili druga sredstva
kojima se poziva ili podstiče na vršenje terorizma. Ko takvo delo učini
uz pomoć iz inostranstva biće kažnjen zatvorom od najmanje pet godina,
dok će onaj ko saopšti javnosti da odobrava izvršenje ovakvih dela biti
kažnjen kaznom od šest meseci do pet godina zatvora. Prema zakonu,
uputstvo o načinu preduzimanja radnji vezanih za zakon daje savezni
ministar nadležan za unutrašnje poslove (po svemu sudeći reč je o
velikom povratku već zaboravljenog Zorana Sokolovića), a o svim
preduzetim merama trebalo bi da bude obavešten i savezni državni tužilac.
Kažnjeni će inače biti upućivani u "zavode strogo zatvorenog
tipa", predviđeno je i preventivno zadržavanje u zatvoru u trajanju
od 30 dana, a optužnica se u nekim slučajevima može podići i bez
sprovođenja istrage. U obrazloženju zakona, savezna vlada kao razlog za
njegovo usvajanje navodi "želju da se obezbedi adekvatnija krivično-pravna
zaštita određenih društvenih vrednosti, bezbednost i ustavno uređenje
SRJ i republika članica". Takođe se ističe da je zakon pravljen po
ugledu na slične zakone u državama koje imaju poprilično problema i
iskustva u obračunu sa terorizmom.
Donošenju ovdašnjeg antiterorističkog zakona prethodio
je, međutim, svojevrstan režimski propagandni terorizam, neobuzdanost u
izmišljanju neprijatelja i javni linč svih onih koji ne sede uz skute režima.
Na osnovu toga bi se dalo posumnjati kako iza ovog zakona stoji zapravo
namera vlasti da se obračuna sa svim političkim neistomišljenicima ili
bar proba da na najvulgarniji način instrumentalizuje ovakav zakon, boreći
se tobože sa teroristima. Većina opozicionih reakcija posle prvog čitanja
ponuđenog papira svodila se zato na manje-više slične komentare:
"ovim se i faktički uvodi diktatura", "to je zakon protiv
nezadovoljnog naroda", "ovim se ponovo vraća verbalni delikt i
štiti porodica na vlasti", "zakon će izazvati nova žarišta",
"Srbija ulazi u novo nesrećno i opasno razdoblje represije i
straha"... I kad smo već kod straha, na ovom mestu bi možda valjalo
podsetiti na onu Staljinovu da je "ljubav prolazna, a strah večan".
Dodatna nevolja sa antiterorističkim zakonom jeste i to
što se on usvaja u trenutku kada nadležne državne službe imaju pred
sobom bar nekoliko desetina nerešenih ubistava i likvidacija bez
vidljivih tragova koji bi vodili ka izvršiteljima. U mnogima od tih slučajeva
naslućuje se sprega prljavog novca i sumnjive politike, ali za sada nigde
nema potpisa terorističkih organizacija koje po pravilu takve stvari čine
sa sasvim određenim ciljem koji uz to i javno obznanjuju. Ovdašnji
"teroristi" tako još nemaju prepoznatljivo ime, što ne znači
da režimska neobuzdanost u lepljenju etiketa neće zatrpati sve ove
nelogičnosti. Razlika je u tome što se do pre nekoliko dana izjava kako
je Otpor kopija Crvenih brigada mogla smatrati samo nečijom ličnom
paranojom, trapavošću ili politički nesuvislim i smešnim pokušajem,
ravnom onom da se koža leoparda navuče na leđa slona. Od petka, kada
antiteroristički zakon bude usvojen, takvim nebulozama, u slučaju da se
pretvore u političke naredbe i poternice (što je ovde veoma čest slučaj),
mogli bi da se u najkraćem roku napune gotovo svi zatvori po Srbiji, i to
uglavnom decom koja žele da se ovde najzad nešto promeni. Na nesreću,
ponajmanje onima koji zaista ubijaju ljude, podmeću eksploziv ispod kola,
hladnokrvno likvidiraju svoje žrtve. Još manje onima koji im za tako nešto
izdaju naloge ili plaćaju.
SKENIRANJE
"TERORISTA": O tome kome je (u nedostatku pravih i
prepoznatljivih terorističkih organizacija) zaista namenjen antiteroristički
zakon nema baš previše dilema. Dovoljno je, na primer, da se pročita
tekst objavljen nedavno u "Politici" pod naslovom "Tzv.
demokratska opozicija – najveća prepreka na putu povratka u međunarodnu
zajednicu". Autor ovog teksta (inače visoki funkcioner JUL-a) kaže
da je samo "zahvaljujući domaćim kvislinzima u toku poslednjih
godinu dana, odloženo ukidanje sankcija Jugoslaviji, zaustavljen
najavljen priliv pomoći sa Zapada, proširena lista za zabranu putovanja
i počela serija ubistava poštenih i časnih ljudi, političara i
privrednika, kakva se ne pamti u našoj zemlji". U tekstu kojim se
indirektno najavljuje antiteroristički zakon, "skeniraju
teroristi" i nadležni pozivaju da svim zakonskim sredstvima zaustave
"razne palikuće" kao što je tzv. Otpor, između ostalog se kaže:
"Bez obzira na sve probleme sa kojima smo svakodnevno suočeni,
mnogo-šta ukazuje na to da nam predstoje bolji dani... I Evropi postaje
jasno da bez Jugoslavije nema oporavka, pošto je Dunav i dalje blokiran,
a evropska moneta – evro, sve slabija. Znači, jedini problem ostaje
izdaja kod kuće, ali za nju postoji Ustav i zakoni, kao i u slučaju
nekih, navodno nezavisnih medija. Mi smo svoju slobodu isuviše skupo
platili da bismo dozvolili da je proćerdaju oni čiji je jedini zadatak
da terorizmom, delom i rečju, uvedu zemlju u haos i beznađe i predaju je
neprijatelju."
U vreme kada je srpski parlament usvajao novi zakon o
lokalnoj samoupravi beogradski sociolog dr Vladimir Goati je upozoravao
kako to najverovatnije nije kraj i kako, posle zakona o informisanju i
univerzitetu, sledi verovatno još ponešto. "Sledeći zakon",
tvrdio je tada dr Goati, "mogao bi biti onaj o zabrani javnih
skupova, posle čega će opoziciji najzad postati jasno da je ukinuta.
Naravno, ako bude imala gde da pročita tu vest." Zakon o borbi
protiv terorizma mogao bi u priličnoj meri da nas primakne ovakvom
stanju. Dr Vojin Dimitrijević, profesor međunarodnog prava i jedan od
onih koji izuzetno dobro poznaju svetska iskustva u ovoj oblasti (uključujući
i zloupotrebe takvih zakona), tvrdio je pre nekoliko dana u intervjuu
listu "Danas" kako vlast izgleda namerava da ovde zapati tzv.
istočnonemački višepartizam. "Tamo su", podsetio je dr
Dimitrijević, "postojale Komunistička partija i još dve-tri
stranke koje, tobož, nisu bile komunističke. Njihovi predsednici su
imali šofera i sekretaricu, i kad je trebalo pojavljivali su se da podrže
'liniju'. Mislim da je kod nas želja vlasti da postoji jedna vladajuća
stranka sa dva lica, uz njih dve-tri pitome opozicione partije koje će,
zapravo, lojalno sarađivati."
SAMOUVERENOST:
Jedna od zanimljivosti ovog zakona je svakako i to što će ga usvojiti
savezna skupština, i što će na njemu pisati da važi za čitavu
teritoriju SRJ. U redovima trojne koalicije bilo je izgleda dosta dilema
da li je bolje usvajati ovaj zakon samo na republičkom nivou, ili
usvojiti još jedan za koji će vlast u Crnoj Gori unapred reći da je, što
se nje tiče, bezvredan, besmislen i nevažeći. Crnogorski premijer Filip
Vujanović već je saopštio da se ovakav zakon neće primenjivati u Crnoj
Gori, i istovremeno prilično samouvereno utvrdio kako ne očekuje da će
zakon o antiterorizmu dodatno pogoršati ionako nizak nivo odnosa između
dve republike. Za razliku od Vujanovića, mnogo je onih koji smatraju da
je upravo ovim zakonom zamišljeno da se istim kamenom poskida ili očerupa
bar nekoliko ptica. Opozicija koja neće da kupi mrvice sa stola vlasti,
Otpor, nezavisni mediji, nevladine organizacije i, ako kamen dobaci
dovoljno daleko, možda i ponešto po Crnoj Gori. Ako ne odmah, onda možda
kasnije. Zato će u tumačenjima ovog zakona biti prilično zanimljivo
pitanje nadležnosti. U nekim najavama pominje se i vaskrs savezne
policije, ukinute pre mnogo godina za vreme vlade Milana Panića i pojava
nekih, navodno "specijalnih saveznih snaga bezbednosti".
Zanimljivo je svakako i kako će vojska pročitati ovaj zakon, tim pre što
se poprilično prostora ostavlja i za rad vojnih sudova. Zvanična Crna
Gora inače tvrdi da su postojeći zakoni sasvim dovoljni. Ako se atentat
na Vuka Draškovića označi kao teroristički akt, ako je tamošnja
policija pronašla izvršioce i traži od svojih kolega iz Srbije da
uhapse i izruče ljude za koje se sumnja da su izvršili ovo delo, sve se
to može učiniti i po postojećim propisima.
Dan posle havarije jugoslovenske reprezentacije na
Evropskom prvenstvu u fudbalu i poraza sa 6:1 od Holandije, i dan pre nego
što će predlog zakona o borbi protiv terorizma biti obelodanjen, većina
listova razvukla je preko cele strane naslov "Jugoslavija osma u
Evropi". Oni što su tog dana dežurali u režimskom razglasu
najverovatnije su sugerisali da se, uprkos svemu, izvrši novo ulivanje
optimizma narodu. Da je u trenutku odigravanja ove utakmice već postojao
zakon o borbi protiv terorizma (po svemu sudeći neka vrsta replike davnog
Zakona o zaštiti države iz vremena kralja Aleksandra), dežurni u
razglasu ne bi morali da išta sugerišu. Svako "dobronameran"
sam bi razvukao naslov "Veliki uspeh – Jugoslavija osma u
Evropi" ili "Jugosloveni bolji od Nemaca i Engleza". Zakon
bi bio tu samo da spreči pominjanje imena terorista Klajverta i Overmarsa
i propagiranje njihovog načina igre.
Nenad Lj. Stefanović
