| Mozaik |
Vreme broj 497, 15. jul 2000. |
|
Mostovi, najzad! Između 117. i novog, 118. broja Mostova stao je ceo jedan rat sa pripadajućom pobedom, Obnova i Izgradnja, te razmah terorizma i borba protiv njega; dovoljno za više uzbudljivih ljudskih života. Zato novi broj časopisa za prevodnu književnost Udruženja književnih prevodilaca Srbije (urednik Drinka Gojković) nosi "nadnevak" april-jun 1999, a ušao je u štampu, kako piše, 10. juna 2000. Ono međuvreme su pojeli razni skakavci, uvozni i domaći. U njemu su jedni uspeli da sruše mnoge mostove, ali ne i onog koji ih sve vreme minira, a posle je ovaj uspeo mnoge mostove da zakrpi, ali ne zna se zašto pošto ovi više nikuda ne vode... Na sreću, ovi Mostovi su sadržajno neoštećeni ratom; 118. broj otvara tekst Jona Huaristija Melanholični uvojak, vrlo intrigantna priča o baskijskim nacionalistima, s nesumnjivo univerzalnom upotrebljivošću: banalne nacionalističke mistifikacije diljem sveta nalikuju jedna drugoj poput dva Big Meka, pa se može reći da su, na uvrnut način, nacionalisti prvi ostvarili negativne nuspojave duha globalizacije... Slede pesme trojice američkih pesnika, novi temat o Kišu koji je priredila Mirjana Miočinović, tekst značajnog, ali ovde slabo prevođenog nemačkog pisca Ralfa Đordana "Longo maj" ili "Ovde nema pravilnika", o iskustvima jedne slobodne komune – ah, ta šesetosma! – iz južne Francuske i donkihotovskom pokušaju da se prenesu u groteskni, paranoični svet DDR... Broj zaključuju esej Jovana Ćirilova o zamkama za prevodioce s ruskog, Jelene Stakić o (sada već predzadnjoj) knjizi Filipa Rota I Married a Communist, te po starom dobrom običaju, cela jedna drama: Stanje šoka Sema Šeparda. Mostovi su poslednjih godina bili, uz Reč, nesumnjivo najbolje časopisno štivo na srpskom, dosledno visokih standarda. Treba se nadati da izlazak novog broja znači "normalizaciju" ritma njihovog izlaženja, psihodeličnom duhu Obnove i Izgradnje uprkos... T. Pančić |
|