Kako poraziti režim na izborima (15)
Sudbinsko pitanje
U
odgovoru na pitanje kako se može promeniti režim u Jugoslaviji treba
imati na umu sledeća pitanja: prvo, o kakvom je režimu reč i da li je
on podložan promeni; drugo, da li je postojeći režim doista u agoniji i
na putu da se sam uruši; i treće, postoje li odgovarajuće društvene
snage koje mogu da odigraju ulogu babice u procesu društvene promene.
Budući da su totalitarni i autoritarni režimi konzervativni, nedinamični i da se odupiru promenama, a režim u Srbiji je nesumnjivo autoritaran sa totalitarnim tendencijama, otpor promenama je duboko ugrađen u samo tkivo sistema, jer se pitanje održanja na vlasti doživljava kao sudbinsko pitanje. Zacementiranost ovog režima ima svoje decenijske korene, iz perioda "samoupravnog realnog socijalizma", u kojem ne postoje ugrađeni mehanizmi promene strukture vlasti, kao u demokratskim društvima u kojima je smena vladajućih elita prirodan proces. Kod nas silazak sa vlasti predstavlja gubitak ugleda, materijalnih privilegija i životnog oslonca, jer "politička elita", regrutovana po principu negativne selekcije, nema profesiju i čvrsto tlo, te gubitak vlasti doživljava kao potpuni egzistencijalni krah. Time se može objasniti apsolutna lojalnost vladajuće političke koalicije režimu, jer bez njega pada u ponor ništavila.
Samim tim, rušenje takvog sistema nije nimalo lak i kratkoročan zadatak, budući da je u pitanju dosta jak bedem, koji čini brojna nomenklatura koja svoju sudbinu vezuje za sudbinu režima, te je treba uporno i sistematski razgrađivati u svim domenima društva – od ekonomije i zdravstva do kulture, pre svega u oblasti medija i obrazovanja. A kako u autoritarnim društvima vladavina prava nije njegov kamen temeljac, promena takvog sistema ne može se izvesti samo pravnim putem, i zato je igranje opozicije samo na jednu kartu – na kartu izbora, sa verom u moguću kratkoročnu promenu – čista racionalizacija u odsustvu alternativne strategije, koja bi stavila u opticaj i druge mogućnosti i bila sistematski izvođena.
Iz toga proizlazi da je san o mogućem urušavanju režima u Srbiji iluzija, koje se zdušno drže svi oni koji nisu spremni da se dugoročno angažuju na demokratskim promenama. Reč je o pogrešnoj analogiji sa događajima iz 1989/90. u Centralnoj i Istočnoj Evropi, jer se ni tamo režim nije "urušio" zato što više nije mogao da funkcioniše, već je do radikalne promene došlo zbog dugotrajnih erozija sistema, od 1953, preko 1968. i naročito pojačanim otporom 1970–80. godine (setimo se samo otpora "Solidarnosti" u Poljskoj). Kod nas, međutim, nije bilo ni u bivšoj ni u sadašnjoj Jugoslaviji takvog kontinuiranog otpora režimu, a sa razvojem nacionalizma težište je prebačeno na etničke sukobe, uz učešće većine opozicionih partija. Mi smo praktično nespremni dočekali pad "realnog socijalizma", jer se unutar sistema nisu razvile društvene snage spremne da podrže društvene promene, kao što je bio slučaj u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj.
Mogli bismo i u tome tražiti odgovor na pitanje: zašto nam je opozicija takva kakva je. Ona je nastala bez ikakvog prethodnog iskustva i neprekaljena u dugotrajnijem otporu režimu. Zato je i preuveličala borbu za vlast potcenivši sistematsku pripremu erozije sistema, koja je prethodila uspešnoj smeni vlasti u bivšim socijalističkim društvima.
Dakle, smatram da se mora artikulisati sistematska strategija koja će probiti zasad neprobojan obruč oko vlasti i omogućiti da se postepenim promenama pripremi put za smenu režima. Mislim da je neophodno stvoriti alternativne forme i institucije: paralelni parlament, paralelnu vladu, upornije braniti alternativne medije, stvarati alternativne škole i univerzitete i time praktično dokazivati nefunkcionalnost zvaničnog režima. Taj rad mora da bude sistematski i permanentan, a ne kampanjski. Ali za takav poduhvat mora da se konstituiše "društvena opozicija", koja će pored političkih partija obuhvatiti i postojeće mreže NVO-a, narodni pokret Otpor, nezavisne sindikate, građanski parlament i sve one lige koje se formiraju u lokalnim zajednicama. Kada te nove forme života budu dale rezultate, biće lakše ubediti građane da promene donose poboljšanje života i otkloniće strah od promena. Tada će biti lakše i ostvariti relativno slobodne izbore, jer sistematski oslabljen režim neće imati takvu moć da arbitrarno vlada.
Onaj ko igra na kartu "sve ili ništa već sutra" može da upropasti i preostale mogućnosti za demokratsku transformaciju društva u doglednoj budućnosti.
Autor je profesor univerziteta
"Nagađa"
se šta je uzrok razrešenja 18 beogradskih sudija. Čak se govori i o
pravovremenom preplivavanju na drugu stranu. Prvi među suspendovanima
(14. jula) jeste Miroslav Todorović, sudija Okružnog suda, koji za
"Vreme" govori o ličnoj drami koju "prognane sudije"
prolaze. Govori o tome da se čuju među sobom svakodnevno, i noću, da se
drže zajedno, dele sve što im je ostalo, očajni i povređeni.