Pozorište: Slučaj Jugoslovenskog dramskog
Šta radi nova uprava
Nizak umetnički nivo novih predstava, prouzrokovan
repertoarom koji nije opravdan rediteljskim konceptima i rizičnim izborom
većine saradnika, pokazuje da napredovanje nove zgrade našeg
najuglednijeg pozorišta nije praćeno i umetničkim usponom. Naprotiv
Iz
određenih razloga, koji su možda i objektivne prirode, neka naša pozorišta
su očigledno nespremna ušla u ovu sezonu, jer kako drugačije objasniti
činjenicu da posle višemesečne potpune neaktivnosti, tek u drugom delu
sezone počinju da "izbacuju" premijere. Jugoslovensko dramsko
pozorište je u poslednjih mesec i po dana imalo čak tri premijere na
sceni Teatra "Bojan Stupica", a još jedna se očekuje. S druge
strane, ova zbijenost i nije tako loša jer nam pruža izoštreniju i
pregledniju sliku repertoarskog i umetničkog profila pozorišta. Pa kakav
zaključak, na osnovu tih nedavnih premijera, možemo da steknemo o
profilu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji poslednjih godinu dana
gradi nova uprava našeg najuglednijeg teatra?
"ŠKOLSKA LEKTIRA":
Odmah se primećuje da je u izboru repertoara naglasak stavljen na
proverene vrednosti dramske klasike, ono što bi cinik nazvao "školska
lektira"; ne treba zaboraviti da je, pored nedavno izvedenih komada Čekajući
Godoa Semjuela Beketa" i Koštana
Borisava Stankovića, u februaru postavljen i Čehovljev Višnjik. Ovakav, izuzetno ambiciozan repertoar može da se održi,
ali bi iza njega trebalo da stoje osmišljeni i zaoštreni rediteljski
koncepti, koji u višeznačnosti velikih dela pronalaze teme, značenja i
osećanja bliska "duhu vremena", koji imaju neki suštinski
razlog postojanja.
Predstava Čekajući Godoa
dobija taj razlog postojanja tek u poslednjih nekoliko minuta; mlada
rediteljka Bojana Lazić, čiji je ovo diplomski rad, zavrašava predstavu
pozivom zlostavljanog Lakija na pobunu, koju smešne kreature Vladimir i
Estragon ne mogu da prihvate. Ovo značenjsko pomeranje deluje banalno ne
samo zato što je tako očigledno i površno aktuelno već prevashodno
zato što je, drastičnim dramaturškim intervencijama, spolja nametnuto i
zato što se ostvaruje samo na kraju predstave. Pre toga predstava hramlje
od jednog do drugog proizvoljnog i izolovanog scenskog rešenja, u kojima
se često previđaju neke od najubojitijih misli teksta, recimo ona
"mi uvek nađemo nešto da nam se čini da smo živi".
Tako dobijamo predstavu kojoj nedostaje uznemirujuće osećanje
besmisla, usamljenosti, beznađa, u kojoj rediteljski i glumački
konvencionalno postavljene komičke figure – Estragon (Ivan Bekjarev) i
Vladimir (Slobodan Tešić), kao sitni, servilni hohštapleri, i Poco
(Nikola Simić) kao neki vašarski maestro – jedva ostvaruju komičke
efekte. Čini se da se suštinski problem nalazi u pogrešnom shvatanju
rediteljskog koncepta: Čekajući Godoa je komad otvorene metaforičke strukture, iz koje
kritika godinama iščitava najrazličitija značenja (od mitskog obrasca
o smeni godišnjih doba do čekanja u Danteovom predvorju Čistilišta),
te zato ovu dramu, da bi se došlo do drugačijeg a relevantnog tumačenja,
ne treba nasilno prekrajati, već samo izoštreno i dosledno čitati.
MESEC NA SCENI: Sličan pokušaj
rediteljskog pomeranja naslućujemo i u Koštani; reditelj Jug Radivojević (kome je ovo takođe diplomska
predstava) želi da oslobodi Stankovićev "komad iz vranjanskog života
s pesmama" lokalnog, folklornog kolorita tako što ga postavlja na
praznu scenu, gde je veliki Mesec jedino scenografsko rešenje (scenograf
Dejan Pantelić). Ovim, naravno, želi da se izdvoji univerzalno značenje
dela, da se istaknu zaumnost i iracionalnost strasti koje vladaju u svetu
Stankovićevih junaka.
Međutim, ovo rediteljsko-scenografsko rešenje, koje i samo
predstavlja opšte mesto, ostaje jedini pokušaj odvajanja od
konvencionalnog tumačenja dela. U glumačkoj igri, naprotiv, preovlađuje
konvencionalno shvatanje derta. Umesto da sa glumcima pokuša da dramski
zgusne i izoštri Stankovićev tekst, koji ima dramaturške probleme,
Radivojević se opredeljuje za spoljna rešenja, za prenaglašenu i
neutemeljenu ekspresivnost u glumačkoj igri (vika, plač, presamićivanje,
bacanje po tlu, itd.). Umerenije, komički intonirano, pa zato na momente
i nešto ubedljivije glumačko ostvarenje pružio je Žika Milenković kao
Mitke. Mlada glumica Milena Vasić, koja je tumačila Koštanu, nije mogla
u ovakvim uslovima da ostvari ozbiljniju ulogu, ali je ipak uspela da pokaže
scenski šarm i temperament, pevačke i igračke sposobnosti. Njene igračke
sposobnosti treba posmatrati odvojeno od kvazimoderne, dramski
neutemeljene i u osnovi provincijalne koreografije Pjera Rajkovića.
Jedini savremeni komad koji je u toku ove sezone postavljen ne
repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta je Jedanaest nedelja Radoslava Pavlovića, čija je osnovna tema, očigledno,
vezana za prošlogodišnjih jedanaest nedelja bombardovanja. Cinik bi
rekao da je to ujedno jedino što možemo da tvrdimo o sadržaju ovog
komada; sve ostalo, njegove situacije, likovi, odnosi, a prevashodno značenja
ostaju više nego magloviti. Komad se zasniva na dramski neutemeljenim
situacijama i odnosima, koji se pravdaju nenormalnošću životne
situacije (situacije bombardovanja) i tendencioznim,
"trbuhozbornim" dijaloškim tiradama, koje ne izražavaju toliko
likove koliko autorova razmišljanja o politici.
POVRŠNA KOMIKA: Rediteljka
Irena Ristić pokušala je da u radu sa glumcima dramu učini nešto
uverljivijom, ali je taj pokušaj poništen površnom komikom, koja naročito
dolazi do izražaja u drugom delu predstave. U tumačenju Dragana Petrovića
drastično je parodiran lik Nenada, domara engleske ambasade, a time i
njegova politička uverenja, njegovo zalaganje za život, budućnost,
evropsku orijentaciju Srbije. Tako je narušena ravnoteža između
"nacionalističkih" i "evropejskih" pozicija, koja se
ipak naslućuje u tekstu, pa bi neko neoprezan mogao da kaže da smo
dobili pravu "promiloševićevsku" predstavu. Ovakav zaključak
bio bi gotovo kompliment, jer bi svedočio da predstava ima bar neki stav;
naprotiv, njene osnovne odlike, koja sjajno ocrtava opšte stanje svesti
na ovim prostorima, jesu nerazmrsiva misaona konfuzija i površnost.
Zaključak, nažalost, nije potreban: nizak umetnički nivo ovih
predstava, prouzrokovan repertoarom koji nije opravdan rediteljskim
konceptima i rizičnim izborom većine saradnika, pokazuje da napredovanje
nove zgrade našeg najuglednijeg pozorišta nije praćeno i umetničkim
usponom. Naprotiv.
Ivan Medenica
