Vreme broj 497, 15. jul 2000.

Istorijski portreti (3)

Lament nad Milošem Crnjanskim

Odlomkom o slavnom srpskom piscu iz knjige "O ljudima", "Vreme" završava feljton o starijoj srpskoj emigraciji

Srpska emigracija u Engleskoj, odnosno u Londonu maja meseca 1945, posle svršetka Drugog svetskog rata, teško da je brojila više od stotinak ljudi. Tu je bilo desetak nekadašnjih članova vlade, na čelu sa akademikom Slobodanom Jovanovićem, nekoliko desetina pripadnika diplomatskog osoblja i dve-tri desetine izbeglica iz jednog gestapovskog logora u Eurouville, severna Francuska, na čelu sa sveštenikom Milojem Nikolićem (1910-1989). Većina ovih ljudi čula je ili je lično poznavala jednog od najuglednijih srpskih pisaca Miloša Crnjanskog (1893-1977), inače za vreme rata činovnika jugoslovenske izbegličke vlade.

Kada sam jeseni 1951. godine došao treći ili četvrti put u London, Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu (2) bilo je osnovano. I sam sam bio jedan od članova između četrdesetorice osnivača. Savetovao me je mesni paroh o. Miloje da se upoznam i sa svojim predsednikom, Milošem Crnjanskim. To je bilo moje prvo i poslednje viđenje: u crkvenoj zgradi u središtu Londona, 12 Egerton Gardens. Pozdravili smo se i stajali smo pola sata. Nije mi ponudio da sednem, iako je u crkvenoj kancelariji bilo dosta stolica i fotelja, i jedna udobna sofa. Bio sam radoznao da ga čujem i kao čoveka i kao pisca; čitao sam ga kao srednjoškolac, iako bih preterao kada bih rekao da je bio "moj pisac". Tako stojeći pola sata, Crnjanski je pričao o svom životu emigranta s dosta gorčine. Ja sam to razumevao kao žal starijeg čoveka – bio je generacija moga oca – čoveka koji nije mogao objektivno da se snađe u inostranstvu, u emigraciji, u tim godinama, i sa jednom intelektualnom profesijom kava je profesija jednog književnika.

On mi je tom prilikom rekao da je on prvi Srbin koji je uzeo britansko državljanstvo, da je svršio Diplomatsku školu, (3) verujući verovatno da će ga Britanci uzeti u diplomatsku službu. Potom je tvrdio da mu Britanci ne daju posao; mislio je očigledno na posao koji njemu odgovara. Da živi jadno i bedno... Nisam mu odgovarao, samo sam ćutao. Bilo mi je nekako čudno da me ne pita ni ko sam, kako sam došao do Francuske, ni kako ja živim kao student-emigrant u Parizu, da li nešto dalje pišem. Čak nije pitao ni za Našu reč koju je verovatno već primao – u nadi da ćemo ga videti kao pretplatnika.

U beogradskom časopisu Vreme od 1. marta ove godine, kao i u knjizi "Rad udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu" (London, Himmelstur, 1984), navedeno je i šta se u međuvremeno dogodilo s Milošem Crnjanskim kao prvim predsednikom Udruženja. On je, naime, tražio i od Jugoslovenskog narodnog odbora, na čijem je čelu bio Slobodan Jovanović, i od samog svog Udruženja, da ga uzmu u zaštitu od napada izvesnih emigrantskih listova. Tih i takvih napada je bilo na svim stranama i tako reći protiv svih uglednijih ljudi, ali Crnjanski, izgleda, nije lako podnosio ni kritike, još manje žučne i primitivne emigrantske napade. Ali još uvek nema docnijih tvrđenja Crnjanskog da ga "progone emigranti". Jedan od razloga što su ga izvesni listovi "grdili" bio je i taj što je on u svojim emigrantskim Ambahadama (koje treba da se razlikuju od beogradkih Embahada) "uvredio" Crnogorce svojim uobičajenim bistrim i izazivačkim opaskama. U svakom slučaju, ne dobijajući podrške ni na kojoj strani, Crnjanski je dao ostavku na predsedničku funkciju u Udruženju pisaca i prestao da bude predsednik te male organizacije maja 1953. Zanimljivo je da je on, obraćajući se januara 1953. za zaštitu Slobodanu Jovanoviću, naveo imena onih koji su ga napadali: najpre beogradsku Borbu, potom od emigrantskih čelnika tzv. vojvodu Dobroslava Jevđevića i nekadašnjeg profesora Beogradskog univerziteta Slobodana Draškovića. Ali, ni tu nema tvrdnje da ga "emigranti" špijuniraju i uznemiravaju.

Posle napuštanja svoga položaja u Udruženju, Crnjanski je iščezao i iz one uske javnosti londonskih uglednijih emigranta. Nema ga nigde. Docnije se saznalo da je sarađivao u argentinskom listu El Economista Milana Stojadinovića (1888-1961), čiji je prijatelj i pouzdanik bio i pre Drugog svetskog rata. Bio je takođe saradnik jednog prorasističkog časopisa, Reality, u Južnoj Africi. Treba da je jednim prilogom sarađivao i u ljotićevskoj Iskri koja je izlazila u Minhenu. I tako je to trajalo do odlaska u zemlju, ali njegov odlazak bio je skopčan sa ogromnim teškoćama za jugoslovensku komunističku vladu, što je inače opisano po beogradskim časopisima u ranim devedesetim godinama. Ono što ja znam za taj period između, recimo, maja 1953. i prelaska u Beograd septembra 1965. godine, to su dve pojedinosti ili svedočanstva. Prvo je da je Crnjanski za sve vreme od nekih dvanaestak godina održavao vezu samo sa jednim emigrantom, Radojem L. Kneževićem. Crnjanski i Knežević su bili kolege kao srednjoškolski nastavnici, iako je postojala razlika u skoro desetak godina, ali je Knežević, i sam pisac, imao slabosti za sve svoje kolege, kao za Desanku Maksimović (1890-1993) ili Božidara Kovačevića (1902-1990). S druge strane, postavlja se pitanje da li je Miloš Crnjanski mogao biti slobodni zidar, pošto je Knežević to bio. Istina, teško bi slobodni zidari prihvatili nemirni duh Miloša Crnjanskog... A i zbog njegovih desničarskih stavova, posebno u časopisu Ideje pre Drugog rata.

Druga pojedinost jeste prepiska između Crnjanskog i mene, kao člana Uređivačkog odbora Naše reči (tada) u Parizu. O toj prepisci dosta sam napisao u pomenutom Vremenu, ali mislim da ovde dodam još neke pojedinosti koje se nalaze u pismima Crnjanskog i mene, a koja se ovde objavljuju u celosti.

Pošto je bio uklonjen iz Amerikanskog srbobrana, jednog starovremskog krajnje konzervativnog lista, iako najstarijeg u svetu među Srbima – uskoro će slaviti stogodišnjicu – Miloš Crnjanski se 30. decembra 1952. obratio Našoj reči u Parizu. To je bila čast, na neki način, mada mi u Uređivačkom odboru taj postupak Crnjanskog tada, nažalost, nismo videli. U stvari, Crnjanski je kao povod da nam se obrati uzeo naš poziv da dostavi pretplatu časopisu; u suprotnom, moraće da se obustavi slanje časopisa. Crnjanski veli da ne može slati pretplatu jer živi "u prevelikoj sirotinji". Istina ima "besplatan stan, nad jednom štalom" (a takvih stanova ima u Londonu na desetine i sasvim su luksuzni u svome "enterijeru"). Tu sada stoji jedna pojedinost koja ukazuje na razvijanje njegove manije gonjenja: "Uistini, ja sam već godinama maltretiran i sve se čini da propadnem, a naročito da ništa ne mogu da zaradim, da bih 'omekšao'..." Poslova je bilo u tom vremenu; među našim ljudima nije bilo nezaposlenosti, tako reći ni do dana današnjeg, ali razumljivo je što Crnjanski nije mogao da radi po fabrikama, iako su mnogi nekadašnji generalštabni oficiri predratne Jugoslavije radeći tako – sebe, i često i porodicu, izdržavali. Fizički se rad u kapitalističkim zemljama, uostalom, plaća daleko bolje nego intelektualni poslovi (izuzev tehničkih). Zanimljivo je da je Crnjanski prema našem časopisu u Parizu blag: "Neću se međutim ni malo ljutiti ako mi list morate obustaviti."

Ali, Crnjanski želi da nam ponudi svoje memoare, u vidu Ambahada, da ih – u "razmenu" za pretplatu – objavljujemo u Našoj reči. Koliko je bio izvan životne stvarnosti, vidi se po činjenici da on nije znao da se članci u Našoj reči ne honorišu; čak ni urednici nisu ništa primali kao nagradu; časopis je samo odvajao minimalnu sumu za administratora. Verujući verovatno da mi u Parizu imamo normalne odnose s francuskom štampom, Crnjanski nudi "pariskim listovima moj odgovor Marku Ristiću i komp". S druge strane, Crnjanski se pita da li je tačno ono što je čuo, da se u Našoj reči objavljuju "isključivo" prilozi naših "partijskih članova". Međutim, Crnjanski nama daje kompliment, da sa "najvećoj simpatijom" posmatra našu borbu "protiv marksističkih cenzora, koji, što je najlepše, nisu ni marksisti, nego konfuzni i ambiciozni literati među kojima nema ama baš ni jednog pravog i velikog talenta"... I dodaje toplo da bi tim navedenim stavom hteo ne samo da se "oduži listu" nego i da pokaže – "svoju simpatiju, koju ja imam, i imao sam, za mnoge mlađe od mene".

Odgovorio sam u ime Uređivačkog odbora Naše reči iz Pariza 11. januara 1953. Uviđajući materijalni nezavidan položaj Crnjanskog, redakcija časopisa nastaviće odašiljanje naših izdanja, iako "ima i suviše intelektualaca u emigraciji koji se nalaze u preteškom položaju, bilo kao emigranti bilo kao ljudi koji su izgubili svoje pozicije". Dalje, ja mu objašnjavam da nije tačno ono što je "čuo", da je Naša reč partijski list, iako u to vreme biva glasilo Saveza Oslobođenje, i navodim mu poznata ugledna imena koja su objavila po neki prilog, počevši od Slobodana Jovanovića, preko Prvislava Grisogona (1880-1969), do Živka Topalovića, (1889-1972). Međutim, Naša reč ne pristaje da objavljuje njegove Ambahade i to iz sledećih razloga, političkih.

Mi smo razumeli tada, a sada se vidi i po beogradskom izdanju Embahada, da je knjiga maltene posvećena Živojinu Balugdžiću (1868-1943), jednoj zanimljivoj ličnosti, koja je u mladosti bila socijalist i docnije, kao poverljivi čovek Karađorđevića, otišao u diplomatiju, inače vrstan novinar koji je godinama, čak i kada je bio u diplomatskoj službi, pisao uvodnike Politike pod inicijalima XYZ. Moj odgovor "Izbor Balugdžićeve ličnosti nije nam se činio mnogo objektivan. U našoj diplomaciji bio je jedan Balugdžić, koji je vrteo 'crvenim barjačetom'. Ako dajemo samo njegov portret, izgledaće da nas je niz 'slučajeva Balugdžića' upropastio tokom Drugog svetskog rata. Međutim, naša diplomatija je imala, kao što sam rekao, jednog Balugdžića, ali desetine Purića i Spalajkovića. Oni su odlučivali o našoj zemlji."

Ko je poznavao Crnjanskog kao čoveka, a mi ga nismo poznavali – mogao je da očekuje žestoki odgovor. To se nije dogodilo; Crnjanski je sasvim prijateljski odgovorio 21. januara 1953. Opet pokreće pitanje pretplate ne znajući da su ljudi kao Slobodan Jovanović i Radoje L. Knežević redovno slali pretplatu, iako je Slobodan živeo više nego skromno, u jednoj hotelskoj sobi, i nikada nikome o tome nije govorio. Knežević je bio u nešto boljem položaju, jer je bio kupio za vreme rata jedan mali dvosoban stan u kraju koji je verovatno izuzetno bio jevtin, s obzirom da se nalazio u delu Londona koji je žestoko bombardovan za vreme rata, između 1941. i 1945. godine. Iako sam ja u prethodnom pismu objasnio, dajući neke dokaze, da Naša reč nije partijski list, opet Crnjanski na osnovu "rekla-kazala" pretpostavlja da smo list Demokratske stranke, ali to ne čini kao insinuaciju. Uglavnom, on objašnjava kako je organizovana kampanja protiv njega od strane dva diplomatska predstavnika, poslanika, i "sijaset savetnika" – "da se ne bi doznalo šta se radilo, pre ovog rata, po našim poslanstvima i od strane naših diplomata Babadudića..." Uzgred budi rečeno, Balugdžić nije bio "Babadudić" i nije bio nešto popularan među diplomatama, jer nije dolazio kao profesionalac-diplomat u pravom smislu reči. Opet se u svom pismu Crnjanski vraća na napade iz Beograda, odnosno Marka Ristića, jednog od glavnih režimskih ljudi u ondašnjoj poratnoj diplomatiji, a i protivnika Crnjanskog u književnim krugovima.

Ne ulazeći u druge pojedinosti ovog pisma od kraja januara 1953. Crnjanski nama u Parizu, odnosno Našoj reči, daje komplimente: "Vi ste pokazali veliki talenat, naročito onog što je retko kod Srba, a to je organizacija i izdržljivost... Moja simpatija obuhvata mlađe ljude u svim našim partijama." Ali, iako sam odbijao dalju prepisku, prebacio sam mu ponovo Balugdžića, jer je on u međuvremenu objavio deo Ambahade u Glasu kanadskih Srba, onaj tekst što ga je nudio nama.

Ponavljam svoju kritiku, da ne kažem optužbu, da Crnjanski želi da kaže, ako ne svesno a ono podsvesno, da su nas "levičari" kao Balugdžić "upropastili" za vreme Drugog svetskog rata, a nesvesno želi da amnestira one koji su stvarno vladali zemljom. "Tako Balugdžić ispada kao jedna od prvih ličnosti na spisku onih 'koji su nas upropastili', dok bi Petar Živković (1879-1947) izgledao kao jagnje koje bleji od jutra do mraka 'za Kralja i Otadžbinu'..." dodajem ja na kraju, da "ako već ne želite da ubeđujete starije, bio bih srećan kad biste uzeli u razmatranje mlađe generacije i njihova gledišta". Time je naša prepiska bila završena.

Šta se iz svih ovih svedočanstava može zaključiti, uzimajući u obzir raspravu akademika Predraga Palavestre "Serbia i komentari", u izdanju Zadužbine Miloša Crnjanskog, Beograd 1996. Crnjanski je zaista živeo siromašno, ali to su tako reći svi emigranti iskusili i verovatno su unapred znali da ih u emigraciji ne očekuje ni med ni mleko. Crnjanski nije živeo od "tanke milosti" Engleza, već od svog rada i poklona. Poznata engleska dobrotvorka Ledi Pedžet dala mu je besplatan stan a njegova supruga je primala vrlo malu pomoć od Udruženja slobodnih građana Jugoslavije, koje su organizovali imućniji Jugosloveni izvan Londona, na čelu sa Vanetom Ivanovićem. Sam Crnjanski nije mogao primati tu malu pomoć jer je bio britanski državljanin, a ovo Udruženje je davalo pomoć samo emigrantima, ne britanskim državljanima. Nekoliko je godina radio Crnjanski knjigovodstveni posao, ali pretpostavljamo da ga je gubio zbog svog držanja. Nasuprot njemu, naši su emigranti, i oni školovani, uživali vrlo visok ugled u radnim centrima Engleske, a verovatno i u svim zemljama.

Dalje, Crnjanski nije bio ni u kakvoj svađi sa "emigrantima", jer do 1953. godine održava vezu s nekoliko desetina njemu poznatih ličnosti u Londonu, a posle toga vremena on je sve do 1965. godine bio samo u stalnoj prijateljskoj vezi s Draganom Aćimovićem (1914-86), njegovim obožavaocem i izdavačem u Južnoj Africi. Zašto je Crnjanski stalno govorio o svojim svađama sa emigrantima, istina tek tu pred prekid sa emigracijom, 1952. i 1953? Ja pretpostavljam nešto sasvim suprotno: pošto ga nije niko viđao niti ga kao čoveka cenio – u toj emigrantskoj sredini takoreći nikakav interes za književnost uopšte nije postojao – on je stalnim isticanjem "svađa" i "gonjenja" želeo u stvari da kaže da je on bio "gonjen" kao kritički glas savesti našeg društva i naroda, kao važna ličnost otpora vladajućima! Vremenom se, međutim, ta njegova igra pretvarala u pravu bolest, jer je manija gonjenja nastavljena, po svedočanstvima akademika Palavestre, i u beogradskom okruženju posle 1965. godine.

Miloš Crnjanski je imao, kao što piše akademik Palavestra, "preku i svađalačku narav", jer je bio razmažen i neobuzdan egocentrik. Iako ga Palavestra na jednom mestu beleži kao "građanskog demokratu", iako on u trenucima biva sasvim miran i trpeljiv prema postupcima drugih, ipak on ostaje tipičan naš čovek od pune darovitosti i nedisciplinovan: vidi sebe ne samo kao velikog književnika nego i kao nosioca "mača pravde", ne uviđajući da su skoro sva njegova suđenja i o događajima i o ljudima bila pusta literatura u kojoj ima tek nekih zrna autentičnosti, ali je sve to daleko od prave složene stvarnosti. Dalje, on je čovek strasti, u svakom slučaju daleko više netrpeljivosti (da ne kažem mržnje) i osvete nego ma šta drugo. Čitajući njegov Roman o Londonu i njegove beogradske Embahade, Crnjanski ne anališe Britance i njihove običaje i načela, kao što ne slika i naš establišment pre 1941. na jedan satirički i humoristički način – što je inače činio vrlo često Slobodan Jovanović – već u punoj žuči trpa optužbe na glave ljudi koji nisu dugo do marginalni za našu istoriju, naročito za vreme i pre Drugog svetskog rata. Nije naša diplomatija vodila našu spoljnu ili unutrašnju politiku, već monarh i njegovi režimi. I ono što je zaboravljao Crnjanski, bez obzira što on pogađa svoje kolege književnim praćkama, to je da je on takođe pripadao tom vladajućem sloju Prve Jugoslavije. U tome režimu, i režimima, on nije bio visoko – kulturni ataše ili ataše za štampu – ali je kao književnik i poverljiv čovek imao daleko više udela nego mnogi profesionalni diplomati. Njegova uloga kao pouzdanika i obaveštajca predsednika vlade Milana Stojadinovića nije za potcenjivanje.

Na kraju, ne treba zaboraviti da je Miloš Crnjanski, čim je stupio na tle Jugoslavije 1965, odmah dao jednu izuzetno političku izjavu u korist ondašnjeg režima. Zaboravio je šta je sve radio i pre 1941. sa svojim Idejama i posle Drugog svetskog rata 1951. kao emigrantski predsednik Udruženja pisaca i umetnika. On se nije "prebacivao" na drugu stranu tako lako, trebalo mu je više od deset godina, ali ja mislim da je glavni uslov njegovog povratka bio taj što su njegovi, u stvari, književni protivnici u Beogradu, kao Marko Ristić (1902-84) i Milan Bogdanović (1892-1964), ili onemoćali za borbu ili već umrli.

Kao i Miloš Crnjanski, tako i naša sredina, sklona je da posmatra i događaje i ličnosti ne kao celinu, nego samo apologetički ili pak samo "neprijateljski". Miloš Crnjanski je bio veliki pisac, i možda najveći u svojoj generaciji, i verovatno je da se ne bi oko njega u ovom smislu toliko ljudi lomilo, da nije bilo zloupotrebe njegove ličnosti. Mislim da je razlog samo u tome što je jugoslovenski režim iz 1965. godine, kao i književni obožavaoci Crnjanskog, sve učinili da njega godinama predstavljaju kao svog junaka bez mane i straha. Kao i svaki živi čovek, posebno umetnik, Crnjanski je bio složena ličnost, i potom izuzetne neuravnoteženosti, ali to ni u jednom trenutku ne umanjuje veličinu njegovog dela. Kao jedan od onih koji je tako dugo stranstvovao, i ja bih mu bio uvek blagodaran za labudovu pesmu "Lament nad Beogradom". Međutim, njegovi književni obožavaoci i politički korisnici njegovog povratka u zemlji 1965. obavezuju me da napišem ovaj zadocneli lament nad Milošem Crnjanskim.

(Kraj)

Priredio: M. Milošević

prethodni sadržaj naredni