Intervju: Biljana Srbljanović
Smrad treba oterati
"Iako ti komadi mogu delovati dešperatno, crno, ja mislim da je ovaj svet lep, i mi samo treba da se potrudimo da bude lepši"
Nedavno
premijerno izvođenje komada "Pad" Biljane Srbljanović poslužilo
nam je kao povod da sa našim najangažovanjim dramskim piscem razgovaramo
pre svega o njenom shvatanju ovakve vrste dramskog pisanja, ali i o temama
koje se naziru na horizontu postmiloševićevskog perioda, u kome ćemo i
mi deliti muke ujedinjene Evrope.
VREME: Za razliku od tvoja dva prethodna komada, u kojima si se na opštijem planu bavila razgradnjom naših retrogradnih kulturnih i društvenih modela, "Pad" je direktnije politički angažovan. Da li taj angažman doživljavaš samo kao dužnost nezavisnog intelektualca u našoj sredini, ili veruješ u njegovu delotvornost?
SRBLJANOVIĆ: Moja ideja jeste bila da napišem društveno-angažovani komad, i to u jednom veoma staromodnom smislu reči, kako se to radilo između dva svetska rata na primer. S druge strane, može se napisati komad u kome će se sve svetske istine razotkriti, ako uopšte postoji ijedna svetska istina, ali to i dalje ne znači da će taj komad i ta predstava da profunkcionišu. To je potpuno izvan svega što je misaono i to je ono što je za mene najuzbudljivije u teatru. Ja ne znam kakav će impakt taj komad imati jer to ne zavisi od odluke niti pisca niti reditelja, to je prosto nešto što ili postoji ili ne postoji u pozorištu.
Znam da će to sad zvučati odvratno, možda i zaista šizofreno, ali ja sam želela komad i predstavu koji bi bili krajnje racionalno vođeni, a sada opet mislim da i meni u svemu tome treba da bude najuzbudljivije nešto što uopšte nije intelektualno, već nešto što je potpuno drugačije, nešto emotivno. Za mene je najuzbudljiviji trenutak u predstavi onaj koji nema apsolutno nikakve veze sa mnom, kad jedan od glavnih junaka peva pesmu Frenka Sinatre My way, što je rediteljska intervencija. To je za mene kvintesencija predstave. S druge strane, kritičar ima krajnje racionalan pristup, razgrađuje znake na sceni, značenja, tumači i analizira šta je pisac odnosno reditelj hteo da kaže, i šta je uspeo ili nije uspeo. Mislim da, bez obzira na to što je komad rađen glavom, tu ništa nije hladno, tu je stvarno duša ispovraćana.
Da li je smeh u ovom komadu
racionalno projektovan, ili se i on desio na taj način o kome govoriš, u
teatarskoj komunikaciji? Šta misliš o ulozi smeha u pozorištu koje želi
da bude angažovano? Može li smeh da bude iskupljujuć?
Smeh je nešto nekontrolisano, kao kijanje. Imaš najnormalniju psihološku reakciju da ljudi na šok, na smrt, na nesreću reaguju histeričnim smehom. Dakle, ne možeš diktirati da li će se ljudi smejati. Možeš da se potrudiš da taj smeh bude upozoravajuć, a ne iskupljujuć. To pre svega glumci mogu da kontrolišu, jer to najviše zavisi od interpretacije.
Ja lično ne mogu da pišem ukoliko humor nema popriličnog upliva u sve to, što proizilazi iz mog pozitivnog gledanja na stvari. Iako ti komadi mogu delovati dešperatno, crno, ja mislim da je ovaj svet lep, i mi samo treba da se potrudimo da bude lepši. Samo čudo postojanja čoveka na ovom svetu dovoljno je lepo. Naši životi su naša odgovornost, i obavezni smo da od njih napravimo nešto lepo, a ne da preživljavamo, trpimo, delimo sudbinu, propadamo. Suočavala sam se sa kritikama da nudim samo mračnu sliku stvarnosti; mislim da je to neinteligentno čitanje. Jedno od sredstava kojima sam se uvek služila jeste humor, koji nije iskupljujuć u smislu – pa, dobro, mi smo takvi, pa nema veze, meni je moj smrad lep, miluje mi nosnice. To je neki surovi podsmeh koji te tera da nešto napraviš od svog života, da ti ne bude tvoj smrad lep, da zapušiš nos ili da ga oteraš od sebe.
Da
li je to smeh prezira?
To je ipak više samoprezir. Ja nikad ne pišem komad ni o kome drugom osim o sebi. To što se moja porodica međusobno ne kolje i ne prebija ne znači da "Porodične priče" nisu moj život; to što se ja nisam iselila u Australiju ne znači da "Beogradska trilogija" nije moj život. Samoprezir i autoironija su neophodni, sebi se beskompromisno podsmevaj, i to jedino može da te izleči od samozadovoljstva i natera na neku promenu. Komad "Pad" nije kritika nekog trećeg. "Pad" nije čak ni kritika, on je samo uvid. On ne nudi nikakve zaključke, on nikome ništa ne spočitava. On samo meni nudi možda malo iskrivljeno ogledalo mene same. Taj komad treba da okupi ljude koji dele tu istu vrstu samouvida na jednoj istoj teritoriji i u jednom istom trenutku. Ja na sceni mnogo više vidim sebe, Gorčina i te iste glumce koji su sa mnogo angažmana ušli u sve ovo, nego nekog trećeg. Na sceni nema Miloševića, na sceni se ne muvaju ti akademici, generali i popovi, nema Nikolaja Velimirovića; to su delovi nas samih, koje su oni kao neki elijeni zaposeli.
Da si, kao neki od tvojih junaka
iz "Beogradske trilogije", odlučila da odeš, ili da zamislimo,
uz veliki napor, da je ovo neka normalna zemlja, o čemu bi onda pisala?
Da li bi to opet bila borba za bolji svet, ili bi se nemetnule neke druge
teme? Drugim rečima, da li je društveni angažman tvoja najintimnija
profesionalna vokacija?
Jeste. Mislim da je prirodna pozicija pisca da stalno bude u konfrontaciji sa svetom.To može biti bilo kakva vrsta konfrontacije, od one na najintimnijem do one na najdruštvenijem planu.
Naša konkretna politička, društvena i ekonomska situacija još je mnogo izoštrenija i teža u smislu da ti svakog jutra ustaneš i navučeš na sebe teret konfrontacije sa čitavim svetom. Nema automatskog pilota, moraš svakog trenutka da budeš svestan da moraš jasno, glasno, urličući da se konfrontiraš da ne bi neprimetno skliznuo u kolaboraciju. To je strašno iscrpljujuće, ne možeš ni najobičniji posao da radiš. Ako si do te mere etički puritanac, ne možeš ovde da živiš; da bi živeo, moraš da kršiš zakon jer namirnice i novac nabavljaš na crnom tržištu. Dakle, samo moraš da se opredeliš na koji stepen kolaboracije pristaješ.
Zato je vrlo važno da čovek ima taj pozitivan stav prema životu, da ipak želi svojom aktivnošću da promeni nešto. Oni koje ti nazivaš nezavisnim intelektualcima takođe su upali u neki koloplet samozadovoljstva, pa mi se čak čini da se pribojavaju pozitivnih promena.
Da li ćeš se sada, kada si u
"Padu" raskrstila s nacionalnom inteligencijom, baviti i ovom
drugom?
Ja nisam krstaš, nisam etička policija da idem i istražujem ko ima koliku odgovornost. Ono što me tog trenutka najviše boli, o tome pišem.
Ti antiratni profiteri, ili kako se već zovu, ne znam kako bi se drugačije realizovali da je neko drugačije društvo. Možda bi se pokazalo da ne umeju da rade svoj posao, možda ne bi imali sve te zanimljive organizacije u koje mogu da metnu svoje stražnjice. Onog momenta kad Milošević ode, tog momenta nema više potrebe za džepnim disidentima. Šta ćemo onda sa tim ljudima koji celo svoje postojanje, čak ne ni materijalnu egzistenciju, zasnivaju samo na disidentstvu? Meni se diže kosa na glavi kad me strani novinari pitaju da li sam ugrožena; ja se protiv toga užasno borim, pošto ja nisam apsolutno nikakav disident. Posebno mi je smešno kad ljudi sami sebe tako predstavljaju, kad tvrde da im se iz političkih razloga zatvaraju pozorišta, ne štampaju tekstovi, ne dâ da prave genijalne manifestacije. To je laž koja takođe doprinosi tome da se ovaj ovde održi.
Kako bi tada izgledale moje drame? Pa, možda ja zaista ne umem da pišem. Ja to, naravno, neću priznati ni mrtva, ali stvarno može da dođe do toga da ja više ne znam šta da pišem. Ali, spremna sam na to. Želim da živim u normalnom, civilizovanom svetu, pa makar i ne pisala, ili nemala svoju šupu od pozorišta, ili nemala svoj NGO, ili nemala svojih hiljadu dolara plate… Nema veze, hoću da mi svet bude lep, pa ću da radim ono što mi je namenjeno.
Ja znam da ćeš ti preživeti
Miloševićev odlazak, jer trenutno pišeš svoj četvrti komad koji
upravo problematizuje život okamenjen u nekoj formi iz prošlosti, u
konkretnom slučaju u formi istočnoevropskog disidentstva. Da li bi
mogla, kako to novinari vole da kažu, da za naše čitaoce ekskluzivno
najaviš ovaj komad, koji će, u austrijsko-nemačkoj koprodukciji,
postaviti nemačka rediteljska zvezda Tomas Ostermajer?
"Pad" sam napisala pre dve godine, tu sam temu iživela, stavila
tačku, tako da je za mene kao pisca Milošević već otišao i već je počela
nova era. Moj novi komad je malo univerzalniji jer se ne bavi našom
temom, ne dešava se uopšte ovde, ali se bavi čovekom zakucanim u svoju
izmišljenu disidentsku prošlost, koji stalno čeka kada će taj njegov
adut, ta njegova važna prošlost, taj njegov policijski dosije da zaigra,
ne primećujući da mu se život u tom čekanju raspada i prolazi.
Mene ta tema interesuje u ovom trenutku zbog toga što još uvek postoji, naročito u glavama zapadnih intelektualaca i umetnika, ta tvrda podela između Istoka i Zapada. Meni je to smešno. Ja ne vidim zajedničku tačku između, recimo, naše i češke dramaturgije. Pre bih rekla da mlada spisateljica Ana Lasić piše kao Sara Kejn, da mnogo više liči na novu britansku dramu, nego na bilo šta drugo. Ta podela na istok i zapad ne postoji više ni u meteorološkom pogledu. Razlika je samo u tome što istok ima čitav metod za prevazilaženje podele – tranziciju. Tranzicija se dešava i na zapadu, ali je oni nisu svesni, oni čak nemaju ni ime za to. Mađarska i Češka ulaze u Evropsku uniju, neće više biti pasoša ni za njih. Mađar će biti direktor pozorišta usred Nemačke, a zapad na to još nije spreman. Dakle, time se bavi moj novi komad; čovekom s Istoka koji ne može da se iščupa iz prošlosti, ali i njegovom novom okolinom, koja ne može da ga prihvati.
Spomenula si sličnosti i
razlike među evropskim dramaturgijama. Nedavno si se vratila sa Bonskog
bijenala, najuglednije međunarodne smotre savremene drame, gde si vodila
spisateljsku radionicu. O čemu pišu mladi evropski dramatičari, koji će
jednog dana, nadajmo se, doživeti tvoj uspeh u međunarodnim okvirima?
Jedina stvar koju delimo sa ostatkom sveta jeste ta neka gerantofilija. Ti mladi dramski pisci, učesnici radionice, uglavnom su bili stariji od mene. U svojim sredinama oni nisu neafirmisani, neki su čak igrani i u okolnim zemljama. Pišu o vrlo različitim stvarima. Skandinavci su zaokupljeni gender pitanjem; u Švedskoj se javljaju ozbiljne studije o postojanju nekoliko polova, a sad upravo definišu treći. Spisateljica iz Dablina bavila se položajem relativno mlade, same žene, što je sada vrlo popularna tema; dakle, problem ljudi koji su po sopstvenoj odluci ili po sopstvenoj tragediji sami i koji se kao takvi ne uklapaju u svet napravljen za parove. Islanđani, koji imaju samo jedno pozorište, imaju fenomenalnu dramsku literaturu za decu. Istočni Evropljani bore se sa temama posttranzicije, dakle amerikanizacijom sopstvenog društva. Ono što im je svima zajedničko jeste neka vrsta socijalne svesti, neki društveni angažman koji se u različitim zemljama ostvaruje na različite načine.
Ivan Medenica
