Na licu mesta: Aljaska
Irvasi protiv nafte
Ova oblast, poznata pod tehničkim imenom "1002", ili "deset-nula-dva", predmet je žučnog spora između stanovnika Aljaske i grupa za očuvanje prirodne okoline sa jedne strane, i naftnih kompanija sa druge
Bolje
ikad nego nikad. Zbog poznog snega koji je tek nedavno počeo da se topi,
na desetine hiljada irvasa uputilo se od arktičkog pojasa na Aljasci ka
jugu, prema letnjim pašnjacima. Uz strašan tresak koji podseća na
minobacačke granate pucaju sante leda na zaleđenim delovima reke
Kongakat, plutajući ka moru. Grizliji tumaraju u potrazi za hranom, a
brda blješte od šarenila arktičkog cveća.
Irvasi se okupljaju po nepreglednom Nacionalnom prirodnom rezervatu Arktika, površine od preko osam miliona hektara. Vrlo je malo onih koji su posetili ovaj predeo jer je put do oblasti skup i težak, pošto ovde nema puteva. Ali, ako se probije naftna industrija, ova oblast mogla bi brujati od bušilica i mašina za izgradnju naftovoda koji bi razgradio rastresito zemljište tundre. Uznemirenje je zahvatilo ekološki prosvećeni deo američke populacije. Oni tvrde da je njihova odbrana područja od naftaša, koja traje već dve decenije, pred padom.
Ova oblast zakonom je zaštićena 1960, i predstavlja poslednji ovakav rezervat na arktičkoj Aljasci. Zapadno od tundre nalazi se zaliv Prudhou, najveće nalazište nafte u Severnoj Americi. Od 1977. godine odatle se izvadilo skoro 13 milijardi barela nafte, što čini 20 odsto ukupne američke naftne proizvodnje. Ali, od 1988. proizvodnja je u padu, jer su naftni izvori koji su najjeftiniji za eksploataciju postepeno iscrpljeni. Zato i ne čudi da naftni magnati žele da se prošire na istok i pronađu izvore koji se nalaze u oblasti rezervata, podalje od priobalske ravnice. Iako je zakonom zabranjeno da se rezervat ikada pretvori u naftna polja, vodi se borba da se dokaže da se zakoni ne odnose na 607.288 hektara priobalske ravnice.
ROVOVSKI RAT: Ova oblast, poznata pod tehničkim imenom "1002", ili "deset-nula-dva", predmet je žučnog spora između stanovnika Aljaske i grupa za očuvanje prirodne okoline sa jedne strane, i naftnih kompanija sa druge, i sukob se pretvara u pravi rovovski rat. Nesuglasice vladaju oko svega što je vezano za "1002". Ekolozi, koje podržavaju pripadnici indijanskog plemena Gvič’in (vidi okvir), tvrde da bi izgradnja naftovoda naterala irvase na veliku seobu, što bi ugrozilo indijansku zajednicu čiji opstanak mahom zavisi od ove divljači. Oni takođe tvrde da se iz oblasti ne može izvući više od tri miliona barela nafte, i da je čitav poduhvat ekonomski neisplativ, jer to Amerikanci potroše za samo pola godine. Naftne kompanije, međutim, insistiraju na tome da irvasi, kojih je više desetina hiljada, ne predstavljaju ugroženu vrstu, da će se naftne rezerve do 2002. ozbiljno iscrpsti i da se u spornoj oblasti, ispod tundre, verovatno nalazi više milijardi barela nafte.
Koliko se nafte može izvaditi zavisi od više faktora, od kojih je najmanje poznat onaj koji se tiče procene količine rezervi ispod rezervata. Jedan od važnih činilaca svakako je cena nafte, i dok se zakonski ne razreši spor, svi se bave procenom cene nafte u bližoj budućnosti. Prema jednoj proceni Ujedinjenih nacija, cena nafte može uskoro pasti na 16,35 dolara po barelu i, ukoliko je ova procena tačna, izgradnja naftovoda ne bi bila isplativa, jer bi prihodi jedva pokrili održavanje sistema i platformi. Ali, kako 85 odsto budžeta Aljaske potiče od proizvodnje i prerade nafte, ne treba da čudi što su političari sa Aljaske najuporniji u borbi za ekspanziju naftnih bušotina. Zamalo da 1988. bude po njihovom. Te godine je Komitet u Senatu za energetiku i prirodna bogatstva doneo uredbu da izgradnja bušotina počne, ali je ova mera ubrzo opozvana zahvaljujući jednoj od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji, kada se izlilo 270.000 barela iz Transaljaskog naftovoda.
ARGUMENTI: Spor oko rezervata donekle je bio utihnuo pred kraj devedesetih, ali se nedavno rasplamsao u totalni rat. Čitav baraž argumenata "za" i "protiv" izgradnje naftovoda čuo se pred Kongresom i relevantnim komitetima. Senator Aljaske Frenk Murkovski, inače predsednik senatskog Komiteta za energetiku i prirodna bogatstva, žustro se odupirao jakom lobiju da se zakon o nepovredivosti rezervata primeni i na oblast "deset-nula-dva". Lobisti za očuvanje rezervata nadaju se da će predsednik Bil Klinton uoči primoredaje dužnosti proglasiti celu oblast za Nacionalni spomenik, i da će ovaj svojevrsni spomenik prirode obuhvatiti i spornu oblast "1002". Ukoliko pobedi Al Gor, koji ima podršku među ekološkim grupama, rezervat će biti spasen, šta god da se desi. Čak i ako novi predsednik postane bivši naftaš Džordž Buš, koji se zalaže da rezervat bude dostupan njegovim prijateljima iz naftne industrije, izgradnja naftovoda bila bi praktično nemoguća, pod uslovom da sadašnji predsednik proglasi oblast za spomenik. Buš bi tehnički mogao da preinači odluku aktuelnog predsednika, ali bi takav potez predstavaljao presedan. Najava da se Klinton priprema za ovaj poitez razbesnela je senatora Murkovskog i njegove istomišljenike. Oni, naime, tvrde da je izgradnja naftovoda zapravo pitanje državne bezbednosti, jer omogućava veću nezavisnost SAD od uvoza nafte, i da će američka jaka ekonomija biti uzdrmana. Bez toga, tvrdi Murkovski, "nećemo moći da se brinemo o našim starima, da izađemo u susret potrebama ruralnog stanovništva Aljaske, da izdržavamo škole i Univerzitet ili da privučemo mlade da ostanu u ovoj državi".
Ukoliko
rezervat postane dostupan naftnim kompanijama, od toga bi najveću korist
imao britanski "Britiš petroleum – Amoko", koji je već najveći
investitor u naftnoj industriji Aljaske. Zvaničnici BP-a tvrde da moderna
tehnologija danas omogućava da se izbegnu ekološke štete. Oni se u
tvrdnjama pozivaju na činjenicu da je to već dokazano time što BP ima
dozvolu za eksploataciju nafte u jezerskoj oblasti u Škotskoj. Sara
Kalahan, koordinator ekološke organizacije arktičke Aljaske, kaže da
izgradnja naftovoda ne bi "predstavljala samo kockarski potez, već
svesnu odluku o tome da li ćemo se okušati u nalaženju nafte ili ćemo
sačuvati malo parče Arktika".
Tim Džuda (Economist)
Eskimi i Indijanci
Bitka za naftu i irvase u Nacionalnom prirodnom rezervatu Arktika ne tiče se samo naftnih kompanija, organizacija za očuvanje okoline i političara. U sporu će odlučivati i Indijanci i Eskimi koji naseljavaju ovu oblast, a oni imaju i znatan finansijski interes. Neobičan način spor oko izgradnje naftovoda produbio je drevnu netrpeljivost između Eskima, koji žive u priobalju, i Indijanaca iz plemena Gvič’in i Nets’ai koji naseljavaju kontinentalni deo rezervata.
Za Fejt Džemil, iz upravnog odbora plemena Gvič’in, spor nema nikakve veze ni sa naftom ni sa novcem. Kao i svi njeni sunarodnici, ona je ubeđena da bi izgradnja naftovoda naterala irvase na migraciju, a samim tim i njeno pleme koje u potpunosti zavisi od ove divljači. "Zato se ovaj spor tiče ljudskih prava. Mi bismo iz korena morali da promenimo svoj način života. To bi bilo kao kada bih ja vama nalagala šta i kada da jedete." Džemil živi u Arktičkom Selu, jednom od najizolovanijih naselja na teritoriji celokupne Severne Amerike. Godine 1971. Indijanci i Eskimi su potpisali istorijski ugovor sa državom, koji im je za uzvrat osigurao zemlju, milijardu dolara i deonice u lokalnim korporacijama. Od tada plemena Gvič’in i Nets’ai gospodare prostranstvom od blizu dva miliona hektara, na kome živi tek nešto više od 700 duša. No uprkos ovoj pogodbi, stanovnici ne žive u blagostanju. Prosečan prihod po domaćinstvu niži je od 10.000 dolara godišnje. Njihov položaj dodatno bi bio pogoršan izgradnjom naftovoda, jer irvasi od kojih plemena žive naseljavaju upravo spornu oblast "1002". Još gore po njih, ovom teritorijom raspolažu suparnici Eskimi, koji mahom žive u selu Kaktovik na ostrvu Barter, na severu. Iako 259 žitelja kaktovika takođe love irvase, za razliku od indijanskih plemena, Eskimi prihod ubiraju od lova na kitove. Zbog toga se oni oštro suprotstavljaju istraživanju naftnih izvora u moru, jer bi izgradnja naftovodnih platformi i cevi oterala kitove. Otuda i njihovo zalaganje za eksploataciju bušotina koje bi se nalazile u rezervatu, jer bi na osnovu ustupanja zemljišta ubirali značajne prihode, koji im već pristižu od postojećih naftnih postrojenja. Za razliku od stočara Indijanaca, prosečan prihod porodice u Kaktoviku iznosi blizu 50.000 dolara.
