Intervju: Dušan Pavlović
Priprema za buduće sukobe
Da Milošević u skupštini može lako da namakne 50 odsto, ne bi menjao Ustav. Nije on ideološki, principijelno okrenut tome, ali je spreman da Ustav pocepa kao knjižicu za pravljenje kolača, pošto je zastarela i pošto se sada tako osigurava za naredne četiri godine
Još
od Osme sednice politički sistem u Srbiji funkcioniše na mehaničkom
odnosu snaga – sve se uglavnom rešava tako što u sukobima političkih
aktera jedna strana dobija ili gubi sve. Postoji samo potpuna pobeda ili
potpuni poraz, dok je pojam "kompromis" gotovo nepoznat, zapisao
je još pre nekoliko godina u časopisu "Nova srpska politička
misao" Dušan Pavlović, naučni saradnik Instituta za evropske
studije. Prošlonedeljna promena ustava na prepad, i dovođenje druge
strane pred svršen čin, mogla bi se u neku ruku tumačiti kao nastavak
prakse i iste tehnologije vladanja, već 13 godina usavršavane.
"Slobodan Milošević ima po pravilu samo jedan način ulaska u sukob sa svojim političkim protivnicima i dva načina na koji se taj sukob razrešava", kaže u razgovoru za "Vreme" Dušan Pavlović: "Ili njegova potpuna pobeda i prosto nametanje njegove volje drugoj strani, ili povlačenje iz sukoba i podvijanje repa. Rezultat je pre svega uslovljen time koliko je trenutno jak. U svemu tome ne igra presudnu ulogu nekakva diplomatska veština ili veština pregovaranja i pogađanja – ti meni, ja tebi – što je karakteristično za savremenu politiku. Samo mehanički odnos snaga. To je kao kada imate dve kugle koje se kreću jedna prema drugoj, i onda ona sa većom masom i ubrzanjem udara u manju i nastavlja put jer je jača. A ona manja se obično sklanja s puta."
"VREME": U sudaranjima na unutrašnjem planu Milošević je dosad retko podvijao rep, obično je bio ona jača kugla?
PAVLOVIĆ: Za njega se zaista može reći da je "tehnolog vlasti", koji je uvek znao kako da sebi obezbedi veliku masu i veliko ubrzanje. Međutim, kod ovih ustavnih promena nije baš sve isto kao ranije. On i dalje, naravno, pokušava da razrešava sukobe na način na koji je navikao. Ali moj je utisak da ove ustavne promene nisu direktno uslovljene, nisu posledica otvorenog sukoba koji trenutno postoji. Umesto toga postoji pozadinski sukob između njega, na jednoj, i crnogorskih vlasti i srpske opozicije, na drugoj strani. To još nije direktan klinč. Čini mi se da je Milošević promenama Ustava zapravo pokušao da obezbedi sebi masu i ubrzanje za sukobe koji bi tek trebalo da uslede. Da obezbedi za sebe povoljnu poziciju iz koje će ga biti teško pomeriti.
Da opet nametne pravila igre koja samo njemu odgovaraju?
Jedna od pretpostavki zašto je sve to uradio na ovaj način jeste da on više, recimo, ne veruje svojoj partiji. Ne veruje da je ta partija sposobna da namakne onu količinu glasova na izborima neophodnu za apsolutnu većinu u parlamentu. Ali Milošević verovatno smatra da on kao pojedinac to može da uradi. Zato ne želi da rizikuje da bude predsednik koga bi birao parlament u kome SPS i radikali ne bi imali većinu. Takav parlament bi mogao lako da ga smeni. Milošević sada pre svega zavisi od sebe samog. Mnogo je pokazatelja koji govore da on uživa veće poverenje nego njegova partija. Očigledno je, takođe, da na vidiku trenutno nema pravog protivkandidata na izborima za predsednika SRJ, i da on na tome može da profitira. Ako pobedi na neposrednim izborima, postaje teško smenjiv predsednik. Tako nešto bi bilo moguće samo sa dvotrećinskom većinom glasova, a pretpostavka je da opozicija, čak i ako pobedi, ne može imati takvu većinu u parlamentu. Milošević se tako osigurava za naredne četiri godine. Ali i taj potez, kao i svi prethodni (zakon o borbi protiv terorizma ili aktivnosti policije zadnjih meseci), signaliziraju paniku u njegovim redovima i znak su kako je on svestan da gubi neophodnu podršku. Naravno, prerano je za zaključivanje kako je ta podrška toliko mala da bi se moglo reći kako je režim sociološki potpuno mrtav. Ali Milošević je očito procenio da je teško ponovo osvojiti većinu, i promenom Ustava pokušava da spase što se spasti može. Ako ne može čitava partija, može se barem spasiti on sam.
Možete li uopšte da zamislite Slobodana Miloševića kao predsednika SRJ ako iza sebe nema "svoj" parlament. On je mnogo puta do sada pokazao kako je nesiguran ako nema stopostotnu kontrolu vlasti. Teško da se može navići da on bude predsednik a da mu neko iz opozicije bude premijer...
Milošević ima četiri poluge sopstvene vlasti: kontrolu novčanih tokova, kontrolu vojske i policije, medija i tu je, po meni, i "glupa opozicija". Uz te poluge vlasti svako bi mogao da vlada. Zaista ga je teško zamisliti u novoj situaciji gde mu ta kontrola izmiče. Ako se tako nešto desi, on će pokušati da podeli vlast tako da ne dira barem tri glavne poluge. Neće praviti probleme opoziciji ako ona pobedi, dozvoliće joj čak da napravi i vladu, ali bi ta vlada bila razvlašćena kao i Panićeva 1992. godine. Probaće da napravi takav dil. Za njega uvek postoji i mogućnost da uđe u dil sa nekim iz opozicije, pogotovo što ima i onih koji se nude za tako nešto. Ako ne dobije većinu koja omogućava komotnu vlast, Milošević možda može da pokuša da se otrese Šešelja kao saputnika s kojim se više ne može napred. Tada bi morao da odabere iz opozicije onoga ko je najmanje radikalan. A to je u ovom trenutku Vuk Drašković. Ko god da se nađe u takvoj poziciji, priča bi ličila na onu sa radikalima. Dam ti toliko i toliko ministarskih mesta, evo ti toliko dekana po fakultetima, i poneki medij, ali ti ne dam ono što mi je najvažnije. Bilo bi to produžavanje političkog života i vlasti preko prividne podele vlasti.
Ako već pričamo o Miloševiću kao "tehnologu vlasti", onda u tu tehnologiju svakako spada i neprekidno rušenje institucija. Kosta Čavoški tvrdi da je za aktuelnog predsednika ustav knjižica koju može da pocepa kada hoće...
Pre bih rekao da je takva sudbina institucija posledica Miloševićeve vladavine, ne i princip. To je pre svega posledica njegove želje da opstane na vlasti. Političke i ekonomske institucije, univerzitet, mediji, kultura – sve te institucije i oblasti vlast je gazila. Milošević, međutim, nije tip vladara principijelno posvećen ideji da se te institucije ruše. On upada u takvo stanje iz nužde kad pretpostavi da nema drugog načina da obezbedi svoj opstanak na vlasti. Ubeđen sam da bi on, kao i 1990, pustio da štampa bude slobodna kad bi znao da mu to ne ugrožava vlast. Tada je bio na vrhuncu popularnosti i nisu mu smetali slobodni mediji, nije bilo potrebe za zakonom o štampi, zakonom o univerzitetu. Sada kad škripi i curi na sve strane, on mora da zavrće, da pokuša da začepi te rupe, i odatle proističe rušenje institucija. Da u skupštini može lako kao nekada da namakne 50 odsto, ne bi on menjao ustav. Nije on ideološki, principijelno okrenut tome, ali je spreman da ustav pocepa kao knjižicu za pravljenje kolača pošto je zastarela i pošto se sada mesi nešto drugo. Milošević je autoritaran vladar po prirodi, ali bi rado oko sebe imao demokratske institucije ako to ne ugrožava njegov opstanak.
Tvrdite da i opozicija spada u
stubove režima. Čini se da je ponovo zatečena poslednjim događajima.
Jedni krive Draškovića što je Milošević dobacio do dvotrećinske većine,
drugi pominju bojkot izbora, treći su se dali u potragu za najboljim
protivkandidatom. Đinđić kaže da bi najprirodniji bio protest građana,
ali da narodu nije do protesta na 40 stepeni.
Što se Đinđića tiče, on pre svega mora da kaže šta je pravi razlog zašto ljudi neće više da protestuju. A to je da su pre tri godine uložili u proteste veoma mnogo energije, ulažući sve nade u njega i Draškovića. Na kraju je ta energija potrošena na sukob između njega i lidera SPO-a. To je kao kada uložite novac u banku, i novac propadne. Oni koji su 88 dana protestovali protiv režima ne žele da ulažu i istu banku. Da nije iste banke, ljudi bi protestovali i na +48. Što se SPO-a tiče, teško je tvrditi da li je sve to oko izbora poslanika za veće republika bilo smišljeno ili je reč o principijelnom stavu stranke. Činjenica je da opozicija u institucijama, čak i da hoće, ne može mnogo da uradi. Čak i da je SPO bio tamo, našla bi se već neka četiri poslanika da obezbede ono što je potrebno. Generalno govoreći, naša opozicija je neodgovorna. Slična je Miloševiću jer ne snosi posledice za svoje ponašanje i neuspehe. Ponašaju se kao da već deset godina pobeđuju oni njega, a ne on njih. Zato i kažem da je opozicija četvrti režimski stub.
Da li je način, pre svega
brzina i tajnovitost, promene Ustava motivisan željom da se politički
protivnici dodatno zbune i zateknu na spavanju?
Može se reći da je Milošević zaskočio svoje protivnike koji nisu očekivali i predsedničke izbore. Ovde niko u poslednjih šest meseci nije razmišljao o nekakvom predsedničkom kandidatu. Namera da se zbuni druga strana je očigledna. Ali ta zbunjenost je bila vidljiva i ranije, jer ovakvu opoziciju nije teško zbuniti. U opoziciji sada može doći do novih pretumbavanja. Ima među njima onih kojima uvek skoči adrenalin kada se pomenu izbori, pogotovo predsednički. Nisam siguran da Šešelj nema neke svoje kombinacije. VREME: Izgleda da je zatečena i vlast u Crnoj Gori, koja sada poručuje da definitivno odustaje od saveznih izbora?
Tamo se izbori mogu organizovati i uz pomoć vojske, u kasarnama, ili čak po kućama predstavnika SNP-a. Sprečavanje takvih izbora zahtevalo bi intervenciju policije i vodilo sukobima. Ne verujem da bi se Đukanović opredelio za takav potez. Pre se može desiti da crnogorska skupština ponovo izda neku deklaraciju i ne prizna takve izbore. Ne mora sve to da bude previše problematično. Za Miloševića je sve jeftinije nego da raspušta saveznu državu. On će držati izbore kakvi god da su, stvaraće privid da savezna država funkcioniše, da postoji parlament. Novi ustav mu sada garantuje 4+4 godine na vlasti, i on tu državu neće rasturati.
N.Lj.S.
