Afro-Cuban All Stars
Miris Havane
“I šta ćete sad?”, spontano se otelo pitanje
simpatičnim Kubancima iz grupe Fervet Opus koji su, umorni od puta, čekali
da ih neko iz organizacije povede u hotel. Tih kasnih osamdesetih,
kubanski svirači su u svet odlazili samo uz dozvolu svoje vlade i “na
njen trošak” – ministarstvo kulture bi dogovorilo koncert i honorar
“negde u svetu”, a onda muzičarima isplatilo onoliko koliko bi
smatralo da im pripada i to u pezetama
A
to je – u slučaju ovog, ili ma kog drugog poznatijeg benda – preračunato
u čvrstu valutu iznosilo jedva desetak dolara! Na brzinu su se okupljeni
dogovorili da odvedu u kafanu “Grmeč” na ekstravečeru, a onda
izdvojili još po desetak dolara za svakog od njih i počastili ih
petostruko većim honorarom od onog koji ih je na Kubi čekao po “završenom
poslu”.
Pametniji od kolega, Paquito d’Rivera je – kaže legenda koju prepričavaju ovdašnji jazz afisinadosi – baš posle svog pančevačkog koncerta pre dvadesetak godina odlučio da mu se to više ne dopada i, umesto na Kubu, seo u avion za Ameriku na aerodromu Surčin. Mnogi ipak nisu to učinili, odolevajući ponudama njujorškog latino emigrantskog geta zarad sudbinskog životnog iskustva na ulicama Havane i Santjaga de Kube. Omara Portundo je ovu priliku propustila ranih šezdesetih, kada se za vreme raketne krize našla na Floridi sa koleginicama iz popularnog vokalnog kvarteta Las D’Aida. Za ovaj gest deceniju i po kasnije je nagrađena učešćem na istočnoblokovskoj varijanti Pesme Evrovizije u Pragu. Pardon, pasošem...
U ovakvim okolnostima, latinska sentimentalnost je sticala još bolniju boju, a njihov temperament samo čekao priliku da eksplodira bez ustezanja. Razlog ovakvog uspeha “kubanizma” (kao muzičke pomame) treba tražiti u igranju sa ovim krajnostima – “do daske, ma na koju stranu”, to je recept koji je brzinom svetlosti zapalio Evropu i Ameriku, a kao retko kad ranije i Balkan je uhvatio korak pre nego što je stvar izašla iz mode. U Evropi je pogođen pravi momenat, kada su diskoteke ubijene elektronskim šikaniranjem vapile za zdravom varijantom uz koju će moći da se pleše. Američko-kubanski politički sukob poveo je stotine hiljada ljudi prema Floridi, da se njihov puls i te kako oseti na njujorškim ulicama, a mesto za uticajnog Ry Coodera u World Circuit projektima omogućilo je da se ovi radovi preslušaju sa drugačijom pažnjom nego inače.
A kako je “kubanizam” stekao takvu podršku na našim prostorima? Uz razloge koji su uzdrmali zapadnu Evropu i SAD, ovde još treba ukalkulisati i faktor sličnih “do daske” senzibiliteta, ali i koincidentne istorijske sudbine dva naroda. Čudom da jedina aktivna distributerska kuća u novoj Jugoslaviji Nikad Robom među svoja tri-četiri partnerska dila ima baš ugovor sa produkcijom World Circuit, na jugoslovenskom tržištu su se na vreme pojavila originalna tri izdanja (Buena Vista Social Club, Introducing... Ruben Gonzales i A Toda Cuba Le Gusta, grupe Afro-Cuban All Stars – u daljem ACAS), a ubrzo zatim i masa piratskih kopija na CD tezgama, za prodaju i kao najčešća muzika za skretanje pažnje prolaznika. Bugari, naravno, nisu čekali, pa su onda stigle i (još jeftinije) njihove kopije, koje su se od originala razlikovale samo po nedostatku bogatih propratnih knjižica, ali bile desetostruko jeftinije. Putem satelita i jeftine razmene, do muzičkih urednika na televizijama je došao veselo-nostalgični koktel snimaka navedenih bendova, koji je zbog živopisnog okruženja u kom je sniman mogao da se podvede i pod “putopis” ili “dokumentarac”, gađajući čak tri tipa redakcija, što je značilo veću verovatnoću da će se probiti kroz dnevno politički program. Posebno je Treći kanal pet-šest puta emitovao jednočasovni dokumentarac o ACAS, a BK je čak poslao ekipu pravo na Kubu! I još je Metro film uz TV Studio B podršku lepo najavio njihovog aduta za ovogodišnji FEST – Wendersov dokumentarac Buena Vista Social Club – a i spretnim kompilatorima u YU advertising agencijama nenapadna a efektna “chan chan” emocija poslužila je kao univerzalan muzički “tepih” za reklamiranje proizvoda od donjeg veša i cipela, do automobila.
Puls (zabave gladnog) Beograda prvi je proverio Centar "Sava", dovodeći Cubanizmo! na West Ritam festival u jesen 1999. godine. Puna sala, jasno, otvorila je put i njihovom novom gostovanju sredinom jula, a još više hrabrom kockanju manje iskusnih, ali – pokazalo se odličnih – organizatora Magna House sa najskupljom kubanskom produkcijom danas, Afro-Cuban All Stars – i to na Tašmajdanu!
Pred Beograđane je, tako, u utorak uveče izašla slavljena ekipa, donoseći miris Havane, strast i ritam za dugo pamćenje. Njihov beogradski koncert pripada svetskoj promotivnoj turneji drugog albuma “Distinto, Diferente”. Bez pet najvećih zvezda BVSC (koji učestvuju na pločama, ali – naravno – zbog solo obaveza ne mogu i na turneje) ekipa deluje kompaktno i uobličava program u kom je improvizacija samo fina nadogradnja na pedantno osmišljen plan u glavi njihovog šefa Huan De Markos Gonzalesa. Sa skoro dvadeset muzičara (duvači, ritam sekcija i par pevača), ovaj sastav evocira istoriju velikih orkestara sa Kube posle Drugog svetskog rata, bacajući ipak težište na ples (son, son-montuno, guaranco), umesto na lirsko-stresne harmonije bolera. U najvećem beogradskom otvorenom prostoru takav program je naišao na puno odobravanje radosnog skupa i neobuzdanu pomamu tela na lepljivi ritam sa bine.
Vojislav Pantić
