Desimir Tošić
Poslednji razgovor sa Slobodanom Jovanovićem
Odlomci iz knjige "O ljudima", Nova,
Slobodan Mašić, Beograd, maj 2000
Slobodan
je malo izlazio, živeo je u Tudor Court Hotelu vrlo blizu stanice
podzemne železnice Gloucester. Kao što postoji ploča na kući, u Cityu,
gde je živeo početkom XIX veka Dositej Obradović, tako postoji
Slobodanova ploča na ovom hotelu. Slobodana su posećivali, takođe i
razgovarali, i ljudi koji su dolazili u London, ali taj broj iz više
razloga nije bio veliki. I ja sam bio jedan od tih posetilaca od 1949.
godine, dolazio sam iz Pariza u London, i mislim da sam u toku devet
godina imao nekih 15 sastanaka. Nešto sam beležio, iako nije bilo ničeg
izuzetno značajnog u tim razgovorima. On je u razgovoru ćaskao i
posmatrao ljude i događaje i to su izvesni, ne baš dobronamerni ljudi,
shvatali kao "intrigiranje". Međutim, ne treba zaboraviti da je
Slobodan bio komunikativan duh, voleo je sve da čuje i vidi, iako nije
ljude lično tražio i pozivao, ali skoro sa svakim je razgovarao. Bilo je
i prijatno s njim razgovarati, ako ste želeli da čujete neku pametnu i
vrlo zanimljivu dosetku. Iako je pripadao "staroj beogradskoj buržoaziji",
Slobodan je bio skroman čovek. Ni jednog trenutka nije se nametao kao
vrhovnik, intelektualac, vođ ili ma šta slično. A nije imao ni onih
partijsko-partizanskih osobina da nekoga ubeđuje i pridobija, da se
raspravlja i obračunava. Njegove dosetke i žaoke nisu imale obeležje
onog vojvođansko-srbijanskog peckanja, neke osvetoljubivosti ili vređanja.
Imao je dosta smisla da sam sa sobom tera šalu. Mene nije, ali je mnoge
pitao koja je vlada za vreme rata bila najgora i sam odgovarao da je to
njegova... Meni je lično jednom rekao, ne znam kojim povodom, da kod nas
svaki ministar dvora želi da bude predsednik vlade... Nisam nikada
razumeo, a nisam ni hteo da pitam, da li se to odnosi na Boška Jevtića
ili na Radoja Kneževića. Moj odnos je sa Slobodanom Jovanovićem bio
poseban iz jednog drugog i ličnog razloga, ali o tome sam nešto rekao na
jednom drugom mestu.
(...)
Pre puta za Sjedinjene Američke Države, posetio sam ga početkom novembra 1956. Posle sastanka, koji je bio po običaju dosta dug, pozdravljajući se, zaželeo sam mu dobro zdravlje i ponovo viđenje. On se na moju želju grohotom, što mu inače nije bilo u naravi, nasmejao i odgovorio da ga ja neću više zateći u Tudor Court Hotel-u. Odvraćajući njegov pesimizam, bio sam izrazio veru u njegovo fenomenalno zdravlje. On je na to odgovorio svojom ciničnom duhovitošću, dvostrukom, prema sebi i prema drugima: "Ja sam kao komunistički režim. Moja fasada izgleda dobro, ali samo ja znam kako mi je iznutra".
Po povratku iz Sjedinjenih Država, u Londonu, posetio sam ga već početkom avgusta 1958, u istom hotelu. Podsetio sam ga na svoju "veru" u njegovo zdravlje. On je, ovom prilikom, samo ćutao, brižno ćutao. Razgovor je bio dosta kratak. Interesovao se za rad Oslobođenja i, u toj temi, proveli smo skoro sve vreme. Interesovao se za ljude i pokrete i kao naučni posmatrač i kao čovek.
Nisam ga više posećivao. Primetio sam da je bio zamoren u avgustovskom razgovoru. Znao sam da je već poboljevao, iako mi to sam nije rekao. Uputio sam mu ipak dva kratka pisma. On je odgovorio 6. novembra i sledećim rečima: "Ja nisam u stanju da idem u pohode, ali sam još u stanju da ih primam, i radovao bih se, ako biste jednog dana imali vremena da k meni svratite". I onda njegovo "S poštovanjem i pozdravom".
Telefonirao sam 24. novembra. Predložio je sastanak za 27. novembar, u 11 časova. Došao sam i našao sam ga kao nikada dobro raspoloženog i razgovornog, odmornog i, tako mi se činilo, u dobrom zdravlju. Iako mi je želja bila da ga napustim i pre dvanaest časova, nisam mogao. Zatrpavao me pitanjima. Raznovrsnim. Makedonija i Kosovo, beogradski Pravni fakultet, ljudi u Londonu. Pre nego što je počeo ikakav razgovor, uručio mi je godišnju pretplatu za časopis.
Iznenadio me je svojim novim stavom o Makedoniji. Po prvi put je govorio o "makedonskom dijalektu" i "političkoj samoupravi" Makedonije koji se ne mogu osporavati. Ranije ih nije osporavao – u razgovorima – ali je izbegavao da se izjasni. Verovao je da nema opasnosti ni za Srbe ni za Jugoslaviju od sadašnjeg bugarskog napada na Makedoniju. Ali ga je plašilo pitanje Kosova. Snažan ekspanzivan element kome je Jugoslavija dala punu slobodu nacionalnog razvitka. Kosovo za Albance u Albaniji postaje ono što je Vojvodina bila nekada za ljude u Srbiji: kulturni i privredni napredni centar. Na kraju je dodao da nikakav režim i nikakva politika nisu mogli do sada da reše pitanje "arnautluka": ni 1912, ni 1928, ni 1945.
Sa razgovora o Makedoniji i Kosovu, prešao je na beogradski Univerzitet. Pitao sam ga da li je čitao novo Ustavno pravo Jovana Đorđevića i prva dva broja Jugoslovenskog časopisa za filozofiju i sociologiju. Nije ih još čitao. Za Đorđevića, veli, pokazivao je naučni talenat i to se jasno videlo na seminarima. Ali, ko ne vrši praksu u pravu, kao i u medicini, postaje nesposoban da bude pravnik. To je slučaj Đorđevića koji se predao administraciji. Ali, dodao je, ima izuzetaka: ima pravnika koji već dve decenije ne vrše pravnu praksu a ostali su potpuni pravnici. Spomenuo je ime Božidara Vlajića. – Ne seća se Radomira Lukića sa Pravnog fakulteta. Ovoga sam bio pomenuo u vezi s časopisom za filozofiju i sociologiju.
Potom je govorio o ljudima: o sposobnosti zapažanja karaktera ljudi kod Miodraga Stajića, o pukovniku Saviću, o zdravlju Vlaste Stojanovića.
Na kraju, molio sam ga za članak, za božićni decembarski broj Naše reči. Ne može više da piše. Ne sme više da piše. Bio je njegov odgovor. Žalio se da je radio u poslednje vreme mnogo, da je baš jako bio zamoren na radu oko članka za pariski Radio: O francuskom novom Ustavu. Radio je, veli, po dvanaest časova dnevno. Taj članak, objavljen na pariskom Radiju, namenio je božićnjem broju Glasa kanadskih Srba. "To je moja poslednja puška", rekao mi je tom prilikom, ukazujući na činjenicu da ne može više da piše desnom rukom. Ja sam se onda ponudio da pišem ono što on bude meni govorio u pero.
Kao da je pristao. Onda sam prešao "u napad" i pomenuo dve teme. Prvu – "o Crnoj ruci" – nije odbijao a nije je ni prihvatio. Nisam mislio da odgovara britanskom profesoru i istoričaru Tejloru, u vezi s poslednjim napisom u londonskom Observeru, ali mi se činilo neophodno potrebnim da baš Slobodan spere optužbe sa nevino pobijenih ljudi. Tim pre što mi je baš Slobodan, pre više godina – i taj sam razgovor na sreću zabeležio – ukazivao na ličnost i problem Apisa u "sudskom ubistvu" 1917.
Kada sam pomenuo svoj drugi predlog o temi za "Našu reč" – "Da li ima revizije marksizma i lenjinizma kod jugoslovenskih komunista?" – prihvatio je, odgovarajući na pitanje teme potvrdno i vrlo odlučno u tome smislu.
Treći dan posle toga razgovora, 30. novembra, Slobodan je pao i zaspao. Nije bio još umro. Spavao je na dugom putu ka večnom prebivalištu. Posetio sam kliniku 7. decembra i tu, u društvu s profesorom Radojem Kneževićem i dr Miodragom Purkovićem, posmatrao nekoliko trenutaka kako Slobodan Jovanović spava. Neujednačena prigušena i jaka disanja su se neizmenično menjala. Nije se budio. Bio je na pragu smrti.
Slobodana Jovanovića slušao sam po prvi put u Srpskom kulturnom klubu 1939. godine. Njemu je bilo tada sedamdeset godina. Govorio je o Srbima u Jugoslaviji, o federalizmu. Ali, lično sam ga upoznao i počeo da razgovaram tek 1949, u Londonu. Bilo mu je onda već osamdeset godina, ali je bio prisebniji, uravnoteženiji i bistrija uma nego mnogi njegovi daleko mlađi savremenici. Što god sam duže sa njim razgovarao, počev od 1949. pa do 1958, sve sam bio politički udaljeniji od njegovih gledišta, ali sam sve više bio svestan da sam razgovarao sa najumnijim Srbinom. Sadašnjice? Ili i prošlosti?
(...)
Rođen i umro kao emigrant
Slobodan Jovanović je rođen u Novom Sadu (Ugarska) gde mu je otac
Vladimir (liberalni ideolog i protivnik kneza Mihaila) bio emigrant. Potom
je učio pravo u Ženevi. Iako tu nije bio emigrant, ipak se to nekako
produžilo: život u dijaspori. Pre Prvog i posle toga rata, Slobodan nije
mnogo putovao po inostranstvu, možda dva ili tri puta, jer tadašnji
intelektualci nisu ni bili bogati, a nisu imali ni tako bogatu birokratiju
koja je naše intelektualce posle Drugog svetskog rata korumpirala mogućnostima
putovanja i radom u inostranstvu, a i inostranstvo nije nevino u tom
pravcu korumpiranja naše inteligencije. Prema tome, pojava Slobodana
Jovanovića u Londonu krajem prve polovine 1941. godine, kao
potpredsednika vlade u egzilu, nije bilo ništa novo u Slobodanovoj ličnoj
istoriji. Slobodan se u Londonu verovatno nije osećao, kao kod svoje kuće,
pošto je već bio u godinama, bilo mu je 72 godine, ali kao poznavalac
jezika, iako ih nije govorio sa zadovoljstvom, nije se osećao ni kao čovek
"u inostranstvu", kao što se osećao veliki broj ljudi posle
rata.
Ne zna se gde je išlo gore – s Petrom II, Dražom
ili s Britancima
Rat je prošao u nekom radu, u teškim problemima i sa idejama i sa ljudima ne samo u vladi, nego i sa ljudima u zemlji i, posebno, s Britancima. Ne zna se gde je išlo gore, počev s kraljem Petrom Drugim. Srbima u Londonu je Slobodan izgledao kao bogomdani srpski vođ, a Slobodan, iako nije odbijao tu ulogu, to inače nije bio već iz jednog razloga – što nije bio borac. Nije bio sposoban da se bori ni sa Srbima (a sa Srbima se morate boriti ako ste njihov vođ) – a kamoli s Hrvatima, Britancima, Dražom Mihailovićem. Slobodan je svuda pokušavao a nigde nije uspevao, najmanje s Petrom Drugim. Uostalom takav je bio razmak između njih dvojice, da se to nije ni moglo očekivati. Slobodan je bio vrhunski intelektualac, Petar je bio intelektualno nesazreo; Slobodan je bio jedna trpeljiva civilizacija, Petar je bio amoralna ličnost bez osećanja odgovornosti; Slobodan se vaspitavao na stranim univerzitetima i pisao istorijske i pravničke knjige, za Petra Drugog bi se lako moglo tvrditi da nije pošteno pročitao ni jednu celu knjigu; Slobodan je bio bez strasti, sav u intelektu i u nekoj vrsti intelektualnog nacionalizma, Petar je bio sav strastan, bez ikakvih stalnih ideja. Mogao bi se povesti za svakom idejom, počev od Draže Mihailovića pa do Josipa Broza, ili počev od 27. marta pa završavajući s britanskim obaveštajnim službama koje je 1944/45. pokorno slušao, naravno pod rukovodstvom svog prijatelja, ali ne baš pametnog u njegovom slučaju – Vinstona Čerčila.
Ni sa Dražom Mihailovićem nije išlo kako treba. Postoji jedan drugi
Slobodanov telegram gde on svoga ministra vojnog teško ukoreva zbog držanja
prema britanskim predstavnicima, u njegovom štabu, iako je docnije, od
onog ludog suda u Beogradu 1946, Slobodan bio osuđen maltene kao
naredbodavac Draži Mihailoviću. Sa članovima svoje vlade, Srbima,
nikako mu nije polazilo za rukom da načini "tim". On je cenio
Grola, ali s njim nije mogao lako, jer je Slobodan bio veliki istoričar i
pisac, a nije bio dublji političar, kakav je bio Grol. Milan Gavrilović
je hodao za Slobodanom i u vatru i u vodu, ali Slobodan je znao da to
hodanje neće njega i vladu odvesti daleko. S Jurjom Krnjevićem je
stanovao, kažu mi, jedno vreme u Londonu u istoj zgradi, i izgledalo je
kao da će Slobodan uticati na Krnjevića, bar da se smiri u odnosu na
Srbe. Za razliku od Radića i Mačeka, Krnjević nije bio samo nacionalist
nego je raspolagao takvim tovarom nepoverenja i predrasuda prema Srbima da
je vremenom razvijao takvu mržnju da su ga Britanci ispravno nazvali, ne
samo iz tog razloga, političkom mazgom.
Slobodan Jovanović i emigracija
(...)
Emigranti posle Drugog svetskog rata, iako su u prvim godinama imali niz teškoća u zemljama zapadne Evrope, koje su posle rata, bile dosta osiromašene, vrlo brzo su sebi obezbedili pristojan život. Najveći deo se nije asimilovao, ali se prilagodio, iako su se deca, druga generacija, vrlo brzo asimilovala. Najteže za ambiciozne emigrantske vođe bila je činjenica da se ogroman deo srpske emigracije, naročito izvan evropskog kontinenta, depolitizovao. Pošteno govoreći, emigracija je i dolazila kao ne baš politička kategorija, jer antikomunizam, takav kakav je vladao i za vreme i odmah posle rata, nije bila nikakva ideologija, izuzev vrlo uskog broja ljudi. To što su naši vladajući komunisti želeli da predstave taj kompleks od pedesetak hiljada ljudi iz 1945, koji je posle desetak godina narastao verovatno na 150 hiljada Srba, kao na neku antikomunističku ideološki antirevolucionarnu, kontrarevolucionarnu armiju, to je bila jedna jednostavna, ali uspela smicalica.
(...)
U Veliku Britaniju stiglo je u prelomu između 1947. i 1948. godine nekih petnaestak hiljada Srba, uglavnom iz Hrvatske (iz okoline Knina) i bivših ratnih zarobljenika iz nemačkih logora koji nisu želeli da se vrate u zemlju posle uspostave republike. Dakle, dve potpuno različite grupe. Prva je verovatno bila brojnija, kao što je bilo dosta drugih ljudi i iz drugih krajeva i drugih političkih mišljenja. Od njih treba pomenuti ljotićevce, koji su se usredsredili na Bermingam, gde su sagradili i "svoju" crkvu oko koje se već godinama muva jedno kolo naših intelektualističkih demagoga iz zemlje, koji u isti mah igraju ulogu i osloboditelja i ujedinitelja. Široka publika emigranata nije ni znala za Slobodana, a kako je tek mogla znati za velikog pisca kao što je bio Miloš Crnjanski! Ni kulturno, ni politički, emigrantski svet nije poznavao ni razvoj Srba ni Jugoslavije pre rata, a još manje razvoj i vrhove naše politike i naše književnosti. Tako su se oko Slobodana uglavnom vrteli ljudi iz emigrantskih vlada, nešto činovnika i nešto manje nekadašnjih ministara koji se nisu vratili posle rata u Jugoslaviju.
