Istorijski portreti
Emigrantsko nasleđe
Da li je politička zaostavština te generacije pretvoriva
u neko naravoučenije – njena romanesknost, njeno preživljavanje i svadljivo
okajavanje velikog sloma
Svoju
prvu knjigu o Balkanskom poluostrvu godine 1917/18. Jovan Cvijić završava rečima:
"Napredovanje se nije zaustavilo; izvor invencije i snage tek od sada će
biti obilan. Ali kao pauk, tako i ljudi pletu oko sebe mrežu istorijskih
predrasuda, od nacionalnih sujeta, od izvitoperenih načina života, i ona ih može
duhovno izolovati od ostalog sveta i učiniti da postanu arhaični. Nikakav
drugi uzrok ne može toliko kompromitovati razvitak Južnih Slovena kao gore
pomenuti način mišljenja." Taj odlomak nalazimo u knjizi Desimira Tošića
"O ljudima" (Nova, Slobodan Mašić, maj 2000) u eseju o Cvijiću u
londonskoj "Našoj reči" iz 1955, uz naglašeno naravoučenije onima
"koji traže spasa svojoj duši i svome narodu": "Ne izolujmo se
od ostalog sveta! Ne postajmo arhaični! I to u trenutku kada predstavljamo, kao
emigracija, samo pregršt svoga naroda..."
Srpska politička emigracija, jedna politička klasa koja je olujom četrdesetih
rasejana po svetu, uzalud je dočekala slom komunizma na istoku devedesetih
godina i nije uticala ni na zbivanja u Srbiji, a ni na novu ekonomsku emigraciju
koja je otišla na zapad šezdesetih.
Da li je politička zaostavština te generacije pretvoriva u neko naravoučenije
– njeno nestajanje, njena "t'ga za jug", njena patnja, njena ako hoćete
romanesknost, njeno preživljavanje i svadljivo okajavanje velikog sloma (onog
četrdesetih, mlađi ili dugovečniji su mrvljeni i ovim slomom devedestih), da
li je sve to tragično iskustvo prenosivo?
Desimir Tošić, praktično jedini politički emigrant koji se posle gotovo
pola veka vratio u zemlju, izgleda da veruje da jeste. Ovih dana on sabira i
objavljuje zbirku eseja, zapisa i sećanja ispisivana od 1949 ("Naša reč",
Pariz – London) do devedestih ("Naša borba", "Pobjeda",
"Danas", "Vreme", "Književnost",
"Politika", "Prosvjeta", "Stav" itd.). To je
knjiga političkog emigranta koji je od 1943. do 1990. zatočenik nacističkog
logora na Sajmištu, prinudni radnik u Viner Nojštatu, begunac iz tog logora
1944, odmah potom politički begunac iz Srbije, pariski student prava, osnivač
i kasnije urednik časopisa "Naša reč" (Pariz – London), saradnik
istraživač u Međunarodnom centru slobobdnih sindikalista u Parizu, službenik
Živka Topalovića, radnik u jednoj američkoj fabrici žica i federa, član i
osnivač Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, saradnik Centra za
istraživanje jugoslovenskih problema u Londonu, član jugoslovenskog komiteta u
Evropskom pokretu od 1959, hroničar, sagovornik malih i velikih ljudi surovo
osujećenih emigrantskom sudbinom.
Veliko i komplikovano životno iskustvo, politička upornost, erudicija i
suptilna ekonomsko-politička analitičnost izbija iz tekstova u kojima Tošić
osvetljava ličnosti značajnih političkih ljudi iz miljea Kraljevine
Jugoslavije, koji su se našli u emigraciji, a s kojima je Tošić bio u kraćem
ili dužem kontaktu.
On portretiše Slobodana Jovanovića, Većeslava Vildera, Milana Grola, Božidara
Vlajića, Adama Pribićevića, Jovana Dučića, Milana Gavrilovića, Miloša
Crnjanskog, Pavla Karađorđevića, Radoja L. Kneževića, Dušana V. Popovića,
Kostu St. Pavlovića, episkopa žičkog Vasilija, Branka Pešelja, Jova
Plamenca, Evgenija Jurišića... U tom portretisanju ima doslednosti, tekstovi
objavljeni u zemlji ne razlikuju se ni po stilu ni po argumentaciji od onih koji
su štampani u Londonu. Čini se da su ti portreti bili važni za teme koje su
godinama okupirale autora (kako izgleda i našu emigraciju), a to je krivica za
poraz, srpsko–hrvatski odnosi, enigma Jugoslavija i, naravno, borba protiv
komunizma i zagrižene netrpeljivosti.
Vođen motom da treba učiti na primerima, Tošić u svoju knjigu uvršćuje
i eseje o Svetozaru Markoviću, Jovanu Cvijiću, i, pre svih, o Ilarionu
Ruvarcu, čija je prva istorijska studija iz 1856. razbesnela nacionalističko
javno mnjenje i dotadašnje istoričare "epske vere" – pored toga što
su ga nazivali "izdajnikom" i "varalicom", šovinistički
krugovi predlagali su da se Ruvarac baci na lomaču... Ruvarac je prošao mnoga
zvanja u toku trinaestak godina, osobenjak u pravom smislu odrekao se 1882.
mandatorstva Temišvarske eparhije, 1887. odrekao se i samog vladičanskog
dostojanstva, posle sukoba sa ondašnjim karlovačkim patrijarhom Germanom
poslan je u manastir Grgetek, gde je proveo usamljen u radu dvadeset i tri
godine i gde je, najzad, umro 1905. godine. Tošić 1955. poredi Ruvarčevu
poziciju s položajem "današnjih srpskih ljudi – posle pedeset godina od
srmti Ruvarca – koji se bore protiv istorijskih laži i politikantske
propagande u osnovnim nacionalnim pitanjima".
Iz emigrantske perspektive Tošić piše o našoj neuravnoteženosti, o našem
neznanju, o našem cinizmu, našoj prepotenciji, našem lutanju – o tome kako
su "ispod svih izjava i zaklinjanja slobodi i pravdi na mnogim stranama ležale
ozbiljne naslage za nasilje i prevaru":
"Naši Ribari i Meštrovići, naši Stojadinovići i Jevđevići koji su
godinama bivali velikojugosloveni, da bi posle toga postajali Velikohrvati ili
velikosrbi, čas republikanci i revoluconari, čas dvorske sluge i policijski
doušnici; čas ljudi osetljivi koji traže za sebe velika prava i ne žele
skoro ni sa kim da sarađuju, da bi odjednom pristajali na najniže ustupke
silnima koji dele plaćene i neplaćene privilegije..." Tošić u portrete
ličnosti rado komponuje analizu socijalnog i političkog miljea, nacionalnih
odnosa i istorijskih reminiscencija, zabluda, težnji i podviga za primer. U tom
opštem galimatijasu raspada on gotovo pedagoški ističe primere moralne čvrstine,
samopregora i istrajnosti.
U Tošićevoj knjizi u tom pogledu vide se neke lične slabosti (Slobodan
Jovanović bi možda rekao i "partizanstva") prema partijskim istomišljenicima,
recimo prema Ljubi Davidoviću ili, još više, prema saborcu Božidaru Vlajiću,
ili prema njegovom pirotskom zemljaku Dragoljubu Jovanoviću, koji zbog svojih
uverenja u komunističkoj Jugoslaviji robija punih devet godina, nikad ne piše
molbu za pomilovanje, svoje radove ostavlja Srpskoj akademiji nauka, ne dobija
ni svoju profesorsku penziju već, pred kraj života, socijalnu pomoć... Stari
profesor Dragoljub Jovanović 19. marta 1976. u pismu poručuje Tošiću:
"Voleo bih da se vratite u Jugoslaviju i svoje darove stavite u službu naše
države..."
Naklonost se vidi i prema Ljubiši M. Damjanoviću, kapetanu vojske
Kraljevine Jugoslavije, koga iz zarobljeništva u emigraciju tera "daleko
više gorčina nego išta drugo", koji gorčinu oseća i dok svakodnevno
nekog služi – engleskog pukovnika i njegovu suprugu, koji oseća da Britanci
sa jugoslovenskim ratnim zarobljenicima iz nemačkih logora postupaju kao sa
svojim ratnim zarobljenicima, ali sve to ne guši njegovu upornost. Našao je
posao u Blacwell'su gde je proveo četvrt veka prodajući knjige slovenskih
pisaca. U Oksfordu, kaže Tošić, živi desetina Damjanovićevih učenika, pošto
je ovaj emigrant studentima koji su se stručno bavili slovenskim pitanjima
besplatno nudio časove srpskohrvatskog jezika...
Nesumnjivo
antikomunista, Tošić pokušava da podeljenoj , razbijenoj i zagriženoj
emigraciji, kasnije i domaćoj "arhaičnoj" opozicionoj publici, ukaže
i na dalekosežne socijalne promene koje je donela socijalistička revolucija u
Jugoslaviji...
Pisac ove knjige ceni one koji su prešli granice vlastite ideologije i koji
su ograničavali u sebi aroganciju pobednika. Piše slojevito o Milovanu Đilasu,
kaže da niko od istočnoevropskih disidenata nije ostavio takav trag (osim možda
u književnosti Solženjicin) kao Milovan Đilas, pa podvlači da je njegova
tragika u tome što je bio bespomoćni svedok tog našeg besperspektivnog
vremena.
Citirajući jednog engleskog konzervativca za drugog preteču demokratije u
Srbiji, za nastradalog advokata Jovu Barovića kaže da je predstavljao "čitav
pokret za ljudska prava", da je taj nekadašnji partizan bio čovek bez
osvete i reminiscencija. Barovićevom primeru Tošić suprotstavlja činjenicu
da se kod mnogih naših opozicionih ljudi razvijaju "dobrim delom
iracionalna, nepolitička, ekskluzivistička stanja"...
Najveća energija ipak izbija iz teksta o drami Adama Pribićevića,
objavljenog u "Narodnom srpskom kalendaru", Prosvjeta, Zagreb 1996.
Adam je rođen 1880. u Kostajnici, izvršio samoubistvo 1957. u Vindzoru,
Kanada, kada je osetio da ga bolest, gubitak vida, čini već mrtvim... Trebalo
je da bude kaluđer, a postao je novinar; seljak-zemljoradnik i pionir, u
Zagrebu kao novinar počeo svoj prosvetiteljski rad; na Veleizdajničkom procesu
1908. zajedno s bratom Valerijanom po mišljenju tužioca bio osuđen na smrt;
amnestiran je, ali kad su ga u ime Habzburške monarhije poslali na ruski front,
ranio je sebe u nogu i otišao na vojni sud; napustio haotični život prve
Jugoslavije i 1924. otišao na Kosovo da obrađuje zemlju, tu ostao deset
godina, a potom došao u Batajnicu gde je svom usvojeniku pomagao u
zemljodelskim poslovima. Boško Vračarević u Parizu pisao je za Adama: "Čovek
koji nije hteo da bude 'gospodin', a nije mu bilo suđeno da umre kao
'seljak'..." Opisujući Adama Tošić ponavlja reč znanje – opisuje ga
kao "čoveka znanja i osmatranja", koji je "raspolagao znanjem
osam stranih jezika", "za naše prilike blistao enciklopedijskim
znanjem", a veličao seljaka i živeo seljačkim, da se ne kaže kaluđerskim
životom. To je kratka biografija religioznog moraliste, žestokog u polemikama
a ograničenog na istinu i samo istinu: "Biti na budnoj straži protiv onih
koji grade planove srpskog preporoda na krivotvorenju i izobličavanju srpskog
narodnog duha..."
Za čitaoce "Vremena" u naredna dva broja izdvajamo odlomke o tri
snažne i neponovljive ličnosti: o profesoru Slobodanu Jovanoviću, o
socijalisti Živku Topaloviću i o Milošu Crnjanskom. Čitalac će se uveriti
da su ocene tih ličnosti precizno nijansirane. Tošić ne krije svoja lična
osećanja prema pojedinim ljudima, ali ih razdvaja od objektivne ocene koju o
njima daje.
Miloša Crnjanskog Tošić očito smatra čovekom nezgodnim i nepouzdanim,
politički nekorektnim, ali ga smatra velikim piscem, možda najvećim u svojoj
generaciji.
S obzirom na to da je jedno vreme bio Topalovićev službenik (u Parizu), da
s njim gaji kontakte koji traju od 1940. do poslednjeg pisma datiranog 30.
decembra 1971, pet nedelja pre Topalovićeve smrti, Tošić učvršćuje utisak
da je stari socijalista Živko Topalović čovek pribran, sa opreznošću
seljaka i rabotnika, ali da "ljudi u njegovoj radnoj sredini nisu voleli
Topalovića jer su se svi poslovi sa strancima, prvenstveno sa Francuzima i
Amerikancima odvijali preko njega; niko nije bio dorastao Topaloviću u
razgovorima sa spoljnim svetom". Na drugom mestu citira jednu dvosmislenu
rečenicu iz pisma Dragoljuba Jovanovića: "Dobro je da ste gledali izbliza
i Živka, osobito kao organizatora i kao poslovnog čoveka. Mnogo ste od njega
naučili, a najviše kakav ne smete biti čovek..."
Tošić navodi da je sa Slobodanom Jovanovićem petnaestak puta razgovarao i
da ga je poslednji put video 7. decembra 1956. dok je Slobodan Jovanović bio na
pragu smrti. Nije ga smatrao politički bliskim, kaže da je od 1948. do 1958.
bio sve udaljeniji od njegovih gledišta, kao političara ga je smatrao čak
potpuno neuspešnim, što naglašava ponavljajući rečenicu samog Jovanovića
– da je njegova vlada bila najgora od svih. Ipak, Tošić Slobodana Jovanovića
svrstava u najznamenitije Srbe, čak uz Svetog Savu, Njegoša, Teslu, Skerlića
i Cvijića...
Priredio Milan Milošević
