Mapa gnoma
Da li je Novi srpski poredak kreativno nadmašio Boga
Mnogi
su skloni da govore o Slobodanu Miloševiću s omalovažavanjem, što je
krajnje pogrešan i površan pristup ovom autentičnom fenomenu kraja XX
veka; naprotiv, moglo bi se dokazati da se radi o veoma značajnoj,
revolucionarnoj ličnosti: o prvom čoveku koji je, onako prometejski,
ukrao od Boga ono ključno znanje koje je Bogu donelo neviđenu reputaciju
– kako od Ničega napraviti Nešto. Štaviše, Milošević je tu veštinu
i usavršio, na dosta zanimljiv i pomalo zakučast način: kako da Ništa
postane Nešto, a da pri tome zadrži sve osobine Ničega, tj. svu svoju ništavnost.
A kod Boga, Nešto je uvek Nešto, bilo dobro ili loše; ništavilo spada
u đavolja posla. Naš revolucionar je to obrnuo naglavačke, stvorivši
čitavu armiju savršeno praznih
skupova čije odsustvo sadržaja, pak, odjekuje i odzvanja u javnosti
jače i od najbučnijeg Nečega. Pogledajte samo individue koje ga opslužuju
– gledaš, gledaš i, naizgled, ne vidiš ništa. Pogrešno! U
stvarnosti, vidiš Ništa; dakle, Ništa se opredmetilo, otelovilo; Ništa
zauzima prostor (naročito stambeni), Ništa proizvodi zvukove, Ništa ima
mišljenje, Ništa donosi odluke. Štaviše, Ništa se razmnožava, i Ništa
se udružuje; postoje veoma uticajne organizacije koje okupljaju
najuspelije primerke Ničega, i pomoću kojih se stvari drže pod
kontrolom. Ništa, čak, budno pazi da se Nešto slučajno ne dogodi, jer
sva zla – u ovoj obrnutoj
metafizici – potiču od pobune Nečega protiv Ničega. Zato na
prostorima koje ovaj parabog kontroliše, Ništa upravlja Nečim, sa
spahijski urođenom samouverenošću i samorazumljivošću. Štaviše, pošto
kvantitet proizvodi kvalitet –
dakle, i kvantitet Ničega, što je revolucionarno s matematičkog stanovišta
– to jest usled enormne količine organizovanog Ništa, cela Srbija
zapravo je postala Nigde, prazno
mesto na mapi sveta, doslovni prevod sintagme nowhere land iz imperijalističkog engleskog jezika. U Srbiji je,
dakle, Ništa upravo spektakularno uspelo
u životu, ili kako se već zove ta forma (anti)egzistencije. Pošto
Srbija još uvek – mada sve manje – postoji u nekakvoj fizičkoj
realnosti, Ništa ovde ima antropomorfni oblik, poput onih kradljivaca
tela iz SF-imaginacije: umesto mape
genoma, kojom se ovih dana hvale belosvetski naučnici, Milošević je
izumeo mapu gnoma koje je gusto
rasprostrto po Srbiji, da mu se nađu u nevolji. Ti gnomi,
nadmeni i silni, nastali su iz tog Ničega; pošto, pak, znaju da je moć
njihovog Tvorca reverzibilna, tj. da bi ovaj mogao da ih pucketanjem prsta
vrati u ono obično, neuticajno Ništa iz kojeg ih je izdigao, ovi su mu
verni do imbecilnosti; hm, zapravo, to je ipak preblizu: verni su mu još
i mnogo više! Jer, povezuje ih neka
t(r)ajna veza, "ontološka" pupčana vrpca Stvoritelja i
njegovih dražesnih Stvorenja.
Dobro, toliko što se tiče (para)filozofskog uvoda za koji uopšte ne znam zašto sam ga napisao, pošto nema baš nikakve veze s g. Ivanom Markovićem, našim uglednim savremenikom koji ne samo da nije Ništa – on je ministar! Dakle, Neko; samim tim i Nešto, u društvenom smislu. Ugledan čovek da ugledniji biti ne može; kao Petar Jojić i Milovan Bojić, i još više! Trebalo bi, dakle, biti ili neznalica ili zlobnik ili plaćenik, ili sve troje, pa pomisliti da bi ovaj uvod – proizvod jedne poremećene imaginacije izložene kontaminatorskom dejstvu N. S. Poretka – mogao imati bilo kakve veze s našom današnjom pričom, a kamoli s njenim protagonistom. Jer, u stvarnosti, g. Marković je – uz gg. Vučića i Matića – najreprezentativniji egzemplar istorijsko-civilizacijskog učinka jedne (nesvesne) antiutopije, one koju je onomad zasnovao Vladimir Iljič Lenjin – u slobodno vreme drveni filozof i masovni ubica – rekavši da će se u društvu progresivne budućnosti i kuvarice baviti politikom. Nije on, dakako, mislio doslovno na kuvarice, kao što ni dotična neobično respektabilna gospoda svakako nisu kuvarice; Uljanov je hteo reći da će, usled sveopšte emancipacije društva, svako moći da se bavi politikom i da kroji kapu onima, po nazadnim buržoaskim merilima "boljima" od sebe. U današnjoj Srbiji – čiji vladari, uostalom, ne kriju svoju trajnu inspirisanost Velikim oktobrom – to je ostvareno s tolikom doslednošću da bi i balzamirani Iljič ostao bez reči. Zato je sva sreća da je sve ono što sam napred nadrndao o vladavini Ničega tek gomila gluposti: jer, zamislite šta bi bilo da je to tačno?! To bi bila tragedija za celo društvo, a naročito za medije, pošto su sva pomenuta gospoda upravo za njih zadužena. Dakle, pošto je istina upravo obrnuta, tj. pošto postoje materijalni dokazi da nama ovde, hvala bogu, vladaju Ministri, tj. Neko i Nešto, onda je ipak sve u redu. Pa tako, recimo, i kada Ivan Marković obznani u intervjuu Glasu Rusije – v. Politiku od 10. 7. 2000 – da je "u Jugoslaviji sloboda informisanja tolika da smo morali da donesemo Zakon o informisanju kojim bi zaštitili ostale slobode i prava građana", šta čovek uopšte može tome da doda ili oduzme? Možda tek da primeti da je sloboda informisanja tolika da se Radio Pančevo sada čuje čak do Ovče, što je skoro pola puta do Beograda; da se Radio B2-92 ne čuje nikako; da je "NATO ometao" Studio B dok su ovom stanicom vladali "NATO-plaćenici", dok ga NATO sada ne ometa, iz misterioznih razloga, verovatno iz straha od odmazde (jer, kaže Marković istim povodom: "Agresori su na intelektualno nižem nivou od nas. Tehnički jesu superiorniji, ali intelektualno su manje pametni i stoga uspevamo da im doskočimo"); da novine izlaze – kad uopšte izađu – na mesarskom papiru, jer im Markovićeve ministarske kolege ne daju da uvezu roto-papir; da one druge novine, koje s nabavkom papira nemaju nikakvih problema, zahvaljujući intelektualnim dostignućima ministarskih protežea najčešće služe u izvesne probavne krep-svrhe; da vlast upravo likvidira jedinu veću roto-štampariju u privatnom vlasništvu, etc. Sloboda je, dakle, medija tolika da je to upravo nepodnošljivo, kako to, uostalom, kaže i sam Marković: "Stepen slobode medija je na nivou koji je gotovo neshvatljiv...".
Kada jednom bude pisana neverovatna i tužna istorija Miloševićeve Srbije – a valjda će preteknuti neko ko će moći da je napiše i na srpskom – inspirativne (nus)pojave poput životopisa i dela gospode koja su se u njenoj izrazito dekadentnoj fazi bavila medijima biće neiscrpni izvori saznanja o njenoj pravoj prirodi. Svaka će njihova "intelektualno više pametna" reč&misao biti majdan gotovih definicija, na-tacni-servirano objašnjenje kako je sve ovo bilo moguće. Jer, to su i takvi su bili ljudi koji su sve, pa tako i medije, sistematski doveli do gotovo neshvatljivog stanja; s tim smo mi živeli, to nas je grdilo i korilo, to nas je prozivalo i merilo nam patriotski pritisak u venama, to je uzimalo sebi slobodu da nas kažnjava; to su ovde bili stubovi poretka. A to se ne može dostojno opisati. Srećom, ono to radi samo, veselo ispuštajući zvukove i svakodnevno docrtavajući svoj autoportret.
Teofil Pančić
