Putinova diplomatska promocija
Doziranje rizika
Moskva će forsirati odnose sa Kinom i Indijom, ne
zato što veruje u neki novi "blok" sa učešćem ovih zemalja,
već zato što u tome vidi instrument za jačanje ruske pregovaračke
pozicije prema SAD
Novi
predsednik Rusije Vladimir Putin bio je izuzetno aktivan na međunarodnom
planu u periodu neposredno posle inauguracije. Već je posetio London, Rim
i Berlin, susreo se sa predsednikom SAD u Moskvi, predstoje mu putovanja u
Kinu, Indiju i – prilično neočekivano – u Severnu Koreju. Kao što
se moglo pretpostaviti, posebno su intenzivni njegovi kontakti sa liderima
zemalja nastalih na tlu bivšeg Sovjetskog Saveza. Uskoro će Putin biti i
učesnik samita G-8. Kakvi bi se zaključci o daljoj spoljnoj politici
Rusije mogli izvući na osnovu ovih brojnih Putinovih međunarodnih
nastupa?
Zvuči paradoksalno, ali mnogi i danas – kako na Zapadu, tako i u samoj Rusiji – i dalje na Putina gledaju kao na "zagonetku", "enigmu", "nepoznanicu", što su samo neki od izraza koji se koriste kada je reč o njegovoj politici. To, međutim, pre svega govori o specifičnostima razvoja ruske demokratije danas. Naime, u razvijenim demokratskim zemljama nezamislivo je da izabrani predsednik bude "zagonetka", jer je biračima do detalja poznat njegov ili njen program i plan. Putinov program je, međutim, i u Rusiji poznat u opštoj formi i nekim nagoveštajima, a ruska javnost, kao i međunarodna, tek očekuje konkretne korake koji bi jasnije ocrtali politiku koju će voditi njegova administracija. Rusija je Putina izabrala delom pod uticajem moćne promotivne i propagandne političke i medijske mašine, a delom nekako intuitivno, pretpostavljajući da upravo on ima rešenja za velike probleme ove zemlje, a pri tome su gotovo svi segmenti stanovništva u njegovim dosta uopštenim predizbornim izjavama mogli naći ono što bi ih zadovoljavalo. Zato, ne samo svet već i sama Rusija, s nestrpljenjem i interesovanjem očekuju njegove prve konkretne korake.
DVA
PROCESA: Poznato je da je glavna Putinova spoljnopolitička ideja da
se usklade dva procesa: obezbeđivanje što povoljnijeg međunarodnog okruženja
za rešavanje vrlo ozbiljnih unutrašnjih, pre svega ekonomskih problema,
čije je težine Putin veoma svestan, i postepena reafirmacija Rusije kao
supersile i jačanje njenih međunarodnih pozicija i uticaja na rešavanje
svetskih pitanja, a posebno u Evropi i sopstvenom susedstvu. Već na prvi
pogled je jasno – a toga su svesni i politički krugovi u Moskvi – da
se ovi ciljevi, striktno shvaćeni, jednim delom međusobno isključuju.
Naime, eventualno ozbiljnije zaoštravanje odnosa sa Zapadom, a pogotovo
povratak na neke elemente sovjetske politike – za kojima danas u Moskvi
postoji izvesna nostalgija, pri čemu se gubi iz vida da je upravo takva
politika sa svetskim pretenzijama uveliko doprinela propasti SSSR-a –
najozbiljnije bi ugrozilo glavne Putinove ciljeve, a to su unutrašnja
stabilizacija zemlje i njen ekonomski oporavak. Pošto je to jasno pre
svega samom Putinu, njegova spoljna politika će se očigledno sastojati u
pokušajima delikatnog balansiranja: Putin će nastojati da u nekim
pitanjima bude "tvrđi" i da demonstrira novu politiku, ne bežeći
i od delimičnog i doziranog zaoštravanja sa Zapadom, posebno kada je reč
o problemima koji 
snažno
utiču na raspoloženje javnog mnjenja u samoj Rusiji (pre svega Čečenija,
koja je u velikoj meri i omogućila Putinu da bude izabran, zatim odnosi
sa bivšim republikama SSSR-a, uključujući tu i problem statusa i prava
Rusa u baltičkim državama itd.). Istovremeno, Putinu su jasna i
objektivna ograničenja ruske politike, izazvana pre svega ekonomskim i
socijalnim stanjem koje se ne može prevazići bez različitih formi
stranog učešća – kredita, investicija, pomoći. Očigledno je da
Moskva traži "srednji put", odnosno meru u kojoj neslaganje sa
Zapadom oko nekih pitanja – Čečenija, delimično Balkan, dalje širenje
NATO-a – neće suštinski uticati na perspektivu unutrašnje
stabilizacije i popravljanje ekonomskog stanja u Rusiji. Ove ruske dileme
možda se najjasnije odražavaju u sporu sa SAD oko revizije Sporazuma o
protivraketnoj odbrani. Moskva ne želi da prihvati takvu reviziju, jer
smatra da su sporazumi o razoružanju jedan od temeljnih elemenata koji
Rusiji garantuju status ravnopravne nuklearne supersile. Ali istovremeno,
demonstrativni izlazak Moskve iz ovog sporazuma opteretio bi Rusiju troškovima
nove trke u naoružavanju, što Rusiji danas nikako ne bi odgovaralo. Tako
se, u stvari, dolazi do ključnog problema statusa Moskve u današnjim
svetskim odnosima. Rusija nema neophodnu ekonomsku moć i socijalnu
stabilnost koja bi odgovarala statusu nuklearne supersile. To je i glavna
dilema Putinove spoljne politike.
JASNA
TAKTIKA: Na taktičkom planu, međutim, već je prilično jasno kako
će Putin delovati. Prvo, u odnosima sa SAD nastojaće da bude krajnje
pragmatičan, racionalan i poslovan, očekujući da bi takav prilaz mogao
biti dobro prihvaćen u Vašingtonu, koji bi i omogućio kompromisno rešavanje
otvorenih pitanja bez krupnije štete po međusobne odnose. Drugo, Putin
teži da stavi naročit akcenat na odnose sa Zapadnom Evropom, posebno sa
Nemačkom, računajući da bi to mogla biti i taktička protivteža
Americi, a i izvor finansijske podrške Rusiji. SSSR je nekada ulagao
velike napore da stimuliše i ohrabri razlike između SAD i Zapadne
Evrope, mada nije dostizao željene efekte. Danas bi Moskva, naravno na
umereniji i delikatniji način, verovatno takođe želela da koristi
ovakvu taktiku, mada su njeni dometi očigledno ograničeni. Treće,
Moskva će forsirati odnose sa Kinom i Indijom, ne zato što veruje u neki
novi "blok" sa učešćem ovih zemalja, već zato što u tome
vidi instrument za jačanje ruske pregovaračke pozicije prema SAD. Četvrto,
Rusija će sigurno težiti i jačanju veza sa bivšim sovjetskim
republikama, posebno na Kavkazu i u Srednjoj Aziji, jer se, u krajnjoj
liniji, radi o zoni njenih neposrednih interesa. Lideri ovih država biće
dovedeni tako u situaciju da vrlo pažljivo odmeravaju svoju politiku,
budući da su na različite načine vezani za Rusiju, pa donekle i zavisni
od nje, ali se finansijska i tehnološka podrška koja im je neophodna može
dobiti pre svega na Zapadu. U celom tom kontekstu ključni značaj imaju
odnosi Moskve sa Ukrajinom, koja je za sada relativno oprezna i uzdržana,
te čeka da vidi dalje Putinovo delovanje na unutrašnjem i spoljnom
planu.
AFIRMACIJA
"ČVRSTE RUKE": Putinova politika, dakle, ima bitna ograničenja,
što je posledica objektivnog stanja i potreba zemlje. Ali, ono što je
slabost Rusije – a to su njeni unutrašnji problemi – takođe je i
faktor koji Putinu daje dodatni manevarski prostor. Naime, on očigledno
računa s tim da Zapad, iako mu se neki Putinovi koraci ne dopadaju, ipak
u njemu vidi ličnost koja može garantovati stabilnost i predvidljive i
racionalne političke odluke u Moskvi. Pošto Zapadu najmanje odgovara
nestabilna i nepredvidljiva Rusija, a pogotovo Rusija pod kontrolom
Putinovih glavnih protivnika sa proteklih izbora, novi predsednik Rusije očigledno
veruje da ima priličan manevarski prostor u kome može vući poteze koji
će biti popularni kod kuće, neće izazvati naročiti entuzijazam na
Zapadu, ali istovremeno neće ugroziti glavne ruske interese u odnosima sa
SAD i Zapadnom Evropom. Drugim rečima, on računa na jednu marginu
tolerancije kada je reč, na primer, o Čečeniji, nekim regionalnim
problemima, ali i tako demonstrativnom potezu kao što je poseta Severnoj
Koreji koju Vašington smatra jednim od glavnih izvora moguće opasnosti
koji bi opravdavali reviziju sporazuma o antibalističkim raketama. Ovakve
moskovske procene, iako deluju realistično, sadrže ipak i izvesnu dozu
rizika, jer sovjetsko iskustvo jasno pokazuje kako spoljna politika koja
teži stalnom učvršćenju i dokazivanju statusa supersile može u stvari
da oslabi zemlju i ugrozi taj isti status. No, Putin očigledno polazi od
toga da je situacija danas bitno izmenjena i da je Rusija do te mere ušla
u svetske ekonomske, finansijske i tehnološke tokove da može sebi
dozvoliti i jednu ovakvu politiku balansiranja i doziranog sukoba
interesa.
Međutim,
ono što u celoj ovoj situaciji izaziva najviše pažnje jeste činjenica
da Putin, što se moglo i očekivati, konkretnije deluje i šalje jasnije
poruke na unutrašnjem nego na međunarodnom planu. To njegovo delovanje
za sada je usmereno ka afirmaciji politike "čvrste ruke", u
mnogim aspektima smanjenju samostalnosti federalnih jedinica, odsustvu
jasnijih namera da se politički reši čečensko pitanje, ograničavanju
slobode medija itd. Rusija se, prilično brzo, suočava sa onim što će
biti centralno pitanje Putinove vladavine uopšte. Da li je, i u kojoj
meri, moguće uskladiti jačanje države i državne kontrole, reafirmaciju
centralizma i jačanje uticaja armije i obaveštajnih službi sa nastavkom
reformi i daljom liberalizacijom ekonomije i približavanjem evropskim
integrativnim tokovima. Putin očigledno misli da je Rusija dovoljno
posebna i specifična zemlja da bi i takvo usklađivanje bilo moguće,
iako je u ruskoj istoriji, u ovakvim pokušajima, autoritarno načelo obično
preovladavalo. A što se tiče spoljne politike, ona će predstavljati
samo odraz ovih krajnje složenih procesa u unutrašnjem političkom životu
zemlje.
Vladimir Vereš
