Vreme broj 498, 22. jul 2000.

Diplomatska ofanziva Crne Gore

U UN na mala vrata

O mogućoj vezi između ulaska Crne Gore u svetsku organizaciju i nedavne inicijative Ričarda Holbruka, američkog ambasadora u UN-u, da se Jugoslavija odatle definitivno izbaci – niko iz zvanične Podgorice zasad ne želi ništa da kaže, osim: otom – potom

Branko Lukovac, crnogorski ministar inostranih poslova, izjavio je da Crna Gora ima puno pravo da od članica Ujedinjenih nacija očekuje da Crnoj Gori bude obezbeđen isti status kakav ima i Srbija. "Srbija ne može više koristiti savezne institucije da pretenduje da sa njima predstavlja i zastupa Crnu Goru", rekao je Lukovac programu "Glas Amerike". Uz pomoć Slovenije, Crna Gora je prošle nedelje upoznala Savet bezbednosti UN-a sa Rezolucijom republičke skupštine o neprihvatanju promena Ustava SRJ, i još uputila memorandum o srpsko-crnogorskim odnosima od 1918. naovamo, gde se saopštava da je ta Republika uskratila poverenje saveznoj administraciji, njenim organima i diplomatskoj službi, te da će ubuduće ona sama, preko svojih ovlašćenih predstavnika, izražavati svoje stavove.

Znači li to da Crna Gora uskoro očekuje međunarodno priznanje svoje nezavisnosti? Ne baš.

KORAK PO KORAK: Crna Gora se trenutno ne nada punopravnom članstvu u UN-u, niti bi to bilo realno. Taj status, naime, mogu imati samo suverene države. U skladu sa doslednom politikom osamostaljivanja korak po korak, Crna Gora zasad samo pokušava da izdejstvuje da crnogorski predstavnik ima ista prava kao šef jugoslovenske misije.

U Ujedinjenim nacijama, podsećamo, postoji delegacija SRJ koja – iako ne učestvuje na sastancima – dobija propusnice i ima pravo da dostavlja dokumenta. Predstavnik Crne Gore nema propusnicu, a njihove dokumente može da distribuira samo neko drugi – trenutno slovenačka delegacija, pod sopstvenim slovenačkim zaglavljem.

 Crna Gora, dakle, nema samostalnog predstavnika u UN-u, niti ga uskoro očekuje. U ovoj fazi rade na tome da u nekoj doglednoj budućnosti predstavnici Srbije i Crne Gore, mada formalno-pravno u istoj državi, imaju mogućnosti da svako za sebe distribuira svoje papire Savetu bezbednosti.

I to je, međutim skopčano sa međunarodnim konsenzusom, a Rusi su zasad kočnica ostvarivanju pomenute crnogorske zamisli. Mada kaže da se ne slaže sa Miloševićem, Moskva zahteva da se ne dira u suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, to jest da se zasad ništa ne menja u njenom državnom statusu.

Ameriku, s druge strane, muči pitanje Kosova koje se prema Rezoluciji 1244 rešava u okviru SRJ – a nje nema bez Crne Gore. Budući da je stanje u Pokrajini daleko od sređenog, njima zaista nije u interesu da se sad otvara još jedan, crnogorski front – makar i samo na diplomatskom polju. Iz različitih razloga Vašington se našao na istoj poziciji sa Rusima, i Podgorici je prilično jasno stavljeno do znanja da će na poboljšanje statusa u UN-u morati da čeka.

U međuvremenu, može raditi to što je i dosad radila – da brine o sebi i oprezno krči put ka samostalnosti. U Podgorici očekuju da će pitanje ponovo biti pokrenuto na jesenjem, 55. redovnom zasedanju Generalne skupštine.

PRESEDAN: Istina, u istoriji svetske organizacije postojao je slučaj da je federalnim jedinicama dat status punopravnih članica. Posle Drugog svetskog rata UN su imale manje od 30 članica, uglavnom države koje su iznele borbu protiv fašizma. Rusko-američki debalans u Generalnoj skupštini bio je, međutim, drastičan. Od istočnoevropskih zemalja su, pored SSSR-a, bile zastupljene praktično samo Poljska i Čehoslovačka. Zbog pozicija na kojima su bile tokom rata, u UN-u nisu bile Mađarska, Rumunija, Bugarska... Da bi se Rusima povećao broj glasova, sovjetske republike Ukrajina i Belorusija dobile su mesto u UN-u. Tako je SSSR dobio tri glasa u Generalnoj skupštini, jer ni Ukrajina ni Belorusija, razume se, nikad nisu glasale drugačije od Moskve. Takvo je stanje trajalo do raspada SSSR-a, mada su u međuvremenu i ostale države istočnog bloka primljene u UN.

Kad je počelo razgrađivanje jugoslovenske federacije sedamdesetih godina, diplomate iz bivših jugoslovenskih republika počele su da se raspituju kod Rusa kako je to išlo sa Ukrajinom i Belorusijom, jer je postojala ideja – koja nikad nije realizovana – da možda i republike u sastavu SFRJ pokušaju nešto slično.

Gledano iz ugla današnjeg položaja Crne Gore – postoji teorijska mogućnost da se primeni ta postojeća pravna formula, s tim što bi ovoga puta imala i sadržaj. Eksperti za međunarodno pravo i međunarodne odnose u Beogradu, međutim, uglavnom u to ne veruju, jer su međunarodne okolnosti i prilike u samom UN-u bitno drugačije nego što su bile 1945. godine.

RUSVAJ: Nije sve sasvim nesporno ni u vezi sa delovanjem Crne Gore pod okriljem Slovenije. To bi, kako ukazuje Ljubiša Sekulić, ekspert za UN iz Beograda, moglo označiti stvaranje zaista opasnog presedana. Sutra bi neko ko, na primer, hoće da minira Sloveniju mogao u svoju delegaciju primiti slovenačku opoziciju. Kad bi se takva praksa ustalila, u UN-u bi nastao rusvaj. Predstavnici Crne Gore i sad mogu govoriti u Savetu bezbednosti po pozivu. Međutim, u UN-u ima 500 komiteta i komisija, i svako telo mora imati dnevni red. Učesnici su obavezni da govore relevantno o temi, i svako može tražiti od predsednika tela da oduzme reč onome ko se ne drži dnevnog reda. Pitanje je, dakle, koliko bi Crna Gora imala prilike da govori o stvarima koje nju trenutno interesuju.

Međutim, napominje Sekulić, političari su svemoćni ljudi. Oni, kao što je poznato, mogu i vreme da zaustave. Ako bi čvrsta pravila procedure odlučivanja zasmetala usvajanju neke politički poželjne odluke, u UN-u se ne tako retko dešavalo da se pravila suspenduju samo za toliko vremena koliko je potrebno da se odluka usvoji – pa se onda vrate na snagu.

ZADOVOLJSTVO: Uprkos svim zamkama, u Podgorici nisu nezadovoljni razvojem događaja. Nezvanično se od crnogorskih zvaničnika može čuti da nije za potcenjivanje to što je pitanje odnosa Srbije i Crne Gore – inače odavno internacionalizovano – sad prisutno i u mehanizmu UN-a. Prisustvo u toj organizaciji pod okriljem slovenačke delegacije otvara mogućnost da se to pitanje drži otvorenim do daljeg – što je u jasnom crnogorskom interesu.

O mogućoj vezi između ulaska Crne Gore u svetsku organizaciju i nedavne inicijative Ričarda Holbruka, američkog ambasadora u UN-u, da se Jugoslavija odatle definitivno izbaci – niko iz zvanične Podgorice zasad ne želi ništa da kaže, osim: otom – potom.

Nije Holbrukov zahtev prvi te vrste. Bivše jugoslovenske republike su 1999. godine predložile da se zastava i tabla bivše SFRJ uklone iz UN-a zato što te države više nema. Međutim, inicijativa nije formalizovana, jer nije bilo saglasnosti stalnih članica Saveta bezbednosti koje su smatrale da to pitanje još nije zrelo za rešavanje. Ono, inače, sazreva već osam godina: Savet bezbednosti je 1992, usvajajući Rezoluciju kojom je Jugoslavija upućena na proceduru ponovnog prijema u UN, rekao da će se ponovo vratiti na to pitanje. Još se nije vratio.

MISTERIJA: Položaj SRJ u UN-u je, naravno, posebna priča. Nedefinisan status je prilična misterija i za poznavaoce prilika u UN-u. Jugoslavija, kao što je poznato, nije sasvim izbačena. Šef jugoslovenske misije Vladislav Jovanović može kod generalnog sekretara, na primer, da protestuje zbog maltretiranja Srba na Kosovu i taj se protest mora proslediti svim članicama UN-a. Predstavnici SRJ, osim toga, ipak imaju nekakvih mogućnosti da učestvuju u živoj multilateralnoj diplomatskoj aktivnosti u Njujorku – a toga neće biti ako prođe Holbrukova inicijativa.

Bilo šta da se sa statusom SRJ dogodi, međutim, malo je verovatno da bi mogla biti izbegnuta procedura ponovnog prijema. Istina, ako jednog dana ovde dođe na vlast neki režim politički prihvatljiv međunarodnoj zajednici, neko bi se u UN-u mogao setiti da je Milan Panić u svojstvu jugoslovenskog premijera 1992. sa govornice Generalne skupštine rekao otprilike – sa ovog mesta tražim da SRJ bude ponovo primljena u UN. Sa tim se Milošević nikad nije saglasio, i Panićev zahtev više nije pominjan – ali bi u promenjenim okolnostima mogao biti zauzet stav da je SRJ tada zvanično zatražila članstvo u UN-u, i da se proglasi da je zahtev prihvaćen.

ZVECKANJE ORUŽJEM: Generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson izjavio je pre nekoliko dana, posle susreta sa hrvatskim predsednikom Stjepanom Mesićem u Briselu, da NATO budno prati situaciju u Crnoj Gori, da je Atlantski savez i dalje zabrinut zbog Miloševićeve sposobnosti da izazove smutnju u Crnoj Gori i regionu, kao i da će "Milošević biti upozoren da mora imati na umu poniženje koje je doživeo prošle godine". U intervjuu nemačkoj štampi i riječkom "Novom listu" 12. jula, Robertson je objasnio da je jedno od osnovnih vojničkih principa ne govoriti protivniku šta ga očekuje, te da je jedna od pouka kosovskog slučaja "zadržati što duže što širu paletu opcija". Ukratko, prema Robertsonu: "Nećemo Miloševiću reći šta ćemo učiniti, ali ga opominjemo da ne ugrožava ustavna prava izabranog predsednika Mila Đukanovića."

Ono što NATO ne govori jeste da bi njihova intervencija malo mogla na terenu pomoći snagama koje podržavaju. Pomisao da bi u Crnu Goru mogli poslati kopnene trupe spada u domen čiste fantastike. Preostaje, dakle, da opet bombarduju Srbiju – što ne bi zaustavilo konflikt u Crnoj Gori.

Postoje, međutim, i krupne rezerve prema ponovnom angažmanu NATO-a u eventualnom novom jugoslovenskom sukobu. Mnogi na Zapadu sumnjaju da bi se ponovo mogla postići saglasnost 19 zemalja za bombardovanje. Takođe je malo verovatno da bi se, na primer, SAD i Velika Britanija odlučile da bombarduju same, kao što su učinile u slučaju Iraka. Naprosto, senka nezakonitosti nad prošlogodišnjim NATO bombardovanjem je, kako sad stvari izgledaju, prevelika da bi se iko lako odlučio na takav korak.

Upravo zbog loših iskustava iz prošlosti Crna Gora zasad ne uživa međunarodnu podršku za otcepljenje – a teško da bi se bez signala sa Zapada na to odlučili. U Britaniji se, na primer, i danas zamera Nemačkoj zbog ishitrenog priznavanja Hrvatske, i Englezi ne bi želeli da ponovo budu stavljeni pred svršen čin.

Lakše je dati pare, naročito ako sume nisu preterano velike: američki državni sekretar Medlin Olbrajt saopštila je pre nekoliko dana da će SAD povećati pomoć Crnoj Gori za 16 miliona dolara, tako da će u 2000. ukupno iznositi 77 miliona dolara. To, naravno, ne znači da je Crna Gora i za korak bliža članstvu u Međunarodnom monetarnom fondu, jer je i za to potreban status suverene države.

Ukratko – trajaće sve ovo još.

Roksanda Ninčić

Pridobijanje saveznika

Pored nastojanja da obezbede sebi nekakav status u UN-u, prioritet crnogorske spoljne politike su ofanzivne diplomatske inicijative prema susednim zemljama. Na prvo mesto se stavlja obnavljanje odnosa sa bivšim jugoslovenskim republikama, a onda i sa drugim državama u regionu. Računica je jasna: zvanična Podgorica zna da će se pri razmatranju prijema u evropske integracije visoko ceniti veze u regionu.

Broj regionalnih susreta je vredan poštovanja: predsednik Crne Gore Milo Đukanović je u zadnjih godinu dana posetio sve bivše jugoslovenske republike. Prošle nedelje su se sastali Milan Kučan, Stipe Mesić, Vaclav Havel i Đukanović. Istovremeno su se u Draču sastali premijeri Makedonije, Albanije i Crne Gore, koji su se već jednom sreli u Ohridu, a naredni put će razgovarati u Crnoj Gori. Albanski ministar spoljnih poslova je nedavno posetio Crnu Goru, krajem prošle godine se predsednik Crne Gore na međunarodnom skupu u Solunu sastao sa Fatosom Nanoom.

Ta republika je učesnik i korisnik projekata u okviru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope. Sa Evropskom unijom i SAD ima bliske kontakte političke i ekonomske prirode. Zvaničnici u Podgorici, međutim, odlučno odbacuju tvrdnje da vode proameričku spoljnu politiku. Podsećaju da je Đukanović za poslednje tri godine četiri puta bio u Moskvi, da je premijer Filip Vujanović ove godine bio u Pekingu, a da Li Peng – kako tvrde – posle posete Beogradu nije otišao u Crnu Goru samo zato što podgorički aerodrom nema kapacitete da primi njegov džambo-džet.

Rusija, Kina, Italija i Grčka su otvorile konzulate, Hrvatska, Makedonija i Slovenija imaju predstavništva, Britanija, Francuska i SAD što kulturne što informacione centre, EU, OEBS, Savet Evrope imaju što posmatračke misije, što kancelarije…

Sve to još ne znači da će Crna Gora uspeti da izbegne unutrašnji sukob. Međutim, još je Vinston Čerčil tvrdio da je manevar kojim se obezbeđuje saveznik značajan koliko i dobijena bitka.