Desimir To�i�
Poslednji razgovor sa Slobodanom Jovanovi�em
Odlomci iz knjige "O ljudima", Nova,
Slobodan Ma�i�, Beograd, maj 2000
Slobodan
je malo izlazio, �iveo je u Tudor Court Hotelu vrlo blizu stanice
podzemne �eleznice Gloucester. Kao �to postoji plo�a na ku�i, u Cityu,
gde je �iveo po�etkom XIX veka Dositej Obradovi�, tako postoji
Slobodanova plo�a na ovom hotelu. Slobodana su pose�ivali, tako�e i
razgovarali, i ljudi koji su dolazili u London, ali taj broj iz vi�e
razloga nije bio veliki. I ja sam bio jedan od tih posetilaca od 1949.
godine, dolazio sam iz Pariza u London, i mislim da sam u toku devet
godina imao nekih 15 sastanaka. Ne�to sam bele�io, iako nije bilo ni�eg
izuzetno zna�ajnog u tim razgovorima. On je u razgovoru �askao i
posmatrao ljude i doga�aje i to su izvesni, ne ba� dobronamerni ljudi,
shvatali kao "intrigiranje". Me�utim, ne treba zaboraviti da je
Slobodan bio komunikativan duh, voleo je sve da �uje i vidi, iako nije
ljude li�no tra�io i pozivao, ali skoro sa svakim je razgovarao. Bilo je
i prijatno s njim razgovarati, ako ste �eleli da �ujete neku pametnu i
vrlo zanimljivu dosetku. Iako je pripadao "staroj beogradskoj bur�oaziji",
Slobodan je bio skroman �ovek. Ni jednog trenutka nije se nametao kao
vrhovnik, intelektualac, vo� ili ma �ta sli�no. A nije imao ni onih
partijsko-partizanskih osobina da nekoga ube�uje i pridobija, da se
raspravlja i obra�unava. Njegove dosetke i �aoke nisu imale obele�je
onog vojvo�ansko-srbijanskog peckanja, neke osvetoljubivosti ili vre�anja.
Imao je dosta smisla da sam sa sobom tera �alu. Mene nije, ali je mnoge
pitao koja je vlada za vreme rata bila najgora i sam odgovarao da je to
njegova... Meni je li�no jednom rekao, ne znam kojim povodom, da kod nas
svaki ministar dvora �eli da bude predsednik vlade... Nisam nikada
razumeo, a nisam ni hteo da pitam, da li se to odnosi na Bo�ka Jevti�a
ili na Radoja Kne�evi�a. Moj odnos je sa Slobodanom Jovanovi�em bio
poseban iz jednog drugog i li�nog razloga, ali o tome sam ne�to rekao na
jednom drugom mestu.
(...)
Pre puta za Sjedinjene Ameri�ke Dr�ave, posetio sam ga po�etkom novembra 1956. Posle sastanka, koji je bio po obi�aju dosta dug, pozdravljaju�i se, za�eleo sam mu dobro zdravlje i ponovo vi�enje. On se na moju �elju grohotom, �to mu ina�e nije bilo u naravi, nasmejao i odgovorio da ga ja ne�u vi�e zate�i u Tudor Court Hotel-u. Odvra�aju�i njegov pesimizam, bio sam izrazio veru u njegovo fenomenalno zdravlje. On je na to odgovorio svojom cini�nom duhovito��u, dvostrukom, prema sebi i prema drugima: "Ja sam kao komunisti�ki re�im. Moja fasada izgleda dobro, ali samo ja znam kako mi je iznutra".
Po povratku iz Sjedinjenih Dr�ava, u Londonu, posetio sam ga ve� po�etkom avgusta 1958, u istom hotelu. Podsetio sam ga na svoju "veru" u njegovo zdravlje. On je, ovom prilikom, samo �utao, bri�no �utao. Razgovor je bio dosta kratak. Interesovao se za rad Oslobo�enja i, u toj temi, proveli smo skoro sve vreme. Interesovao se za ljude i pokrete i kao nau�ni posmatra� i kao �ovek.
Nisam ga vi�e pose�ivao. Primetio sam da je bio zamoren u avgustovskom razgovoru. Znao sam da je ve� poboljevao, iako mi to sam nije rekao. Uputio sam mu ipak dva kratka pisma. On je odgovorio 6. novembra i slede�im re�ima: "Ja nisam u stanju da idem u pohode, ali sam jo� u stanju da ih primam, i radovao bih se, ako biste jednog dana imali vremena da k meni svratite". I onda njegovo "S po�tovanjem i pozdravom".
Telefonirao sam 24. novembra. Predlo�io je sastanak za 27. novembar, u 11 �asova. Do�ao sam i na�ao sam ga kao nikada dobro raspolo�enog i razgovornog, odmornog i, tako mi se �inilo, u dobrom zdravlju. Iako mi je �elja bila da ga napustim i pre dvanaest �asova, nisam mogao. Zatrpavao me pitanjima. Raznovrsnim. Makedonija i Kosovo, beogradski Pravni fakultet, ljudi u Londonu. Pre nego �to je po�eo ikakav razgovor, uru�io mi je godi�nju pretplatu za �asopis.
Iznenadio me je svojim novim stavom o Makedoniji. Po prvi put je govorio o "makedonskom dijalektu" i "politi�koj samoupravi" Makedonije koji se ne mogu osporavati. Ranije ih nije osporavao � u razgovorima � ali je izbegavao da se izjasni. Verovao je da nema opasnosti ni za Srbe ni za Jugoslaviju od sada�njeg bugarskog napada na Makedoniju. Ali ga je pla�ilo pitanje Kosova. Sna�an ekspanzivan element kome je Jugoslavija dala punu slobodu nacionalnog razvitka. Kosovo za Albance u Albaniji postaje ono �to je Vojvodina bila nekada za ljude u Srbiji: kulturni i privredni napredni centar. Na kraju je dodao da nikakav re�im i nikakva politika nisu mogli do sada da re�e pitanje "arnautluka": ni 1912, ni 1928, ni 1945.
Sa razgovora o Makedoniji i Kosovu, pre�ao je na beogradski Univerzitet. Pitao sam ga da li je �itao novo Ustavno pravo Jovana �or�evi�a i prva dva broja Jugoslovenskog �asopisa za filozofiju i sociologiju. Nije ih jo� �itao. Za �or�evi�a, veli, pokazivao je nau�ni talenat i to se jasno videlo na seminarima. Ali, ko ne vr�i praksu u pravu, kao i u medicini, postaje nesposoban da bude pravnik. To je slu�aj �or�evi�a koji se predao administraciji. Ali, dodao je, ima izuzetaka: ima pravnika koji ve� dve decenije ne vr�e pravnu praksu a ostali su potpuni pravnici. Spomenuo je ime Bo�idara Vlaji�a. � Ne se�a se Radomira Luki�a sa Pravnog fakulteta. Ovoga sam bio pomenuo u vezi s �asopisom za filozofiju i sociologiju.
Potom je govorio o ljudima: o sposobnosti zapa�anja karaktera ljudi kod Miodraga Staji�a, o pukovniku Savi�u, o zdravlju Vlaste Stojanovi�a.
Na kraju, molio sam ga za �lanak, za bo�i�ni decembarski broj Na�e re�i. Ne mo�e vi�e da pi�e. Ne sme vi�e da pi�e. Bio je njegov odgovor. �alio se da je radio u poslednje vreme mnogo, da je ba� jako bio zamoren na radu oko �lanka za pariski Radio: O francuskom novom Ustavu. Radio je, veli, po dvanaest �asova dnevno. Taj �lanak, objavljen na pariskom Radiju, namenio je bo�i�njem broju Glasa kanadskih Srba. "To je moja poslednja pu�ka", rekao mi je tom prilikom, ukazuju�i na �injenicu da ne mo�e vi�e da pi�e desnom rukom. Ja sam se onda ponudio da pi�em ono �to on bude meni govorio u pero.
Kao da je pristao. Onda sam pre�ao "u napad" i pomenuo dve teme. Prvu � "o Crnoj ruci" � nije odbijao a nije je ni prihvatio. Nisam mislio da odgovara britanskom profesoru i istori�aru Tejloru, u vezi s poslednjim napisom u londonskom Observeru, ali mi se �inilo neophodno potrebnim da ba� Slobodan spere optu�be sa nevino pobijenih ljudi. Tim pre �to mi je ba� Slobodan, pre vi�e godina � i taj sam razgovor na sre�u zabele�io � ukazivao na li�nost i problem Apisa u "sudskom ubistvu" 1917.
Kada sam pomenuo svoj drugi predlog o temi za "Na�u re�" � "Da li ima revizije marksizma i lenjinizma kod jugoslovenskih komunista?" � prihvatio je, odgovaraju�i na pitanje teme potvrdno i vrlo odlu�no u tome smislu.
Tre�i dan posle toga razgovora, 30. novembra, Slobodan je pao i zaspao. Nije bio jo� umro. Spavao je na dugom putu ka ve�nom prebivali�tu. Posetio sam kliniku 7. decembra i tu, u dru�tvu s profesorom Radojem Kne�evi�em i dr Miodragom Purkovi�em, posmatrao nekoliko trenutaka kako Slobodan Jovanovi� spava. Neujedna�ena prigu�ena i jaka disanja su se neizmeni�no menjala. Nije se budio. Bio je na pragu smrti.
Slobodana Jovanovi�a slu�ao sam po prvi put u Srpskom kulturnom klubu 1939. godine. Njemu je bilo tada sedamdeset godina. Govorio je o Srbima u Jugoslaviji, o federalizmu. Ali, li�no sam ga upoznao i po�eo da razgovaram tek 1949, u Londonu. Bilo mu je onda ve� osamdeset godina, ali je bio prisebniji, uravnote�eniji i bistrija uma nego mnogi njegovi daleko mla�i savremenici. �to god sam du�e sa njim razgovarao, po�ev od 1949. pa do 1958, sve sam bio politi�ki udaljeniji od njegovih gledi�ta, ali sam sve vi�e bio svestan da sam razgovarao sa najumnijim Srbinom. Sada�njice? Ili i pro�losti?
(...)
Ro�en i umro kao emigrant
Slobodan Jovanovi� je ro�en u Novom Sadu (Ugarska) gde mu je otac
Vladimir (liberalni ideolog i protivnik kneza Mihaila) bio emigrant. Potom
je u�io pravo u �enevi. Iako tu nije bio emigrant, ipak se to nekako
produ�ilo: �ivot u dijaspori. Pre Prvog i posle toga rata, Slobodan nije
mnogo putovao po inostranstvu, mo�da dva ili tri puta, jer tada�nji
intelektualci nisu ni bili bogati, a nisu imali ni tako bogatu birokratiju
koja je na�e intelektualce posle Drugog svetskog rata korumpirala mogu�nostima
putovanja i radom u inostranstvu, a i inostranstvo nije nevino u tom
pravcu korumpiranja na�e inteligencije. Prema tome, pojava Slobodana
Jovanovi�a u Londonu krajem prve polovine 1941. godine, kao
potpredsednika vlade u egzilu, nije bilo ni�ta novo u Slobodanovoj li�noj
istoriji. Slobodan se u Londonu verovatno nije ose�ao, kao kod svoje ku�e,
po�to je ve� bio u godinama, bilo mu je 72 godine, ali kao poznavalac
jezika, iako ih nije govorio sa zadovoljstvom, nije se ose�ao ni kao �ovek
"u inostranstvu", kao �to se ose�ao veliki broj ljudi posle
rata.
Ne zna se gde je i�lo gore � s Petrom II, Dra�om
ili s Britancima
Rat je pro�ao u nekom radu, u te�kim problemima i sa idejama i sa ljudima ne samo u vladi, nego i sa ljudima u zemlji i, posebno, s Britancima. Ne zna se gde je i�lo gore, po�ev s kraljem Petrom Drugim. Srbima u Londonu je Slobodan izgledao kao bogomdani srpski vo�, a Slobodan, iako nije odbijao tu ulogu, to ina�e nije bio ve� iz jednog razloga � �to nije bio borac. Nije bio sposoban da se bori ni sa Srbima (a sa Srbima se morate boriti ako ste njihov vo�) � a kamoli s Hrvatima, Britancima, Dra�om Mihailovi�em. Slobodan je svuda poku�avao a nigde nije uspevao, najmanje s Petrom Drugim. Uostalom takav je bio razmak izme�u njih dvojice, da se to nije ni moglo o�ekivati. Slobodan je bio vrhunski intelektualac, Petar je bio intelektualno nesazreo; Slobodan je bio jedna trpeljiva civilizacija, Petar je bio amoralna li�nost bez ose�anja odgovornosti; Slobodan se vaspitavao na stranim univerzitetima i pisao istorijske i pravni�ke knjige, za Petra Drugog bi se lako moglo tvrditi da nije po�teno pro�itao ni jednu celu knjigu; Slobodan je bio bez strasti, sav u intelektu i u nekoj vrsti intelektualnog nacionalizma, Petar je bio sav strastan, bez ikakvih stalnih ideja. Mogao bi se povesti za svakom idejom, po�ev od Dra�e Mihailovi�a pa do Josipa Broza, ili po�ev od 27. marta pa zavr�avaju�i s britanskim obave�tajnim slu�bama koje je 1944/45. pokorno slu�ao, naravno pod rukovodstvom svog prijatelja, ali ne ba� pametnog u njegovom slu�aju � Vinstona �er�ila.
Ni sa Dra�om Mihailovi�em nije i�lo kako treba. Postoji jedan drugi
Slobodanov telegram gde on svoga ministra vojnog te�ko ukoreva zbog dr�anja
prema britanskim predstavnicima, u njegovom �tabu, iako je docnije, od
onog ludog suda u Beogradu 1946, Slobodan bio osu�en maltene kao
naredbodavac Dra�i Mihailovi�u. Sa �lanovima svoje vlade, Srbima,
nikako mu nije polazilo za rukom da na�ini "tim". On je cenio
Grola, ali s njim nije mogao lako, jer je Slobodan bio veliki istori�ar i
pisac, a nije bio dublji politi�ar, kakav je bio Grol. Milan Gavrilovi�
je hodao za Slobodanom i u vatru i u vodu, ali Slobodan je znao da to
hodanje ne�e njega i vladu odvesti daleko. S Jurjom Krnjevi�em je
stanovao, ka�u mi, jedno vreme u Londonu u istoj zgradi, i izgledalo je
kao da �e Slobodan uticati na Krnjevi�a, bar da se smiri u odnosu na
Srbe. Za razliku od Radi�a i Ma�eka, Krnjevi� nije bio samo nacionalist
nego je raspolagao takvim tovarom nepoverenja i predrasuda prema Srbima da
je vremenom razvijao takvu mr�nju da su ga Britanci ispravno nazvali, ne
samo iz tog razloga, politi�kom mazgom.
Slobodan Jovanovi� i emigracija
(...)
Emigranti posle Drugog svetskog rata, iako su u prvim godinama imali niz te�ko�a u zemljama zapadne Evrope, koje su posle rata, bile dosta osiroma�ene, vrlo brzo su sebi obezbedili pristojan �ivot. Najve�i deo se nije asimilovao, ali se prilagodio, iako su se deca, druga generacija, vrlo brzo asimilovala. Najte�e za ambiciozne emigrantske vo�e bila je �injenica da se ogroman deo srpske emigracije, naro�ito izvan evropskog kontinenta, depolitizovao. Po�teno govore�i, emigracija je i dolazila kao ne ba� politi�ka kategorija, jer antikomunizam, takav kakav je vladao i za vreme i odmah posle rata, nije bila nikakva ideologija, izuzev vrlo uskog broja ljudi. To �to su na�i vladaju�i komunisti �eleli da predstave taj kompleks od pedesetak hiljada ljudi iz 1945, koji je posle desetak godina narastao verovatno na 150 hiljada Srba, kao na neku antikomunisti�ku ideolo�ki antirevolucionarnu, kontrarevolucionarnu armiju, to je bila jedna jednostavna, ali uspela smicalica.
(...)
U Veliku Britaniju stiglo je u prelomu izme�u 1947. i 1948. godine nekih petnaestak hiljada Srba, uglavnom iz Hrvatske (iz okoline Knina) i biv�ih ratnih zarobljenika iz nema�kih logora koji nisu �eleli da se vrate u zemlju posle uspostave republike. Dakle, dve potpuno razli�ite grupe. Prva je verovatno bila brojnija, kao �to je bilo dosta drugih ljudi i iz drugih krajeva i drugih politi�kih mi�ljenja. Od njih treba pomenuti ljoti�evce, koji su se usredsredili na Bermingam, gde su sagradili i "svoju" crkvu oko koje se ve� godinama muva jedno kolo na�ih intelektualisti�kih demagoga iz zemlje, koji u isti mah igraju ulogu i osloboditelja i ujedinitelja. �iroka publika emigranata nije ni znala za Slobodana, a kako je tek mogla znati za velikog pisca kao �to je bio Milo� Crnjanski! Ni kulturno, ni politi�ki, emigrantski svet nije poznavao ni razvoj Srba ni Jugoslavije pre rata, a jo� manje razvoj i vrhove na�e politike i na�e knji�evnosti. Tako su se oko Slobodana uglavnom vrteli ljudi iz emigrantskih vlada, ne�to �inovnika i ne�to manje nekada�njih ministara koji se nisu vratili posle rata u Jugoslaviju.
