Intervju: Biljana Srbljanovi�
Smrad treba oterati
"Iako ti komadi mogu delovati de�peratno, crno, ja mislim da je ovaj svet lep, i mi samo treba da se potrudimo da bude lep�i"
Nedavno
premijerno izvo�enje komada "Pad" Biljane Srbljanovi� poslu�ilo
nam je kao povod da sa na�im najanga�ovanjim dramskim piscem razgovaramo
pre svega o njenom shvatanju ovakve vrste dramskog pisanja, ali i o temama
koje se naziru na horizontu postmilo�evi�evskog perioda, u kome �emo i
mi deliti muke ujedinjene Evrope.
VREME: Za razliku od tvoja dva prethodna komada, u kojima si se na op�tijem planu bavila razgradnjom na�ih retrogradnih kulturnih i dru�tvenih modela, "Pad" je direktnije politi�ki anga�ovan. Da li taj anga�man do�ivljava� samo kao du�nost nezavisnog intelektualca u na�oj sredini, ili veruje� u njegovu delotvornost?
SRBLJANOVI�: Moja ideja jeste bila da napi�em dru�tveno-anga�ovani komad, i to u jednom veoma staromodnom smislu re�i, kako se to radilo izme�u dva svetska rata na primer. S druge strane, mo�e se napisati komad u kome �e se sve svetske istine razotkriti, ako uop�te postoji ijedna svetska istina, ali to i dalje ne zna�i da �e taj komad i ta predstava da profunkcioni�u. To je potpuno izvan svega �to je misaono i to je ono �to je za mene najuzbudljivije u teatru. Ja ne znam kakav �e impakt taj komad imati jer to ne zavisi od odluke niti pisca niti reditelja, to je prosto ne�to �to ili postoji ili ne postoji u pozori�tu.
Znam da �e to sad zvu�ati odvratno, mo�da i zaista �izofreno, ali ja sam �elela komad i predstavu koji bi bili krajnje racionalno vo�eni, a sada opet mislim da i meni u svemu tome treba da bude najuzbudljivije ne�to �to uop�te nije intelektualno, ve� ne�to �to je potpuno druga�ije, ne�to emotivno. Za mene je najuzbudljiviji trenutak u predstavi onaj koji nema apsolutno nikakve veze sa mnom, kad jedan od glavnih junaka peva pesmu Frenka Sinatre My way, �to je rediteljska intervencija. To je za mene kvintesencija predstave. S druge strane, kriti�ar ima krajnje racionalan pristup, razgra�uje znake na sceni, zna�enja, tuma�i i analizira �ta je pisac odnosno reditelj hteo da ka�e, i �ta je uspeo ili nije uspeo. Mislim da, bez obzira na to �to je komad ra�en glavom, tu ni�ta nije hladno, tu je stvarno du�a ispovra�ana.
Da li je smeh u ovom komadu
racionalno projektovan, ili se i on desio na taj na�in o kome govori�, u
teatarskoj komunikaciji? �ta misli� o ulozi smeha u pozori�tu koje �eli
da bude anga�ovano? Mo�e li smeh da bude iskupljuju�?
Smeh je ne�to nekontrolisano, kao kijanje. Ima� najnormalniju psiholo�ku reakciju da ljudi na �ok, na smrt, na nesre�u reaguju histeri�nim smehom. Dakle, ne mo�e� diktirati da li �e se ljudi smejati. Mo�e� da se potrudi� da taj smeh bude upozoravaju�, a ne iskupljuju�. To pre svega glumci mogu da kontroli�u, jer to najvi�e zavisi od interpretacije.
Ja li�no ne mogu da pi�em ukoliko humor nema poprili�nog upliva u sve to, �to proizilazi iz mog pozitivnog gledanja na stvari. Iako ti komadi mogu delovati de�peratno, crno, ja mislim da je ovaj svet lep, i mi samo treba da se potrudimo da bude lep�i. Samo �udo postojanja �oveka na ovom svetu dovoljno je lepo. Na�i �ivoti su na�a odgovornost, i obavezni smo da od njih napravimo ne�to lepo, a ne da pre�ivljavamo, trpimo, delimo sudbinu, propadamo. Suo�avala sam se sa kritikama da nudim samo mra�nu sliku stvarnosti; mislim da je to neinteligentno �itanje. Jedno od sredstava kojima sam se uvek slu�ila jeste humor, koji nije iskupljuju� u smislu � pa, dobro, mi smo takvi, pa nema veze, meni je moj smrad lep, miluje mi nosnice. To je neki surovi podsmeh koji te tera da ne�to napravi� od svog �ivota, da ti ne bude tvoj smrad lep, da zapu�i� nos ili da ga otera� od sebe.
Da
li je to smeh prezira?
To je ipak vi�e samoprezir. Ja nikad ne pi�em komad ni o kome drugom osim o sebi. To �to se moja porodica me�usobno ne kolje i ne prebija ne zna�i da "Porodi�ne pri�e" nisu moj �ivot; to �to se ja nisam iselila u Australiju ne zna�i da "Beogradska trilogija" nije moj �ivot. Samoprezir i autoironija su neophodni, sebi se beskompromisno podsmevaj, i to jedino mo�e da te izle�i od samozadovoljstva i natera na neku promenu. Komad "Pad" nije kritika nekog tre�eg. "Pad" nije �ak ni kritika, on je samo uvid. On ne nudi nikakve zaklju�ke, on nikome ni�ta ne spo�itava. On samo meni nudi mo�da malo iskrivljeno ogledalo mene same. Taj komad treba da okupi ljude koji dele tu istu vrstu samouvida na jednoj istoj teritoriji i u jednom istom trenutku. Ja na sceni mnogo vi�e vidim sebe, Gor�ina i te iste glumce koji su sa mnogo anga�mana u�li u sve ovo, nego nekog tre�eg. Na sceni nema Milo�evi�a, na sceni se ne muvaju ti akademici, generali i popovi, nema Nikolaja Velimirovi�a; to su delovi nas samih, koje su oni kao neki elijeni zaposeli.
Da si, kao neki od tvojih junaka
iz "Beogradske trilogije", odlu�ila da ode�, ili da zamislimo,
uz veliki napor, da je ovo neka normalna zemlja, o �emu bi onda pisala?
Da li bi to opet bila borba za bolji svet, ili bi se nemetnule neke druge
teme? Drugim re�ima, da li je dru�tveni anga�man tvoja najintimnija
profesionalna vokacija?
Jeste. Mislim da je prirodna pozicija pisca da stalno bude u konfrontaciji sa svetom.To mo�e biti bilo kakva vrsta konfrontacije, od one na najintimnijem do one na najdru�tvenijem planu.
Na�a konkretna politi�ka, dru�tvena i ekonomska situacija jo� je mnogo izo�trenija i te�a u smislu da ti svakog jutra ustane� i navu�e� na sebe teret konfrontacije sa �itavim svetom. Nema automatskog pilota, mora� svakog trenutka da bude� svestan da mora� jasno, glasno, urli�u�i da se konfrontira� da ne bi neprimetno skliznuo u kolaboraciju. To je stra�no iscrpljuju�e, ne mo�e� ni najobi�niji posao da radi�. Ako si do te mere eti�ki puritanac, ne mo�e� ovde da �ivi�; da bi �iveo, mora� da kr�i� zakon jer namirnice i novac nabavlja� na crnom tr�i�tu. Dakle, samo mora� da se opredeli� na koji stepen kolaboracije pristaje�.
Zato je vrlo va�no da �ovek ima taj pozitivan stav prema �ivotu, da ipak �eli svojom aktivno��u da promeni ne�to. Oni koje ti naziva� nezavisnim intelektualcima tako�e su upali u neki koloplet samozadovoljstva, pa mi se �ak �ini da se pribojavaju pozitivnih promena.
Da li �e� se sada, kada si u
"Padu" raskrstila s nacionalnom inteligencijom, baviti i ovom
drugom?
Ja nisam krsta�, nisam eti�ka policija da idem i istra�ujem ko ima koliku odgovornost. Ono �to me tog trenutka najvi�e boli, o tome pi�em.
Ti antiratni profiteri, ili kako se ve� zovu, ne znam kako bi se druga�ije realizovali da je neko druga�ije dru�tvo. Mo�da bi se pokazalo da ne umeju da rade svoj posao, mo�da ne bi imali sve te zanimljive organizacije u koje mogu da metnu svoje stra�njice. Onog momenta kad Milo�evi� ode, tog momenta nema vi�e potrebe za d�epnim disidentima. �ta �emo onda sa tim ljudima koji celo svoje postojanje, �ak ne ni materijalnu egzistenciju, zasnivaju samo na disidentstvu? Meni se di�e kosa na glavi kad me strani novinari pitaju da li sam ugro�ena; ja se protiv toga u�asno borim, po�to ja nisam apsolutno nikakav disident. Posebno mi je sme�no kad ljudi sami sebe tako predstavljaju, kad tvrde da im se iz politi�kih razloga zatvaraju pozori�ta, ne �tampaju tekstovi, ne d� da prave genijalne manifestacije. To je la� koja tako�e doprinosi tome da se ovaj ovde odr�i.
Kako bi tada izgledale moje drame? Pa, mo�da ja zaista ne umem da pi�em. Ja to, naravno, ne�u priznati ni mrtva, ali stvarno mo�e da do�e do toga da ja vi�e ne znam �ta da pi�em. Ali, spremna sam na to. �elim da �ivim u normalnom, civilizovanom svetu, pa makar i ne pisala, ili nemala svoju �upu od pozori�ta, ili nemala svoj NGO, ili nemala svojih hiljadu dolara plate� Nema veze, ho�u da mi svet bude lep, pa �u da radim ono �to mi je namenjeno.
Ja znam da �e� ti pre�iveti
Milo�evi�ev odlazak, jer trenutno pi�e� svoj �etvrti komad koji
upravo problematizuje �ivot okamenjen u nekoj formi iz pro�losti, u
konkretnom slu�aju u formi isto�noevropskog disidentstva. Da li bi
mogla, kako to novinari vole da ka�u, da za na�e �itaoce ekskluzivno
najavi� ovaj komad, koji �e, u austrijsko-nema�koj koprodukciji,
postaviti nema�ka rediteljska zvezda Tomas Ostermajer?
"Pad" sam napisala pre dve godine, tu sam temu i�ivela, stavila
ta�ku, tako da je za mene kao pisca Milo�evi� ve� oti�ao i ve� je po�ela
nova era. Moj novi komad je malo univerzalniji jer se ne bavi na�om
temom, ne de�ava se uop�te ovde, ali se bavi �ovekom zakucanim u svoju
izmi�ljenu disidentsku pro�lost, koji stalno �eka kada �e taj njegov
adut, ta njegova va�na pro�lost, taj njegov policijski dosije da zaigra,
ne prime�uju�i da mu se �ivot u tom �ekanju raspada i prolazi.
Mene ta tema interesuje u ovom trenutku zbog toga �to jo� uvek postoji, naro�ito u glavama zapadnih intelektualaca i umetnika, ta tvrda podela izme�u Istoka i Zapada. Meni je to sme�no. Ja ne vidim zajedni�ku ta�ku izme�u, recimo, na�e i �e�ke dramaturgije. Pre bih rekla da mlada spisateljica Ana Lasi� pi�e kao Sara Kejn, da mnogo vi�e li�i na novu britansku dramu, nego na bilo �ta drugo. Ta podela na istok i zapad ne postoji vi�e ni u meteorolo�kom pogledu. Razlika je samo u tome �to istok ima �itav metod za prevazila�enje podele � tranziciju. Tranzicija se de�ava i na zapadu, ali je oni nisu svesni, oni �ak nemaju ni ime za to. Ma�arska i �e�ka ulaze u Evropsku uniju, ne�e vi�e biti paso�a ni za njih. Ma�ar �e biti direktor pozori�ta usred Nema�ke, a zapad na to jo� nije spreman. Dakle, time se bavi moj novi komad; �ovekom s Istoka koji ne mo�e da se i��upa iz pro�losti, ali i njegovom novom okolinom, koja ne mo�e da ga prihvati.
Spomenula si sli�nosti i
razlike me�u evropskim dramaturgijama. Nedavno si se vratila sa Bonskog
bijenala, najuglednije me�unarodne smotre savremene drame, gde si vodila
spisateljsku radionicu. O �emu pi�u mladi evropski dramati�ari, koji �e
jednog dana, nadajmo se, do�iveti tvoj uspeh u me�unarodnim okvirima?
Jedina stvar koju delimo sa ostatkom sveta jeste ta neka gerantofilija. Ti mladi dramski pisci, u�esnici radionice, uglavnom su bili stariji od mene. U svojim sredinama oni nisu neafirmisani, neki su �ak igrani i u okolnim zemljama. Pi�u o vrlo razli�itim stvarima. Skandinavci su zaokupljeni gender pitanjem; u �vedskoj se javljaju ozbiljne studije o postojanju nekoliko polova, a sad upravo defini�u tre�i. Spisateljica iz Dablina bavila se polo�ajem relativno mlade, same �ene, �to je sada vrlo popularna tema; dakle, problem ljudi koji su po sopstvenoj odluci ili po sopstvenoj tragediji sami i koji se kao takvi ne uklapaju u svet napravljen za parove. Islan�ani, koji imaju samo jedno pozori�te, imaju fenomenalnu dramsku literaturu za decu. Isto�ni Evropljani bore se sa temama posttranzicije, dakle amerikanizacijom sopstvenog dru�tva. Ono �to im je svima zajedni�ko jeste neka vrsta socijalne svesti, neki dru�tveni anga�man koji se u razli�itim zemljama ostvaruje na razli�ite na�ine.
Ivan Medenica
