Pozori�te
Sunovrat jednog naroda
Pad, Biljana Srbljanovi�, Grad teatar Budva
Biljana
Srbljanovi� je hrabro oti�la jo� korak dalje. Dok je u prethodnim
komadima na jednom op�tijem planu, a kroz prizmu u osnovi ipak pojedina�nih
pri�a, razgra�ivala pogubne nacionalne, kulturne i dru�tvene matrice, u
drami "Pad" spisateljica prelazi na druga�iji pristup, na
"pucanje penala".
Me�utim, taj bolno direktan, gotovo dokumentaristi�ki uvid u sve etape na�eg nacionalnog pada � od pojave nacionalizma i mra�nja�kog povratka tradiciji, preko ratova za "na�e" teritorije i potpune propasti do la�nog iskupljenja i groteskne utopije "vrlog novog sveta" � ostvaruje se u alegorijskoj pri�i o jednoj, dodu�e vrlo neobi�noj, ali ipak generi�koj porodici. Ovo je bitno ista�i zato �to i pored direktnih i znala�kih referenci na na�u stvarnost, istoriju i kulturu � u dijalozima se javljaju odli�no plasirani citati iz brojnih izvora, recimo iz "razmi�ljanja" Nikolaja Velimirovi�a o zlu evropske civilizacije � drama "Pad" nije samo prikaz sunovrata jednog naroda, ve� i ozbiljan, ambiciozan intelektualni poku�aj da se dubinski sagledaju mehanizmi svakog nacionalizma, mehanizmi onoga �to Umberto Eko, u eseju na koji se Srbljanovi�eva poziva, odre�uje kao "Ur-fa�izam".
U predstavi premijerno izvedenoj u okviru festivala Grad teatar Budva, reditelj Gor�in Stojanovi�, primereno zahtevima prve inscenacije nove drame, nije sprovodio o�tre dramatur�ke zahvate, �itaj skra�ivanja. Cinik bi rekao da je ovog puta to bila gre�ka. Naime, kao komad �iji se �anr i stil mogu oksimoronski odrediti kao "istorijska hronika u alegorijskoj formi" (ovaj postupak asocira na Brehtov komad u kome se prati, ovog puta ne pad nego uspon sli�ne zlikova�ke politike � "Zadr�ivi uspon Artura Uija"), "Pad" pada na onim mestima na kojima epska raspri�anost odnosi prevagu nad dramskom jezgrovito��u. To se u prvom redu odnosi na scene povratka tradiciji, u kojima velika koli�ina, dodu�e �ivopisnog i duhovito upotrebljenog etnografskog materijala ipak nije srazmerna njegovoj dramskoj funkciji.
U okolnostima te raspri�anosti, proistekle iz �elje za sveobuhvatnim uvidom, izo�treni i jasni dramski akcenti �esto postaju kratki, �to stvara mogu�nost da ih u scenskoj realizaciji reditelj i glumci neobazrivo propuste. U predstavi se nekoliko puta upravo to desilo; recimo kada Nikola �uri�ko, u sceni "ratni�kog odmora", gotovo promrmlja i time "upusti" Jovanovu re�enicu "ali ja ho�u da spavam", u kojoj se jezgrovito i ubojito sumira celokupna nacionalna nesposbnost da se prihvati bolna istina i izvr�i promena.
Ono �to je propustio na dramskom planu, reditelj je donekle nadomestio pojedinim zaista vrlo dobrim scenskim re�enjima, koja su pored atraktivnosti imala i snagu metafore; posebno se izdvajaju promi�ljen plasman peva�kih numera, kao i prizor u kome je militantno presli�avanje iz veronauke dato kao freneti�ni i groteskni televizijski kviz. U red dobrih zamisli spada i re�enje scene (scenografiju tako�e potpisuje Stojanovi�): visoki polukru�ni limeni zid stvara brojne asocijacije � zatvor, kov�eg, krematorijum � dok ko�e kojima je oblo�eno podno�je zida kao da upu�uju na mra�ne, divlja�ke ponore iz kojih dolazi nacionalizam (�teta je �to je taj lim svetlucav i prili�no mek, pa time ugro�ava �eljenu iluziju osuje�uju�eg prostora). Ne treba, dodu�e, zaboraviti da je i u ovom pogledu reditelj dosledno pratio tekst, jer su u tekstu mnoga scenska re�enja ve� predvi�ena.
U gluma�koj igri uo�avaju se razli�iti �anrovski i stilski pristupi, �to je samo u pojedinim slu�ajevima bilo opravdano. Izraziti emotivni naboj i realisti�ki izraz u igri Jasne �uri�i�, koja ta�no tuma�i Veru kao mladu �enu koja se nemo�no ali gr�evito bori protiv toga da bude �iva sahranjena, potpuno je opravdan �injenicom da ovaj lik jedini ima razvijeniji psiholo�ki sadr�aj, dok su u tekstu svi ostali postavljeni kao manje ili ve�e kreature. Upravo zato izvesna tendencija ka realisti�kom izrazu u igri Borisa Isakovi�a ne deluje dovoljno jasno i opravdano.
Mirjana Karanovi� sprovodi duhovitu, doslednu i potpunu stilizaciju pokreta i govora i tako iz nacionalisti�kog duha, ovde oli�enog u liku Nadmajke nacije, o�tro komi�ki izdvaja neku radosnu tupost i zlikova�ku infantilnost (ovom dobrom ostvarenju mo�e se zameriti to �to nema promena u tonalitetu). Sli�na vrsta promi�ljene, uznemiruju�e persifla�e prisutna je i u odli�noj igri Borisa Komneni�a, koji tuma�i jednog od dvojice kameleonskih stubova poretka (akademik, general, pop); njegov partner Mladen Andrejevi� prepu�ta se nagla�enoj persifla�i, usled �ega pojedine scene gube svoju uznemiruju�u prirodu. Nikola �uri�ko ve�to komi�ki skicira praznoglavog sina Jovana, ali u scenama u kojima se budi ratni�ko bi�e ovog lika, po�inje da se javlja onaj "privatni realizam" karakteristi�an za na�u glumu, zbog �ega se, kao �to je ve� istaknuto, propu�taju neki dramski akcenti.
Na kraju treba naglasiti da bi spomenute primedbe nu�no trebalo posmatrati u �irem kontekstu, u kontekstu na�e celokupne teatarske produkcije, u kome "Pad" predstavlja izuzetno zna�ajan poku�aj pravljenja iskoraka u moralnom, intelektualnom, umetni�kom, pa �ak i u produkcijskom smislu (predstava je koprodukcija festivala Grad teatar Budva i �tajerska jesen iz Graca i Bitef-teatra iz Beograda). To je ujedno jedna od na�ih retkih predstava koja �e do�iveti proveru i u o�trijoj, me�unarodnoj konkurenciji (u�estvovanje na Bitefu, internacionalna premijera u Gracu, gostovanje u Italiji) �to, bez obzira na rezultat te provere, predstavlja nemerljivo zna�ajan doga�aj za na�e pozori�te, dosad zatvoreno u lokalne kriterijume vrednovanja.
Ivan Medenica
