Pozorište
Sunovrat jednog naroda
Pad, Biljana Srbljanović, Grad teatar Budva
Biljana
Srbljanović je hrabro otišla još korak dalje. Dok je u prethodnim
komadima na jednom opštijem planu, a kroz prizmu u osnovi ipak pojedinačnih
priča, razgrađivala pogubne nacionalne, kulturne i društvene matrice, u
drami "Pad" spisateljica prelazi na drugačiji pristup, na
"pucanje penala".
Međutim, taj bolno direktan, gotovo dokumentaristički uvid u sve etape našeg nacionalnog pada – od pojave nacionalizma i mračnjačkog povratka tradiciji, preko ratova za "naše" teritorije i potpune propasti do lažnog iskupljenja i groteskne utopije "vrlog novog sveta" – ostvaruje se u alegorijskoj priči o jednoj, doduše vrlo neobičnoj, ali ipak generičkoj porodici. Ovo je bitno istaći zato što i pored direktnih i znalačkih referenci na našu stvarnost, istoriju i kulturu – u dijalozima se javljaju odlično plasirani citati iz brojnih izvora, recimo iz "razmišljanja" Nikolaja Velimirovića o zlu evropske civilizacije – drama "Pad" nije samo prikaz sunovrata jednog naroda, već i ozbiljan, ambiciozan intelektualni pokušaj da se dubinski sagledaju mehanizmi svakog nacionalizma, mehanizmi onoga što Umberto Eko, u eseju na koji se Srbljanovićeva poziva, određuje kao "Ur-fašizam".
U predstavi premijerno izvedenoj u okviru festivala Grad teatar Budva, reditelj Gorčin Stojanović, primereno zahtevima prve inscenacije nove drame, nije sprovodio oštre dramaturške zahvate, čitaj skraćivanja. Cinik bi rekao da je ovog puta to bila greška. Naime, kao komad čiji se žanr i stil mogu oksimoronski odrediti kao "istorijska hronika u alegorijskoj formi" (ovaj postupak asocira na Brehtov komad u kome se prati, ovog puta ne pad nego uspon slične zlikovačke politike – "Zadrživi uspon Artura Uija"), "Pad" pada na onim mestima na kojima epska raspričanost odnosi prevagu nad dramskom jezgrovitošću. To se u prvom redu odnosi na scene povratka tradiciji, u kojima velika količina, doduše živopisnog i duhovito upotrebljenog etnografskog materijala ipak nije srazmerna njegovoj dramskoj funkciji.
U okolnostima te raspričanosti, proistekle iz želje za sveobuhvatnim uvidom, izoštreni i jasni dramski akcenti često postaju kratki, što stvara mogućnost da ih u scenskoj realizaciji reditelj i glumci neobazrivo propuste. U predstavi se nekoliko puta upravo to desilo; recimo kada Nikola Đuričko, u sceni "ratničkog odmora", gotovo promrmlja i time "upusti" Jovanovu rečenicu "ali ja hoću da spavam", u kojoj se jezgrovito i ubojito sumira celokupna nacionalna nesposbnost da se prihvati bolna istina i izvrši promena.
Ono što je propustio na dramskom planu, reditelj je donekle nadomestio pojedinim zaista vrlo dobrim scenskim rešenjima, koja su pored atraktivnosti imala i snagu metafore; posebno se izdvajaju promišljen plasman pevačkih numera, kao i prizor u kome je militantno preslišavanje iz veronauke dato kao frenetični i groteskni televizijski kviz. U red dobrih zamisli spada i rešenje scene (scenografiju takođe potpisuje Stojanović): visoki polukružni limeni zid stvara brojne asocijacije – zatvor, kovčeg, krematorijum – dok kože kojima je obloženo podnožje zida kao da upućuju na mračne, divljačke ponore iz kojih dolazi nacionalizam (šteta je što je taj lim svetlucav i prilično mek, pa time ugrožava željenu iluziju osujećujućeg prostora). Ne treba, doduše, zaboraviti da je i u ovom pogledu reditelj dosledno pratio tekst, jer su u tekstu mnoga scenska rešenja već predviđena.
U glumačkoj igri uočavaju se različiti žanrovski i stilski pristupi, što je samo u pojedinim slučajevima bilo opravdano. Izraziti emotivni naboj i realistički izraz u igri Jasne Đuričić, koja tačno tumači Veru kao mladu ženu koja se nemoćno ali grčevito bori protiv toga da bude živa sahranjena, potpuno je opravdan činjenicom da ovaj lik jedini ima razvijeniji psihološki sadržaj, dok su u tekstu svi ostali postavljeni kao manje ili veće kreature. Upravo zato izvesna tendencija ka realističkom izrazu u igri Borisa Isakovića ne deluje dovoljno jasno i opravdano.
Mirjana Karanović sprovodi duhovitu, doslednu i potpunu stilizaciju pokreta i govora i tako iz nacionalističkog duha, ovde oličenog u liku Nadmajke nacije, oštro komički izdvaja neku radosnu tupost i zlikovačku infantilnost (ovom dobrom ostvarenju može se zameriti to što nema promena u tonalitetu). Slična vrsta promišljene, uznemirujuće persiflaže prisutna je i u odličnoj igri Borisa Komnenića, koji tumači jednog od dvojice kameleonskih stubova poretka (akademik, general, pop); njegov partner Mladen Andrejević prepušta se naglašenoj persiflaži, usled čega pojedine scene gube svoju uznemirujuću prirodu. Nikola Đuričko vešto komički skicira praznoglavog sina Jovana, ali u scenama u kojima se budi ratničko biće ovog lika, počinje da se javlja onaj "privatni realizam" karakterističan za našu glumu, zbog čega se, kao što je već istaknuto, propuštaju neki dramski akcenti.
Na kraju treba naglasiti da bi spomenute primedbe nužno trebalo posmatrati u širem kontekstu, u kontekstu naše celokupne teatarske produkcije, u kome "Pad" predstavlja izuzetno značajan pokušaj pravljenja iskoraka u moralnom, intelektualnom, umetničkom, pa čak i u produkcijskom smislu (predstava je koprodukcija festivala Grad teatar Budva i Štajerska jesen iz Graca i Bitef-teatra iz Beograda). To je ujedno jedna od naših retkih predstava koja će doživeti proveru i u oštrijoj, međunarodnoj konkurenciji (učestvovanje na Bitefu, internacionalna premijera u Gracu, gostovanje u Italiji) što, bez obzira na rezultat te provere, predstavlja nemerljivo značajan događaj za naše pozorište, dosad zatvoreno u lokalne kriterijume vrednovanja.
Ivan Medenica
