Istorijski portreti (3)
Lament nad Milo�em Crnjanskim
Odlomkom o slavnom srpskom piscu iz knjige "O ljudima", "Vreme" zavr�ava feljton o starijoj srpskoj emigraciji
Srpska
emigracija u Engleskoj, odnosno u Londonu maja meseca 1945, posle svr�etka
Drugog svetskog rata, te�ko da je brojila vi�e od stotinak ljudi. Tu je bilo
desetak nekada�njih �lanova vlade, na �elu sa akademikom Slobodanom Jovanovi�em,
nekoliko desetina pripadnika diplomatskog osoblja i dve-tri desetine izbeglica
iz jednog gestapovskog logora u Eurouville, severna Francuska, na �elu sa sve�tenikom
Milojem Nikoli�em (1910-1989). Ve�ina ovih ljudi �ula je ili je li�no
poznavala jednog od najuglednijih srpskih pisaca Milo�a Crnjanskog (1893-1977),
ina�e za vreme rata �inovnika jugoslovenske izbegli�ke vlade.
Kada sam jeseni 1951. godine do�ao tre�i ili �etvrti put u London, Udru�enje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu (2) bilo je osnovano. I sam sam bio jedan od �lanova izme�u �etrdesetorice osniva�a. Savetovao me je mesni paroh o. Miloje da se upoznam i sa svojim predsednikom, Milo�em Crnjanskim. To je bilo moje prvo i poslednje vi�enje: u crkvenoj zgradi u sredi�tu Londona, 12 Egerton Gardens. Pozdravili smo se i stajali smo pola sata. Nije mi ponudio da sednem, iako je u crkvenoj kancelariji bilo dosta stolica i fotelja, i jedna udobna sofa. Bio sam radoznao da ga �ujem i kao �oveka i kao pisca; �itao sam ga kao srednjo�kolac, iako bih preterao kada bih rekao da je bio "moj pisac". Tako stoje�i pola sata, Crnjanski je pri�ao o svom �ivotu emigranta s dosta gor�ine. Ja sam to razumevao kao �al starijeg �oveka � bio je generacija moga oca � �oveka koji nije mogao objektivno da se sna�e u inostranstvu, u emigraciji, u tim godinama, i sa jednom intelektualnom profesijom kava je profesija jednog knji�evnika.
On mi je tom prilikom rekao da je on prvi Srbin koji je uzeo britansko dr�avljanstvo, da je svr�io Diplomatsku �kolu, (3) veruju�i verovatno da �e ga Britanci uzeti u diplomatsku slu�bu. Potom je tvrdio da mu Britanci ne daju posao; mislio je o�igledno na posao koji njemu odgovara. Da �ivi jadno i bedno... Nisam mu odgovarao, samo sam �utao. Bilo mi je nekako �udno da me ne pita ni ko sam, kako sam do�ao do Francuske, ni kako ja �ivim kao student-emigrant u Parizu, da li ne�to dalje pi�em. �ak nije pitao ni za Na�u re� koju je verovatno ve� primao � u nadi da �emo ga videti kao pretplatnika.
U beogradskom �asopisu Vreme od 1. marta ove godine, kao i u knjizi "Rad udru�enja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu" (London, Himmelstur, 1984), navedeno je i �ta se u me�uvremeno dogodilo s Milo�em Crnjanskim kao prvim predsednikom Udru�enja. On je, naime, tra�io i od Jugoslovenskog narodnog odbora, na �ijem je �elu bio Slobodan Jovanovi�, i od samog svog Udru�enja, da ga uzmu u za�titu od napada izvesnih emigrantskih listova. Tih i takvih napada je bilo na svim stranama i tako re�i protiv svih uglednijih ljudi, ali Crnjanski, izgleda, nije lako podnosio ni kritike, jo� manje �u�ne i primitivne emigrantske napade. Ali jo� uvek nema docnijih tvr�enja Crnjanskog da ga "progone emigranti". Jedan od razloga �to su ga izvesni listovi "grdili" bio je i taj �to je on u svojim emigrantskim Ambahadama (koje treba da se razlikuju od beogradkih Embahada) "uvredio" Crnogorce svojim uobi�ajenim bistrim i izaziva�kim opaskama. U svakom slu�aju, ne dobijaju�i podr�ke ni na kojoj strani, Crnjanski je dao ostavku na predsedni�ku funkciju u Udru�enju pisaca i prestao da bude predsednik te male organizacije maja 1953. Zanimljivo je da je on, obra�aju�i se januara 1953. za za�titu Slobodanu Jovanovi�u, naveo imena onih koji su ga napadali: najpre beogradsku Borbu, potom od emigrantskih �elnika tzv. vojvodu Dobroslava Jev�evi�a i nekada�njeg profesora Beogradskog univerziteta Slobodana Dra�kovi�a. Ali, ni tu nema tvrdnje da ga "emigranti" �pijuniraju i uznemiravaju.
Posle napu�tanja svoga polo�aja u Udru�enju, Crnjanski je i��ezao i iz one uske javnosti londonskih uglednijih emigranta. Nema ga nigde. Docnije se saznalo da je sara�ivao u argentinskom listu El Economista Milana Stojadinovi�a (1888-1961), �iji je prijatelj i pouzdanik bio i pre Drugog svetskog rata. Bio je tako�e saradnik jednog prorasisti�kog �asopisa, Reality, u Ju�noj Africi. Treba da je jednim prilogom sara�ivao i u ljoti�evskoj Iskri koja je izlazila u Minhenu. I tako je to trajalo do odlaska u zemlju, ali njegov odlazak bio je skop�an sa ogromnim te�ko�ama za jugoslovensku komunisti�ku vladu, �to je ina�e opisano po beogradskim �asopisima u ranim devedesetim godinama. Ono �to ja znam za taj period izme�u, recimo, maja 1953. i prelaska u Beograd septembra 1965. godine, to su dve pojedinosti ili svedo�anstva. Prvo je da je Crnjanski za sve vreme od nekih dvanaestak godina odr�avao vezu samo sa jednim emigrantom, Radojem L. Kne�evi�em. Crnjanski i Kne�evi� su bili kolege kao srednjo�kolski nastavnici, iako je postojala razlika u skoro desetak godina, ali je Kne�evi�, i sam pisac, imao slabosti za sve svoje kolege, kao za Desanku Maksimovi� (1890-1993) ili Bo�idara Kova�evi�a (1902-1990). S druge strane, postavlja se pitanje da li je Milo� Crnjanski mogao biti slobodni zidar, po�to je Kne�evi� to bio. Istina, te�ko bi slobodni zidari prihvatili nemirni duh Milo�a Crnjanskog... A i zbog njegovih desni�arskih stavova, posebno u �asopisu Ideje pre Drugog rata.
Druga pojedinost jeste prepiska izme�u Crnjanskog i mene, kao �lana Ure�iva�kog odbora Na�e re�i (tada) u Parizu. O toj prepisci dosta sam napisao u pomenutom Vremenu, ali mislim da ovde dodam jo� neke pojedinosti koje se nalaze u pismima Crnjanskog i mene, a koja se ovde objavljuju u celosti.
Po�to je bio uklonjen iz Amerikanskog srbobrana, jednog starovremskog krajnje konzervativnog lista, iako najstarijeg u svetu me�u Srbima � uskoro �e slaviti stogodi�njicu � Milo� Crnjanski se 30. decembra 1952. obratio Na�oj re�i u Parizu. To je bila �ast, na neki na�in, mada mi u Ure�iva�kom odboru taj postupak Crnjanskog tada, na�alost, nismo videli. U stvari, Crnjanski je kao povod da nam se obrati uzeo na� poziv da dostavi pretplatu �asopisu; u suprotnom, mora�e da se obustavi slanje �asopisa. Crnjanski veli da ne mo�e slati pretplatu jer �ivi "u prevelikoj sirotinji". Istina ima "besplatan stan, nad jednom �talom" (a takvih stanova ima u Londonu na desetine i sasvim su luksuzni u svome "enterijeru"). Tu sada stoji jedna pojedinost koja ukazuje na razvijanje njegove manije gonjenja: "Uistini, ja sam ve� godinama maltretiran i sve se �ini da propadnem, a naro�ito da ni�ta ne mogu da zaradim, da bih 'omek�ao'..." Poslova je bilo u tom vremenu; me�u na�im ljudima nije bilo nezaposlenosti, tako re�i ni do dana dana�njeg, ali razumljivo je �to Crnjanski nije mogao da radi po fabrikama, iako su mnogi nekada�nji general�tabni oficiri predratne Jugoslavije rade�i tako � sebe, i �esto i porodicu, izdr�avali. Fizi�ki se rad u kapitalisti�kim zemljama, uostalom, pla�a daleko bolje nego intelektualni poslovi (izuzev tehni�kih). Zanimljivo je da je Crnjanski prema na�em �asopisu u Parizu blag: "Ne�u se me�utim ni malo ljutiti ako mi list morate obustaviti."
Ali, Crnjanski �eli da nam ponudi svoje memoare, u vidu Ambahada, da ih � u "razmenu" za pretplatu � objavljujemo u Na�oj re�i. Koliko je bio izvan �ivotne stvarnosti, vidi se po �injenici da on nije znao da se �lanci u Na�oj re�i ne honori�u; �ak ni urednici nisu ni�ta primali kao nagradu; �asopis je samo odvajao minimalnu sumu za administratora. Veruju�i verovatno da mi u Parizu imamo normalne odnose s francuskom �tampom, Crnjanski nudi "pariskim listovima moj odgovor Marku Risti�u i komp". S druge strane, Crnjanski se pita da li je ta�no ono �to je �uo, da se u Na�oj re�i objavljuju "isklju�ivo" prilozi na�ih "partijskih �lanova". Me�utim, Crnjanski nama daje kompliment, da sa "najve�oj simpatijom" posmatra na�u borbu "protiv marksisti�kih cenzora, koji, �to je najlep�e, nisu ni marksisti, nego konfuzni i ambiciozni literati me�u kojima nema ama ba� ni jednog pravog i velikog talenta"... I dodaje toplo da bi tim navedenim stavom hteo ne samo da se "odu�i listu" nego i da poka�e � "svoju simpatiju, koju ja imam, i imao sam, za mnoge mla�e od mene".
Odgovorio sam u ime Ure�iva�kog odbora Na�e re�i iz Pariza 11. januara 1953. Uvi�aju�i materijalni nezavidan polo�aj Crnjanskog, redakcija �asopisa nastavi�e oda�iljanje na�ih izdanja, iako "ima i suvi�e intelektualaca u emigraciji koji se nalaze u prete�kom polo�aju, bilo kao emigranti bilo kao ljudi koji su izgubili svoje pozicije". Dalje, ja mu obja�njavam da nije ta�no ono �to je "�uo", da je Na�a re� partijski list, iako u to vreme biva glasilo Saveza Oslobo�enje, i navodim mu poznata ugledna imena koja su objavila po neki prilog, po�ev�i od Slobodana Jovanovi�a, preko Prvislava Grisogona (1880-1969), do �ivka Topalovi�a, (1889-1972). Me�utim, Na�a re� ne pristaje da objavljuje njegove Ambahade i to iz slede�ih razloga, politi�kih.
Mi smo razumeli tada, a sada se vidi i po beogradskom izdanju Embahada, da je knjiga maltene posve�ena �ivojinu Balugd�i�u (1868-1943), jednoj zanimljivoj li�nosti, koja je u mladosti bila socijalist i docnije, kao poverljivi �ovek Kara�or�evi�a, oti�ao u diplomatiju, ina�e vrstan novinar koji je godinama, �ak i kada je bio u diplomatskoj slu�bi, pisao uvodnike Politike pod inicijalima XYZ. Moj odgovor "Izbor Balugd�i�eve li�nosti nije nam se �inio mnogo objektivan. U na�oj diplomaciji bio je jedan Balugd�i�, koji je vrteo 'crvenim barja�etom'. Ako dajemo samo njegov portret, izgleda�e da nas je niz 'slu�ajeva Balugd�i�a' upropastio tokom Drugog svetskog rata. Me�utim, na�a diplomatija je imala, kao �to sam rekao, jednog Balugd�i�a, ali desetine Puri�a i Spalajkovi�a. Oni su odlu�ivali o na�oj zemlji."
Ko je poznavao Crnjanskog kao �oveka, a mi ga nismo poznavali � mogao je da o�ekuje �estoki odgovor. To se nije dogodilo; Crnjanski je sasvim prijateljski odgovorio 21. januara 1953. Opet pokre�e pitanje pretplate ne znaju�i da su ljudi kao Slobodan Jovanovi� i Radoje L. Kne�evi� redovno slali pretplatu, iako je Slobodan �iveo vi�e nego skromno, u jednoj hotelskoj sobi, i nikada nikome o tome nije govorio. Kne�evi� je bio u ne�to boljem polo�aju, jer je bio kupio za vreme rata jedan mali dvosoban stan u kraju koji je verovatno izuzetno bio jevtin, s obzirom da se nalazio u delu Londona koji je �estoko bombardovan za vreme rata, izme�u 1941. i 1945. godine. Iako sam ja u prethodnom pismu objasnio, daju�i neke dokaze, da Na�a re� nije partijski list, opet Crnjanski na osnovu "rekla-kazala" pretpostavlja da smo list Demokratske stranke, ali to ne �ini kao insinuaciju. Uglavnom, on obja�njava kako je organizovana kampanja protiv njega od strane dva diplomatska predstavnika, poslanika, i "sijaset savetnika" � "da se ne bi doznalo �ta se radilo, pre ovog rata, po na�im poslanstvima i od strane na�ih diplomata Babadudi�a..." Uzgred budi re�eno, Balugd�i� nije bio "Babadudi�" i nije bio ne�to popularan me�u diplomatama, jer nije dolazio kao profesionalac-diplomat u pravom smislu re�i. Opet se u svom pismu Crnjanski vra�a na napade iz Beograda, odnosno Marka Risti�a, jednog od glavnih re�imskih ljudi u onda�njoj poratnoj diplomatiji, a i protivnika Crnjanskog u knji�evnim krugovima.
Ne ulaze�i u druge pojedinosti ovog pisma od kraja januara 1953. Crnjanski nama u Parizu, odnosno Na�oj re�i, daje komplimente: "Vi ste pokazali veliki talenat, naro�ito onog �to je retko kod Srba, a to je organizacija i izdr�ljivost... Moja simpatija obuhvata mla�e ljude u svim na�im partijama." Ali, iako sam odbijao dalju prepisku, prebacio sam mu ponovo Balugd�i�a, jer je on u me�uvremenu objavio deo Ambahade u Glasu kanadskih Srba, onaj tekst �to ga je nudio nama.
Ponavljam svoju kritiku, da ne ka�em optu�bu, da Crnjanski �eli da ka�e, ako ne svesno a ono podsvesno, da su nas "levi�ari" kao Balugd�i� "upropastili" za vreme Drugog svetskog rata, a nesvesno �eli da amnestira one koji su stvarno vladali zemljom. "Tako Balugd�i� ispada kao jedna od prvih li�nosti na spisku onih 'koji su nas upropastili', dok bi Petar �ivkovi� (1879-1947) izgledao kao jagnje koje bleji od jutra do mraka 'za Kralja i Otad�binu'..." dodajem ja na kraju, da "ako ve� ne �elite da ube�ujete starije, bio bih sre�an kad biste uzeli u razmatranje mla�e generacije i njihova gledi�ta". Time je na�a prepiska bila zavr�ena.
�ta se iz svih ovih svedo�anstava mo�e zaklju�iti, uzimaju�i u obzir raspravu akademika Predraga Palavestre "Serbia i komentari", u izdanju Zadu�bine Milo�a Crnjanskog, Beograd 1996. Crnjanski je zaista �iveo siroma�no, ali to su tako re�i svi emigranti iskusili i verovatno su unapred znali da ih u emigraciji ne o�ekuje ni med ni mleko. Crnjanski nije �iveo od "tanke milosti" Engleza, ve� od svog rada i poklona. Poznata engleska dobrotvorka Ledi Ped�et dala mu je besplatan stan a njegova supruga je primala vrlo malu pomo� od Udru�enja slobodnih gra�ana Jugoslavije, koje su organizovali imu�niji Jugosloveni izvan Londona, na �elu sa Vanetom Ivanovi�em. Sam Crnjanski nije mogao primati tu malu pomo� jer je bio britanski dr�avljanin, a ovo Udru�enje je davalo pomo� samo emigrantima, ne britanskim dr�avljanima. Nekoliko je godina radio Crnjanski knjigovodstveni posao, ali pretpostavljamo da ga je gubio zbog svog dr�anja. Nasuprot njemu, na�i su emigranti, i oni �kolovani, u�ivali vrlo visok ugled u radnim centrima Engleske, a verovatno i u svim zemljama.
Dalje, Crnjanski nije bio ni u kakvoj sva�i sa "emigrantima", jer do 1953. godine odr�ava vezu s nekoliko desetina njemu poznatih li�nosti u Londonu, a posle toga vremena on je sve do 1965. godine bio samo u stalnoj prijateljskoj vezi s Draganom A�imovi�em (1914-86), njegovim obo�avaocem i izdava�em u Ju�noj Africi. Za�to je Crnjanski stalno govorio o svojim sva�ama sa emigrantima, istina tek tu pred prekid sa emigracijom, 1952. i 1953? Ja pretpostavljam ne�to sasvim suprotno: po�to ga nije niko vi�ao niti ga kao �oveka cenio � u toj emigrantskoj sredini takore�i nikakav interes za knji�evnost uop�te nije postojao � on je stalnim isticanjem "sva�a" i "gonjenja" �eleo u stvari da ka�e da je on bio "gonjen" kao kriti�ki glas savesti na�eg dru�tva i naroda, kao va�na li�nost otpora vladaju�ima! Vremenom se, me�utim, ta njegova igra pretvarala u pravu bolest, jer je manija gonjenja nastavljena, po svedo�anstvima akademika Palavestre, i u beogradskom okru�enju posle 1965. godine.
Milo� Crnjanski je imao, kao �to pi�e akademik Palavestra, "preku i sva�ala�ku narav", jer je bio razma�en i neobuzdan egocentrik. Iako ga Palavestra na jednom mestu bele�i kao "gra�anskog demokratu", iako on u trenucima biva sasvim miran i trpeljiv prema postupcima drugih, ipak on ostaje tipi�an na� �ovek od pune darovitosti i nedisciplinovan: vidi sebe ne samo kao velikog knji�evnika nego i kao nosioca "ma�a pravde", ne uvi�aju�i da su skoro sva njegova su�enja i o doga�ajima i o ljudima bila pusta literatura u kojoj ima tek nekih zrna autenti�nosti, ali je sve to daleko od prave slo�ene stvarnosti. Dalje, on je �ovek strasti, u svakom slu�aju daleko vi�e netrpeljivosti (da ne ka�em mr�nje) i osvete nego ma �ta drugo. �itaju�i njegov Roman o Londonu i njegove beogradske Embahade, Crnjanski ne anali�e Britance i njihove obi�aje i na�ela, kao �to ne slika i na� establi�ment pre 1941. na jedan satiri�ki i humoristi�ki na�in � �to je ina�e �inio vrlo �esto Slobodan Jovanovi� � ve� u punoj �u�i trpa optu�be na glave ljudi koji nisu dugo do marginalni za na�u istoriju, naro�ito za vreme i pre Drugog svetskog rata. Nije na�a diplomatija vodila na�u spoljnu ili unutra�nju politiku, ve� monarh i njegovi re�imi. I ono �to je zaboravljao Crnjanski, bez obzira �to on poga�a svoje kolege knji�evnim pra�kama, to je da je on tako�e pripadao tom vladaju�em sloju Prve Jugoslavije. U tome re�imu, i re�imima, on nije bio visoko � kulturni ata�e ili ata�e za �tampu � ali je kao knji�evnik i poverljiv �ovek imao daleko vi�e udela nego mnogi profesionalni diplomati. Njegova uloga kao pouzdanika i obave�tajca predsednika vlade Milana Stojadinovi�a nije za potcenjivanje.
Na kraju, ne treba zaboraviti da je Milo� Crnjanski, �im je stupio na tle Jugoslavije 1965, odmah dao jednu izuzetno politi�ku izjavu u korist onda�njeg re�ima. Zaboravio je �ta je sve radio i pre 1941. sa svojim Idejama i posle Drugog svetskog rata 1951. kao emigrantski predsednik Udru�enja pisaca i umetnika. On se nije "prebacivao" na drugu stranu tako lako, trebalo mu je vi�e od deset godina, ali ja mislim da je glavni uslov njegovog povratka bio taj �to su njegovi, u stvari, knji�evni protivnici u Beogradu, kao Marko Risti� (1902-84) i Milan Bogdanovi� (1892-1964), ili onemo�ali za borbu ili ve� umrli.
Kao i Milo� Crnjanski, tako i na�a sredina, sklona je da posmatra i doga�aje i li�nosti ne kao celinu, nego samo apologeti�ki ili pak samo "neprijateljski". Milo� Crnjanski je bio veliki pisac, i mo�da najve�i u svojoj generaciji, i verovatno je da se ne bi oko njega u ovom smislu toliko ljudi lomilo, da nije bilo zloupotrebe njegove li�nosti. Mislim da je razlog samo u tome �to je jugoslovenski re�im iz 1965. godine, kao i knji�evni obo�avaoci Crnjanskog, sve u�inili da njega godinama predstavljaju kao svog junaka bez mane i straha. Kao i svaki �ivi �ovek, posebno umetnik, Crnjanski je bio slo�ena li�nost, i potom izuzetne neuravnote�enosti, ali to ni u jednom trenutku ne umanjuje veli�inu njegovog dela. Kao jedan od onih koji je tako dugo stranstvovao, i ja bih mu bio uvek blagodaran za labudovu pesmu "Lament nad Beogradom". Me�utim, njegovi knji�evni obo�avaoci i politi�ki korisnici njegovog povratka u zemlji 1965. obavezuju me da napi�em ovaj zadocneli lament nad Milo�em Crnjanskim.
(Kraj)
Priredio: M. Milo�evi�
