Vreme broj 497, 15. jul 2000.

Jugoslavija ili Slobodan I

Opasan ustavni trik

Skupština Jugoslavije gotovo zaverenički menja Ustav da bi obezbedila novi mandat Slobodanu Miloševiću. Crnogorska vlada i skupština usvajaju zaštitne mere, i ustavna kriza eskalira dok država visi o koncu

Kada je marta 1903. Aleksandar Obrenović jedne noći suspendovao ustav na samo jedan sat, pa za to vreme učinio što je hteo a potom stari ustav vratio na snagu, jedan pijanac, vraćajući se iz kafane, videvši oba proglasa jedan pored drugog, o ukidanju ustava i o njegovom vraćanju, zaključio je: "Mnogo sam pio, više ne smem!" U istom slučaju belgijski diplomata je najpre poslao depešu da je suspendovan ustav, a potom da je ustav vraćen na snagu. Belgijski ministar spoljnih poslova, videvši da je stvar ozbiljna, zaobilaznim kanalima se raspitivao da li je ambasadorovo zdravlje u redu. Profesora Pravnog fakulteta Kostu Čavoškog ova anegdota podseća na skupštinske događaje od 6. juna 2000. godine.

Zdanje Skupštine Jugoslavije, najveći deo godine prazno i pusto, iznenada je u četvrtak oko 11 sati oživelo, da bi do večeri, uz vesele doskočice tipa "pažljivo gledajte radikale kad dižu ruke" i nešto grljenja s debelim funkcionerkama ("oooo..."), ekspresna procedura promene saveznog ustava bila gotova. Tog dana su održane po dve sednice Veća građana i Veća republika i jedna zajednička sednica oba veća, na kojima je proglašeno usvajanje amandmana na Ustav SRJ i Ustavni zakon za njihovo sprovođenje.

U tom najbržem mogućem, gotovo zavereničkom postupku (poslanici su obavešteni prethodnog dana, ali nisu imali tekst ustavnih izmena o kojima će odlučivati, već samo tekst i inicijative grupe poslanika) izmenjen je ustavni aranžman da bi poslanici u Veću republika Skupštine SRJ, a bogami i predsednik SRJ, mogli da budu birani na neposrednim izborima.

Čavoški u toj neuobičajenoj ustavnoj promeni bez javne rasprave i bez stručne elaboracije (vidi dokaz da Slobodan Milošević kao samodržac zastupa tzv. pravni nihilizam, odnosno da ustav shvata slično kao pakistanski diktator Zial Hak, koji je govorio da je ustav samo jedna knjižica koju on može svakog časa da pocepa...

Nije ispalo baš tako jednostavno – kao da govori simbolika mesta na kome je podignuta zgrada te zlosrećne skupštine gde je nekada stajala tzv. Batali džamija... Tinjajuća ustavna kriza je eskalirala.

Spor oko izmene ustava vukao se od 1997, a spor u vezi sa sastavom Veća republika praktično od crnogorskih republičkih parlamentarnih izbora 1998, kao i spor oko legitimnosti savezne vlade. Po našem ustavu, manja federalna jedinica, pored uobičajene zaštite interesa u federalnom veću, uživa i tzv. pozitivnu diskriminaciju po kojoj u savezno veće bira najmanje 30 poslanika, a po principu jedan čovek jedan glas imala bi sedam. Zbog ignorisanja crnogorske izborne volje taj aranžman nije funkcionisao.

Vladimir Goati, saradnik Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, smatra da se ne može govoriti o tome da Crna Gora negira legitimnost političke zajednice ("državni okvir"). Političke partije koje su zagovarale secesiju dobijale su samo oko 12 odsto izborne podrške. Od sredine 90-ih tamo jača konfederalno opredeljenje, ali to je, zapaža Goati, reaktivni konfederalizam – oko 60 odsto ljudi podržava konfederalnu, a 40 odsto pod svim uslovima hoće zajednicu sa Srbijom.

IZBOR PREVAZIĐENOG POLITIČARA: DPS je u trenutku konstituisanja Skupštine Jugoslavije 1997. godine bio još formalno jedinstven, a izbor predsednika SRJ pao je u trenutku kada se u ovoj partiji odvijao sukob nastao posle izjave Mila Đukanovića, date "Vremenu" 1997, da je Slobodan Milošević prevaziđen političar. Milošević je 23. juna 1997. u Skupštini Jugoslavije ipak izabran za šefa države pošto Crnogorci, i pored ličnih zamerki, nisu želeli da se suprotstavljaju "izbornoj volji građana Srbije". Tadašnja inicijativa SPS-a da se izmeni ustav i da se predsednik SRJ bira neposrednim izborima ipak nije prošla zbog suprotstavljanja Crnogoraca.

Novom ustavnom promenom uticaj Crne Gore na izbor šefa federalne države smanjen je na simboličnih 6,25 odsto u biračkom telu. Do sada su kad je šef države u pitanju imali teorijskih 50 odsto uticaja u Veću republika i oko 25 odsto u Veću građana.

I u srpskoj i u crnogorskoj skupštini, inače, dominirala je nesputana volja skupštinske većine, i jedna odluka Ustavnog suda Jugoslavije nalaže da se u Veće republika ima slati delegacija čiji sastav proporcionalno odgovara sastavu parlamenta. Većina u srpskoj skupštini, pozivajući se na tu odluku, minulog proleća koristi činjenicu da je Srpski pokret obnove napustio skupštinu i brzo izglasava zakon po kome se u Veće građana šalje proporcionalna delegacija, ali partije koje ne učestvuju u radu skupštine nemaju pravo učešća u toj reprezentaciji. Tako je iz Srbije poslata "proporcionalna delegacija režima".

Posle crnogorskih republičkih izbora 1998, Skupština Crne Gore poslala je u Veće republika novu delegaciju pobednika na tim izborima, ali većina u Skupštini Jugoslavije odbija da verifikuje njihove mandate. Dotadašnja delegacija, izabrana 1996, podelila se, pa četrnaest poslanika poštuje odluku republičke skupštine i odbija da dalje dolazi u Skupštinu Jugoslavije, ali šest poslanika u njoj ostaje. To je bilo dovoljno za izbor Momira Bulatovića za saveznog premijera, pa i za izglasavanje one skupštinske odluke koja omogućuje vladi da proglasi ratno stanje, ali nije dovoljno za izmenu ustava.

U jugoslovenskom političkom životu postoji inače pet opcija za preuređenje političkog okvira: secesija (crnogorski liberali i socijaldemokrati), konfederacija (DPS), federacija (srpska demokratska opozicija), jaka federacija (SPS-JUL) i unitarna država (Srpska radikalna stranka).

Neposredne izbore poslanika Veća republika sa crnogorske zvanične strane tumače kao unitarizaciju, mada ima primera da su izbori za gornji dom u federalnim državama neposredni – po jednom amandmanu na američki ustav iz 1913. godine u SAD se, na primer, iz svake države neposrednim izborima biraju po dva senatora. Ono što je sigurno je da po novom rešenju slabi uticaj republičkih organa u Skupštini Jugoslavije, a unekoliko jača pozicija po 20 "senatora" iz svake republike, koji su praktično nesmenjivi. Koštunica upozorava da tek treba da se vidi kakve će promene izbornog zakona uslediti u roku od dva meseca.

"STEKLI SE USLOVI": Nekoliko puta ponavljana rečenica koja govori da su se "stekli uslovi" za usvajanje novog demokratskijeg ustavnog rešenja očito nije značilo da je postignut ikakav bazičan politički dogovor relevantnih subjekata o pravilima igre, već da su vladajuće stranke prosto "obavile transfer", da su "nabavile" još jednog poslanika koji im je nedostajao u Veću republika. Taj "dvadeset sedmi čovek" bio je Milan Gajević, bivši šef poslaničkog kluba DPS u Veću građana Skupštine Jugoslavije, koji je, kad se DPS 1997. pocepao, bio uz Mila Đukanovića, da bi potom optužio Milicu Pejanović-Đurišić i Svetozara Marovića da su ga protivustavno isključili iz partije, da mu rade o glavi i da rade na razbijanju Jugoslavije... Crnogorci su, izgleda, znali da Beograd ima kontakte s Gajevićem, i Srđan Darmanović, direktor CEDEM-a, upozorio je odmah posle izbora srpske delegacije za Veće republika na mogućnost promene ustava.

Pitanje je ima li veze s duhom ustava poigravanje osnovnim zakonom, uobičajeno u ovoj "nezavršenoj državi" od početka građenoj na improvizacijama i sumnjivoj legitimnosti. Kosta Čavoški podseća na to kako je SRJ proglašena 1992, kada je tzv. žabljački ustav proglasilo Savezno veće Skupštine SFRJ, izabrane 1986, koja nije imala mandat – a glasala je samo jedna trećina (74 poslanika) ukupnog broja poslanika Saveznog veća.

DEMONTAŽA FEDERACIJE: Posle neprihvatanja nove crnogorske reprezentacije u Veću republika, a naročito posle izbora Momira Bulatovića za predsednika savezne vlade, crnogorske zvanične strukture prekidaju komunikaciju sa funkcionerima savezne vlade, a kasnije usvajaju niz mera kojima preuzimaju federalna ovlašćenja u nizu oblasti, uključujući tu i monetarnu.

U januaru 1999. predsednik SPO-a Vuk Drašković ulazi u saveznu vladu tvrdeći da je tom prilikom dobio obećanje od predsednika SRJ da predstoji rekonstrukcija savezne vlade koja bi podrazumevala povratak Đukanovićeve ekipe na savezni nivo. Kako je u intervjuu "Vremenu" januara 1999. izjavio savetnik crnogorskog predsednika Miodrag Vuković, izlazi da su Crnogorci u tom trenutku tražili da se predsednik savezne države vrati u ustavne nadležnosti; da se ispoštuje izborna volja građana Crne Gore i stav skupštine Crne Gore i u savezni parlament primi delegacija Skupštine Republike Crne Gore, sastavljena od poslanika koji će odgovorno zastupati njene interese kako predviđa ustav; da taj savezni parlament izabere saveznu vladu čiji će predsednik biti čovek iz Crne Gore punog ličnog i profesionalnog integriteta, ali iz politički većinske Crne Gore; da savezna vlada ima pola ministara iz Crne Gore, a pola iz Srbije..." Ništa od toga nije bilo. Drašković je u maju 1999. najuren iz savezne vlade i njena nova rekonstrukcija u leto 1999. uključuje srpske radikale, koji potom s Momirom Bulatovićem ulaze i u izbornu koaliciju na lokalnim izborima u Podgorici i Herceg-Novom maja 2000.

Pošto se iz nedelje u nedelju iz meseca u mesec odnosi komplikuju i zatežu, crnogorska vladajuća struktura početkom jula 1999. izlazi s platformom za preuređenje odnosa u federaciji, koju u suštini vide kao konfederalnu državu. Povremeno se pominje da će Crna Gora organizovati referendum o nezavisnosti u slučaju da njena inicijativa ne naiđe na razumevanje, ali se na referendum ne ide, kako se čini, iz dva razloga: nije sigurno da bi u Crnoj Gori većina građana glasala za nezavisnost, i nije sigurno da bi taj korak odobrili međunarodni faktori. To se potvrđuje i ovih dana kada crnogorska skupština odbija predlog SDP-a da se o izmenama saveznog ustava građani Crne Gore izjasne na referendumu. Čekanje i odmeravanje.

ODBIJENE PONUDE: Vlada Srbije nije htela da razmatra crnogorsku platformu za redefinisanje odnosa Srbije i Crne Gore i upućivala je na Skupštinu Jugoslavije, ali zvanična Crna Gora tamo nije htela jer taj parlament smara nelegitimnim. Kontakti DPS-a sa SPS-om nisu dali nikakve rezultate ("Crna Gora je ravnopravna i tu nema razgovora"), razgovori s JUL-om su izgleda bili neprijatni. Srpska opozicija je pozdravila crnogorsku inicijativu, izrazila nameru da o tome ozbiljno razgovara, ali je u martu 2000. u svojoj političkoj platformi definisala da će raditi na tome da se sa Crnom Gorom odnosi urede na federativnoj osnovi. Ljubazno se prelazi preko krupnih razlika između ta dva pristupa. Ovih dana trebalo bi da dođe do novih razgovora srpske opozicije sa vladajućom koalicijom u Crnoj Gori. Međutim, odmah posle izmene saveznog ustava crnogorska vlada, a potom i crnogorska skupština, saopštava da neće priznati nijedan pravni ni politički akt usvojen bez učešća legitimnih i legalnih predstavnika Crne Gore u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti, da ne prihvata izmene Ustava SRJ pošto konstatuje da ih je usvojila nelegalna i nelegitimna savezna skupština, te najavljuje normativne i druge mere neophodne za zaštitu građana i Republike Crne Gore.

Iz toga proizilazi i ono što je direktno izjavio Milo Đukanović – od učešća crnogorske vladajuće koalicije na saveznim izborima nema ništa. Kosta Čavoški, koji je inače zastupao gledište da opozicija ne bi trebalo da izlazi na izbore pod lošim izbornim uslovima, sada (Pres klub, ponedeljak 10. jul) kaže da je srpska opozicija dovela sebe u situaciju da više nema dobrog izbora, odnosno u položaj u kome je bio Orest kad mu je Apolon naredio da ubije rođenu majku – znao je da će ga, ako je ubije, progoniti njene, a ako je ne ubije, očeve erinije, jer je po Apolonovoj zapovesti trebalo da osveti oca. Šta god da uradi – ne valja. Čavoški, naime, zaključuje da može doći do razlike između stava srpske opozicije i stava crnogorskih vlasti ukoliko se Crnogorci odluče da budu protiv državnog okvira. Ako srpska opozicija posluša savet da ne izađe na izbore, međunarodni činioci će novoizabranu vlast proglasiti nelegitimnom, kao što se to desilo sa tzv. krnjim predsedništvom 1990, kada su četiri člana napustila to predsedništvo, pa se može desiti da srpska opozicija, mada to možda ne želi, pruži izgovor Crnogorcima za otcepljenje, jer više nema savezne vlasti. Opet, ako opozicija na izbore izađe, onda se postavlja pitanje zašto bi se na te izbore izlazilo ako su oni unapred izgubljeni...

Na pitanje koliko je Crna Gora daleko od referenduma posle odluka o moratorijumu, zaštitnim merama i odbacivanju predloga SDP-a o svenarodnom izjašnjavanju, Veselin Pavićević, profesor Pravnog fakulteta u Podgorici (Pres klub, ponedeljak 10. jul), kaže da ta odluka ne zavisi od vlade već od međunarodnih činilaca, ali smatra da će, međunarodna zajednica ukoliko prinudi Crnu Goru da prihvati izborne uslove koji vladaju u Srbiji, izvršiti jednu vrstu zločina.

Kosta Čavoški pak smatra da sudbina ove zemlje visi o koncu i ne zavisi samo od nas, da mi ne znamo šta stranci hoće, a da oni to neće da kažu. On procenjuje da će Crnogorci, kao Tuđman i Kučan, sačekati šta će reći Amerikanci, odnosno Evropska unija koja je do sada podržala razbijanje tri multietničke federacije na 22 nacionalne države – Sovjetski Savez je razbijen na 15 država, Čehoslovačka na dve, a Jugoslavija na pet, i taj proces nije završen. Čavoški, dakle, procenjuje da će Amerikanci, ukoliko iz nekog razloga procene da ova godina nije zgodna zbog toga što je njihov predsednik "outgoing", reći Đukanoviću da sačeka... Nije isključeno, kaže Čavoški, da Slobodan Milošević ponešto od toga zna jer je dosta olako uleteo u ustavne promene, iako zna da je to vrlo opasno: ili računa na neku blažu reakciju Crnogoraca, ili "izaziva boga", ili je "u vlasti svoga hira".

Iz evropskih prestonica stižu osude Miloševićevog ustavnog trika, uz podršku i obećanja Đukanoviću, uz pozive na uzdržanost. U novoj spoljnopolitičkoj platformi ruskog predsednika Putina ističe se ruska težnja da se spreči dalje rasparčavanje Jugoslavije. Kod kuće (vidi okvir) različite partije se izjašnjavaju "za" i "protiv" izlaska ili bojkota, i obrnuto, u svim kombinacijama, a Koštunica izjavljuje da izlazak na izbore nije primarno pitanje, već da je to okvir političke zajednice i pledira da se o tome najpre odluči na referendumu.

USTAV I MORE: Profesor Dragoljub Mićunović sa govornice Veća građana skupštine Jugoslavije podseća kako su građane antičke Atine pripadnici drugih gradova hvalili zbog toga što imaju dve stvari koje oni nemaju! More i ustav. Ovim postupkom izgubićemo i ustav i more, završava g. Mićunović svoj "rekoh i spasih dušu svoju" govor.

Ustavna kriza je tog dana, početkom jula, dobila na dramatičnosti. Da li se iz te situacije može naći politički izlaz ili će sve voditi ka konfrontaciji?

Tehnički gledano, po proceni profesora Pavićevića, Skupština Crne Gore je praktički odredila svoju poziciju da na savezne izbore ne može ići. On smatra da preteće zahteve radikala da se uhapsi Đukanović, odnosno da se savezni propisi sprovedu na silu, za sada treba ignorisati, ali da se strah i neizvesnost među građanima širi.

Veselin Pavićević sarkastično kaže da je organizovanje saveznih izbora protiv volje crnogorske države "tehnički moguće": "Oni su počeli da šire demokratiju iz kasarni... mogu i u plemenskim skupštinama da naprave glasanje." Podsećajući da svakodnevno radi sa mladim ljudima, on samo ističe da više nije moguće odnositi se prema Crnoj Gori kao pre 70-80 godina.

Slobodanka Nedović, profesor Pravnog fakulteta, direktor Cesida, za Analitički servis konstatuje da savezna vlada nema ni činovnike, ni službe, ni biračke odbore, ni prostorije, ni opremu – naprosto nema logističku moć da sama, bez saradnje republičkih organa, organizuje izbore. Ukoliko Šešeljeva izjava o organizaciji saveznih izbora nije samo provokacija, takav čin bio bi najsigurniji način da se počne sukob sa Crnom Gorom...

Veselin Pavićević konstatuje kako ovo nije ništa drugo do jedna od poslednjih faza događaja koji su morali da uslede u jednoj, pre samog njenog nastanka neiskrenoj državnoj političkoj zajednici Srbije i Crne Gore.

Istraživanja CEDEM-a, čiji je g. Pavićević saradnik, pokazuju da je od samog nastanka zajedničke države, a naročito intenzivno u poslednje dve i po godine u Crnoj Gori, u toku proces permanentne delegitimizacije saveznih institucija, koji se vidi gotovo golim okom. Istraživanja pre mesec i po dana pokazala su da sve veći procenat ispitanika nema nikakvo poverenje u savezne institucije – od predsednika savezne države, skupštine, vlade, vojske do saveznih sudova. S druge strane, samo 25 odsto ispitanika ima veliko poverenje u Vojsku Jugoslavije, a u organ koji je ovih dana doneo akte o promeni ustava (Skupštinu Jugoslavije) poverenje ima trenutno samo 9,3 odsto. Pavićević očekuje da će taj trend opadanja poverenja u savezne institucije da se nastavi naročito nakon najnovijih događaja.

Profesor Pavićević uočava da se u crnogorskom miljeu sada u prvi plan ističe "unutrašnji problem", kako kaže, "problem intenzivne manjine u Crnoj Gori", a to su građani koji podržavaju ma kakvu politiku koja dolazi iz Beograda. U tom kontekstu on prilično veliki značaj pridaje izjavi Predraga Bulatovića, funkcionera SNP-a, koji je rekao da se nastala pat pozicija mora rešavati dogovorom SNP-a i DPS-a. Ako do tog ili nekog drugog dogovora ne dođe, situacija ostaje dramatično neizvesna.

Milan Milošević

Crnogorska vizura

Filip Vujanović, crnogorski premijer: "Izmenama federalnog ustava SR Jugoslavija pokušava se faktički pretvoriti u veliku Srbiju."

Svetozar Marović, predsednik crnogorskog parlamenta: "Promenama saveznog ustava narod nije dobio ništa, osim možda doživotnog predsednika SRJ. Jugoslavija više nije zemlja za koju se 1992. godine opredelila Crna Gora."

Zoran Žižić, potpredsednik Socijalističke narodne partije Crne Gore i jedan od autora "žabljačkog ustava": "Promene Ustava SR Jugoslavije su odbrambeni mehanizam od onih koji krše i gaze ustave i zakone i hoće da sruše SRJ. Nema ni govora o unitarizaciji SRJ, niti o ukidanju savezne države."

Predrag Bulatović, potpredsednik Socijalističke narodne partije Crne Gore: "Imamo put koji je za mene neprihvatljiv, a to je dalje podizanje tenzija i dalje zaoštravanje političke situacije. Drugi put je otvaranje dijaloga između glavnih političkih aktera u Crnoj Gori. Mnogi misle da je to nemoguće, a ja naglašavam da je to nužno."

Milo Đukanović, predsednik Crne Gore: "Ako Srbija prihvati demokratsku ideju, onda možemo ostati zajedno, a u suprotnom, održaćemo referendum o našoj budućnosti. Uveren sam da će Crna Gora nakon takvog referenduma moći da proglasi nezavisnost."

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore i predsednik crnogorske Narodne stranke: "Nema ni govora o tome da se ustavnim promenama učvršćuje zajednička država, već da to vodi njenom raspadu. Jugoslavije nema bez Crne Gore. Jugoslavije nema sa poniženom Crnom Gorom, i to treba da vam bude jasno."

prethodni sadržaj naredni