Odavde do večnosti
Tanjug
javlja da su naučnici, ne naši doduše nego britanski, provalili svih
tri milijarde molekularnih elemenata genetske šifre (nisam ni znao da ih
ima toliko!), tako da će neizlečive bolesti biti uspešno lečene dok će
se do juče ništavni ljudski život produžiti do neslućenih granica.
Jedan od vodećih britanskih naučnika Džon Haris tvrdi da će ljudi koji to budu želeli i koji budu imali dovoljno novca da plate genetske terapije moći da žive i do hiljadu godina.
Ne znam da li bi garnitura koja je na vlasti u Srbiji i Jugoslaviji pristala da nadživi nas koji smo je demokratski izabrali, kao što ne znam ni cenu pojedinačne i grupne besmrtnosti, ali znam da priliku koju nam je genetika pružila ne smemo propustiti. Onima koji su u poslednjoj deceniji vladali možda nije ni do vlasti ni do besmrtnosti, ali nama jeste. U našem je interesu da oni još jedan milenijum ostanu na našem čelu, ne zapravo ni našem, jer mi ćemo poumirati tokom ovog veka, političarska dugovečnost je u interesu naše dece, unuka, praunuka i drugih naših potomaka koje nećemo ni upoznati. Ekipa koja je sada na okupu toliko je zlatna, toliko uhodana i toliko je dobra dosad donela, da mi je pomisao na njen odlazak sa vlasti mrska da mrskija ne može biti. Nisam nikad pomislio da bi tako dobro uigrana družina mogla izgubiti na izborima, druga je muka mučila moju dušu: sa užasom sam zamišljao kako će za tričavih trideset ili dvadeset godina olimpijsko pleme početi da se osipa, a zašto, samo zato što smrt u svojoj neselektivnosti i nepravičnosti kosi i one koji su najbolji među nama...
Pomisao na izbore i dosad mi je bila odvratna i niska, a sada, kad se zna da su nam rukovodioci od materijala na koji naučnici daju hiljadugodišnju garanciju – sad tek nema nikakvog razloga da se razmišlja o bilo kakvoj promeni.
Dugovečnost, kako reče mister Haris, košta, ali mi nismo škrtarili ni kad su manje važne stvari bile u pitanju, pa nećemo ni sada. Najviši državni i partijski funkcioneri možda bi i iz vlastitog džepa mogli da plate terapiju, naše je da im to ne dopustimo. Lično nemam neku gotovinu, da je imam odmah bih osnovao fond iz kojeg bi se finansirala besmrtnost predsednika i njegovih najbližih saradnika, ali sam spreman da za to dajem maksimalan samodoprinos, i to ne od danas nego od dana kad je održana Osma sednica.
Ljudi iz vladajuće garniture će se možda nećkati: zašto mi da živimo tako dugo, mi smo sebe ionako ugradili u istoriju, neka se genetskoj terapiji o državnom trošku podvrgnu ljudi iz opozicije, sve što su dosad uradili toliko je efemerno da bi bio sevap omogućiti im jedan mandat od hiljadu godina...
Vladar i elita koja je uz njega sposobni su za plemenito odricanje, ali mi koji mislimo na budućnost Srbije i Jugoslavije ne smemo dopustiti da se u prvoj turi za besmrtnost nađu ličnosti koje su na svim dosadašnjim testovima podbacivale. Parlament bi po hitnom postupku doneo Zakon o besmrtnosti: Članovi vlade, skupštine, rukovodioci direkcija, otadžbinskih uprava i glavnih odbora po sili zakona podvrgavaju se genetskoj terapiji u svrhu što dužeg življenja.
Nije li prava blagodat imati stalnu upravu, upravu koja je kao Sunce, sijala je pre tebe, sijaće i kad tebe ne bude! rodiš se u režimu u kojem su se rodili i umrli tvoji stari, živiš pod vlašću u kojoj će se roditi tvoji praunuci (njih će vladar takođe nadživeti). Deca će od starijih slušati i u školi učiti da je u praistoriji stanovništvo svake četvrte godine bilo izlagano stresu i trošku zbog novih i opet novih izbora...
Nauka je do danas samo uspela da duboko zamrzne likove koji su to želeli i koji su boravak u zamrzivaču mogli da plate (ako se ne varam među njima je i Volt Dizni), ali još nije sve cakum-pakum kad je reč o odmrzavanju. I zamrzavanje je preskupo, i njega mogu da plate samo najgrđi kapitalisti ili tirani. Jedan moj prijatelj iz Francuske zamislio je despota koji se dao zamrznuti ostavivši amanet da ga njegovi podanici odmrznu za dvadeset godina. I zaista, biva odmrznut, ali ne da bi bio slavljen, nego da bi mu bilo suđeno i da bi bio poslat pred streljački vod.
Kod zamrzavanja mi se ne sviđa što narod mora neko vreme da provede bez vladara i što vladar, kad ga odmrznu i podgreju, ima izvestan profesionalni diskontinuitet, mora iz druge ruke da sluša šta se zbilo dok je on dremnuo. Zato je besmrtnosti (koja se za sada javlja kao hiljadugodišnje živovanje) mnogo bolja. Kad je o politici reč, ona pruža više i od same dinastije. U dinastijama posle okrutnog oca na presto može da dođe raskalašni i neodgovorni sin, a potom unuk koji može da bude slabokrvan ili okrenut muškoj lepoti... Danas, kad se zna da vladar može da živi hiljadu godina, svi ti problemi postaju smešni.
Pitanje smene vlasti postavilo bi se tek za hiljadu godina, to je pristojan rok da predsednik odredi naslednika (koji ne bi nužno bio njegov sin, jer bi sin i sam imao oko 936 godina, nego neko od potomaka, neko ko će tada biti sredovečan, dakle ko će imati između četirsto i šesto godina).
Ali, našto biti tako pesimističan? Dok vladaru prolete njegovih hiljadu godina, nauka će život produžiti još više, pa se pitanje promene vlasti neće postaviti ni u narednom milenijumu.
Ljubomir Živkov
