Kako poraziti režim na izborima (14)
Lopta
U to da će predstojeći izbori, ako ih uopšte bude, biti farsa – gotovo da ne treba sumnjati. Razloga za to je na pretek.
Pre
svega, ključnim ličnostima režima međunarodna zajednica nije ostavila
alternativu, osim da ostanu na vlasti. Verovatnoća da veliki igrači na
međunarodnoj sceni nađu srednje rešenje kojim bi se, na primer, najvažniji
likovi sa haških poternica našli na sudu, a zatim brzo, usled nedostatka
dokaza, bili oslobođeni optužnice je zanemarliva. Nedostatak međusobnog
poverenja, ali i činjenica da za favorite u međunarodnoj utakmici nerešen
rezultat znači poraz a za autsajdere pobedu, ovakav ishod čine malo
verovatnim. Zapad hoće Miloševićevu glavu po svaku cenu, a Moskva je,
bar za sada, ne da ni po koju cenu. Loptanje se nastavlja, a jedini način
da se uskoro okonča jeste da se nađe drugi glavni teren ili da, ne daj
bože, lopta pukne. Drugih, mnogo važnijih terena, naravno, ima mnogo,
ali dok se oni pripremaju ovaj ovde biće i dalje onaj pomoćni na kome se
uvežbavaju strategije, uklizavanja i gruba igra. Šta će biti s loptom,
nikoga se ne tiče. Naravno, likovi pomenuti u malopređašnjoj analogiji
nisu lopta, već mali igrači koji se loptom igraju na unutrašnjopolitičkom
terenu.
Najvažniji razlog za predstojeću izbornu farsu nalazi se baš na tom terenu i u činjenici da i pored svih napora i medijske manipulacije režim stoji loše u narodnim očima. Deset godina sunovrata, bez obzira na okolnosti, učinilo je svoje. Malo je, sudeći prema istraživanjima, preostalo onih koji još uvek podržavaju vladajuću koaliciju. Uskoro će ih biti još manje. Što je popularnost režima manja, represija i manipulacija su izraženije, zbog čega popularnost režima dodatno opada, i tako dok lopta ne pukne.
Treći razlog koji valja navesti u prilog početnoj tezi jeste taj što ni metiljava opozicija ne stoji dobro u narodnim očima. Ako izbora bude, narod će po svemu sudeći glasati protiv režima, a ne za opoziciju. Režim je mnogo obećavao i ništa nije ostvario, pa mu više niko ne veruje. Opozicija je obećala samo jedno – da će smeniti vlast – ali ni to, bez obzira na okolnosti, nije uspela. Umesto toga, stvoren je gubitnički imidž (neretko se u svakodnevnom govoru kaže da je u nekoj opštini opozicija na vlasti!), a eksploatacija narodnog entuzijazma pre ili kasnije uzima danak. Kada bi se umesto izbornih listića s ponuđenim imenima pred biračima našli prazni listići koje bi ljudi sami popunjavali, malo je ovdašnjih političara koji bi se našli i u lokalnom parlamentu. Izbornu farsu, eto poente, nema ko da spreči. Neorganizovana i neujedinjena opozicija sve teže i sa sve manjim izgledima na uspeh može da mobiliše i organizuje nezadovoljnu masu čije je poverenje svojim katastrofalnim ponašanjem u velikoj meri izgubila. Zapad može, ako mu je do toga uopšte stalo, tek posredno, preko i uz pomoć Moskve, da utiče na kontrolu i regularnost izbora. A da li će i pod kojim uslovima Moskva na to pristati i da li će njeni uslovi biti zadovoljeni, ne zna se.
No, nije problem samo u opoziciji i međunarodnim okolnostima. Narod nije homogena masa. Niži slojevi, kojima je loše i koji više ne veruju režimu, ne veruju da će im biti bolje ni kada ovaj režim smeni neki drugi. Što vreme više protiče, sve više su u pravu. Ljudi intuitivno osećaju da bi teret tranzicije pao na njihova leđa, a da za uzvrat, bar u doglednom roku, ništa ne bi dobili. Trenutno nemaju ništa, ali ništa ne rade. U promenjenim okolnostima ne bi imali ništa, ali bi morali da rade. Menjati ništa za ništa, a pri tom uložiti napor, zaista nije primamljivo i nije vredno žrtve. Srednji slojevi, kolebljivi, atomizovani, strašljivi, iznutra podeljeni, nisu skloni riziku i, osim u trenucima euforije, bez podrške širih slojeva ne mogu biti garant zaštite izborne volje. Oni od promena očekuju najviše, ali se istovremeno plaše da ne izgube ono malo što imaju i nisu spremni mnogo da ulože. Paradoksalno, ali oni kojima je sada najbolje predstavljaju najveću opasnost za režim. Neizvesnost vezana za sutrašnjicu i za stečeni imetak čini ih pojedinačno sklonim različitim avanturama, ali s obzirom na to da ih ukupno nema mnogo, kao grupa ne čine nikakvu posebnu snagu, a pri tom ih nije teško kontrolisati.
Zbog navedenih razloga oni koji pretenduju da zamene postojeći režim imaju danas teži zadatak nego pre godinu dana. To što su se u prethodnom periodu pokazali kao ništa manji eksploatatori narodnog entuzijazma danas im ne ide na ruku. Oni koji hoće da zamene postojeći režim moraju stoga potpuno okrenuti list. Glavni cilj mora biti zadobijanje ili vraćanje narodnog poverenja. Prepucavati se sa režimom i dokazivati kako je isti loš znači otkrivati toplu vodu. Ljutiti se na režim, na narod, na međunarodnu zajednicu, okrivljavati okolnosti jeste racionalizacija neuspeha. Dodvoravati se Zapadu znači kucati na otvorena vrata, a ubeđivati sebe i verne pristalice kako slabost režima znači istovremeno sopstvenu snagu predstavlja iliziju i račun bez krčmara. Slabost režima je nužan, ali ne i dovoljan uslov za promenu. Tek kada svi u opoziciji shvate tu činjenicu, može se očekivati vraćanje narodnog poverenja, ali za to su ipak potrebni neki novi ljudi.
Autor je sociolog iz Beograda
Na
ovonedeljnoj sednici republičkog parlamenta, poslanici su usvojili Zakon
o izmenama zakona o akcizama i porezima, koji će regulisati uplaćivanje
gradske takse od "tri odsto" u republički budžet. Skupštini
grada je 6. marta ove godine blokiran račun, i od tada su gradskoj vladi
"vezane ruke", a o sudbini novca koji se sliva u republički budžet
građani ništa ne znaju. Na osnovu usvojenih izmena i dopuna zakona,
republička vlada će raspolagati novcem predviđenim za potrebe grada
Beograda. Redakcija nedeljnika "Vreme" objavila je početkom
juna meseca apel čelnicima grada o ukidanju takse od "tri
odsto" kako bi se sprečila zloupotreba tog novca. Adekvatne reakcije
povodom apela "Vremena" u kupštini grada nije bilo.