Rat za smisao
Kako se jedan Pobunjeni Čovek usudio da odrekne smisao
žrtve
Pogibija
po obrascu epske narodne pesme jedino je sredstvo kojim ovdašnji građanin
može sa sebe da spere ljagu urođene krivice pred Državom, tim paganskim
božanstvom kojem se klanjaju milioni “između Drine i Timoka”, što
bi rekao najveći fabrikant smrti u Evropi posle II svetskog rata.
Familija Vuković iz Kraljeva pokušala je da se odupre (para)mitskom
obrascu Smrtoslavlja, da se izmigolji jednom prividnom fatumu; prividnom
zato što je “fatalističko” gledanje na večito ponavljanje pošasti
Istorije na ovom tlu samo banalni erzac za prozirno odricanje od
odgovornosti: građani Srbije su u najmanju ruku od kraja osamdesetih
spektakularno reafirmisali “kulturu smrti” poturajući sopstvenu glavu
na panj uz pesmu, cilik i pečenje. Rat je u tom smislu bio samo tehničko
pitanje, puki egzekutor
novog naraštaja aspsurdnih žrtava jednog morbidnog i fašistoidnog
“kulturnog modela”. Kraljevački mladić Aleksandar Vuković, po svedočenju
neutešnog oca Dušana, nije verovao u produktivnost i validnost obrasca
Žrtvovanja Za Otadžbinu u današnjim okolnostima, političkim i
kulturnim, globalnim i lokalnim. Hteo je da napravi
nešto od svog života, da uči, da radi, da se zabavlja, da bude.
Takva ambicija suprotstavlja se, po prirodi stvari, dominantnom viševekovnom
“epskom” modelu izvlačenja
kapitala iz smrti; svi naši “pali borci” iz bezbrojnih ratova za
“našu stvar” i njihova povlašćena rodbina bili su korisnici tog lešinarskog
kapitala, sa sve kamatama, koje su uredno pristizale sve do nekog novog
istorijskog perioda, kada pojam “naše stvari” doživi redefiniciju.
Aleksandar je bio protiv toga, ali je, kao i toliki drugi, dozvolio da
bude uvučen u Mašinu Smrti iz koje će sutra neko drugi – dakle polit-vampiri
koji se hrane tuđom krvlju i izigravaju Stubove Poretka – izvlačiti
svoj krvavi kapital. Aleksandar je poginuo, a besmislenost i uzaludnost
njegove smrti – čak i sa po definiciji uvredljivo idiotskog “državotvornog”
stanovišta – dodatno je porazila i unizila njegovu ojađenu porodicu.
Od tada, njegov otac Dušan – kao kakav kamijevski (prekasno?) pobunjeni
čovek – vodi očajničku, zadivljujuću, nekalkulantsku borbu
protiv manipulacije njegovom smrću, one kakva se ovde tradicionalno
odvija po odavno ustaljenom obrascu cirkusantskog ordenisanja
i plotunisanja. Njegovo uporno
ratovanje protiv vojnog establišmenta – koji je ovde, dakako, samo
vidljivi, istureni “javni krivac”, izvođač
mrtvozorničkih radova – i odbijanje da učestvuje u jednoj patološkoj
farsi tako što će primiti đinđuve
u zamenu za sina (i još pri tome izigravati perverznu ulogu Ponosnog
Oca) postali su paradigma otpora Fabrikantima Smrti i njihovoj petparačkoj
ideologiji. A ta je ideologija – za koju bi bio nezasluženi kompliment
reći da doseže do nivoa šunda – da se ne lažemo, mnogo starija od
aktuelnog režima: ona se ovde usvaja i prenosi s
kolena na koleno, uz dedine lovačke priče mrmljane uz svetlucanje
vatre i pucketanje gorućeg drveta u paganskom ognjištu.
Znamo šta je bilo posle: orden za koji Aleksandrov otac nije hteo ni da čuje primio je, verovatno pustivši svečanom prilikom i poneku suzu iskrenog ganuća, Aleksandrov deda, inače član SPS-a i, uopšte, čovek na svom mestu... Otac je uzalud protestovao, dodatno ponižen i uvređen u svom bolu ovom gulanferskom – to je najblaža reč! – manipulacijom jednom stravičnom, apsurdnom smrću, i demonstrativno je izgazio to parče metala koje je dobio kao svoj mizerni “deoničarski” udeo u narečenom kapitalizovanju smrti. A taj paradigmatski Deda, član partije koja s fenomenalnim, upravo grotesknim odsustvom stida slavi rođendan, kao da je oblikovan po (negativnom) stereotipu današnjeg srbijanskog Dede, tog Zlog Dedaka iz jednog starog ironičnog šlagera, pripadnika smrtonosne kaste čilagera koji se hrane krvlju nedužnih mladića, iživljavajući svoje bolesne utopije. A po svoj prilici taj Deda uopšte nije Deda iz tog stereotipa, i taj Deda je sigurno voleo svog unuka, i sigurno bi voleo više od svega da njegov Aleksandar može da ustane iz groba. Jer je i taj Deda – a da toga ni u ludilu nije svestan – samo još jedna Žrtva koja poletno asistira i metaniše svom Dželatu jer misli da tako treba, jer je na tom, ne samo predmodernom nego čak i antihrišćanskom obrascu obožavanja kumira Države i Nacije vaspitana. Jer je i taj Deda tužan da ne može biti tužniji, i u toj svojoj tuzi traži izlaz i utehu, traži razloge za Ponos. I u tome je cela (antička) drama, u tome je konačnica jednog simboličkog rata koji je poveo Dušan Vuković, a da verovatno takođe nije potpuno svestan njegovih krajnjih implikacija: oko Aleksandrove smrti vodi se bespoštedna, ogorčena borba za smisao. Dušan i ostali Pobunjeni Roditelji postali su “nepoćudni” ne toliko zato što su nekoga okrivili za Aleksandrovu smrt – s time se još i može nekako na kraj – nego zato što su njegovom neželjenom žrtvovanju uskratili smisao. U tome je nedopustivost njihove pobune, u tome je njihov strašni prekršaj, radikalno ogrešenje o plemenski Kodeks, čija je prva stavka da život, doduše, i može biti besmislen, ali smrt – ako je investirana u Narod i Državu – baš nikako!
Pobuna je oca Dušana zato toliko subverzivna, toliko opasna; ona – konačno! – ide dalje od malograđanskog “antiratnog” zanovetanja kakvo je preplavljivalo Srbiju tokom devedesetih, a kojem je vrhunac “pobune” predstavljalo “strašno hrabro” pitanje “a zašto Sloba nije prvo svog Marka poslao u rat, pa da onda zove našu decu?”. Koješta! Besmisleni i zločinački osvajački ratovi ranih devedesetih, ili apsurdno vojevanje protiv pola planete 1999. ne bi postali manje besmisleni samo zato što bi i nekakav Marko M. omirisao barut. Uopšte, dakle, nije važno ko u njima učestvuje; važno je da ne sme da ih bude. Sve drugo je malograđansko mrsomuđenje.
Deda je, dakle – lukavo podmašen od svojih kukavnih Idola – ostao zatočen u jednom (kvazi)mitskom poretku vrednosti, u kojem nalazi utehu i konstruiše veštački Smisao jedne bolne ne-smislene smrti; Otac, sledeći sina, vojuje protiv nečega mnogo jačeg od političko-vojnog establišmenta; on protiv sebe ima celu jednu Tradiciju, patološki sistem “mišljenja” koji po defaultu proizvodi samoobnavljajuće nizove uzaludnog umiranja, opravdanog ovom ili onom “otadžbinsko”-ideološkom džidža-bidžom. Dušan Vuković uporno ponavlja da je njegov sin umro uzalud; to obznanjivanje jedne pornografski gole istine njegov je neprocenjiv civilizacijski doprinos, i njegov neoprostivi greh pred onima koji znaju da bi uviđanje apsolutnog besmisla svega – ali baš svega, bez najmanjeg izuzetka! – što su “vraćači dostojanstva” podarili Srbiji značilo konačni kraj jedne loše beskonačnosti na kojoj su oni izgradili svoj kapital. Upornim nutkanjem ordena oni kao da ga mole: neka optuži bilo koga, čak i Velikog Vođu, za sinovljevu smrt, samo neka ne porekne Smisao Žrtve. Njegova postojanost je bila dokaz da je neupotrebljiv, “izgubljen” za Mit, jer je konačno, kroz najstrašniju moguću žrtvu – Shvatio. I zato je tako opasan.
Teofil Pančić
