Vreme broj 498, 22. jul 2000.

Humanitarac u zatvoru (1)

Selidba i Njuškalo

Stiv Prat (Steve Pratt), šef misije australijskog ogranka međunarodne humanitarne organizacije CARE, svedoči u knjizi Duty of Care ("Briga kao dužnost", u izdanju Simon & Schuster, 2000) kako su on i njegove kolege Piter Volas (Peter Wallace) i Branko Jelen uhapšeni prošle godine, prve nedelje NATO intervencije, i osuđeni zbog špijunaže. Posredovanjem visokih predstavnika međunarodne zajednice, predsednik SRJ Slobodan Milošević pomilovao je Prata i Volasa, koji su pušteni na slobodu početkom septembra. Branko Jelen je oslobođen 1. januara 2000. U narednim brojevima "Vremena"objavićemo najzanimljivije delove knjige "Duty of Care".

Bio je 25. mart. Zakoračili smo u nadrealan i opasan svet. Nepredvidljivosti sam se plašio više od bombardovanja. Doduše, taj strah sam već više puta bio iskusio u severnom Iraku i Zairu, i govorio sam sebi da je u tim vrelim, prašnjavim predelima, gde vlada plemenska podmitljivost, nepredvidljivost bila mnogo veća nego ovde. Čovek nikada nije mogao da predvidi šta bi Arapi, Kurdi ili Huti mogli da učine. Tešio sam se, zato, da se doza predvidljivosti i "fer pleja" od Srba može očekivati. Baš zbog tog očekivanja odlučio sam da ostanem u ovoj nesrećnoj zemlji, uprkos tome što je počeo rat.

Od samog početka bombardovanja 24. marta, pokušao sam da predvidim koliko će dugo Srbi biti u stanju da se ponašaju racionalno. Najviše me je brinuo njihov odnos prema strancima. Kao Australijanac, a ne državljanin neke članice NATO-a, nisam verovao da će australijska ambasada zauzeti do te mere jednostran stav i da će podržati rat. Znao sam, doduše, da će australijska vlada, poput većine demokratskih vlada, nesumnjivo stati na stranu Zapada, i da će to Srbima biti jasno. U australijskoj ambasadi nisu me odvraćali od odluke da ostanem. Nisam dobio nikakav formalni niti neformalni savet ili nalog, a naša odluka da ostanemo bila im je poznata već duže vreme. O tome sam kasnije dosta razmišljao, u zatvoru, i kada sam se posle svih muka vratio kući. Kasnije sam shvatio da ni u Ambasadi nisu znali da će Vlada pružiti nedvosmislenu podršku ofanzivi NATO snaga, predvođenih Amerikom. U svakom slučaju, CARE Australija nije mogla da predvidi takav stav, jer bi mi u suprotnom naložili da se evakuišemo pre početka rata, a ne bi me ohrabrivali da ostanemo.

CARE Australija je u zemlji bila prisutna već pet godina, i tokom pet dugih godina pomagala je izbeglicama u Srbiji. Dok preispitujem osnovanost svoje odluke, čini mi se da su jugoslovenske vlasti ćutke uvažavale stav CARE Australija. Siguran sam da su i u Ujedinjenim nacijama cenili naš trud, sposobnosti i iskustvo u misijama širom sveta, jer nas u protivnom ne bi angažovali za glavnog partnera u pružanju humaniratne pomoći u Srbiji.

Osim toga, uvek sam se dičio svojom sposobnošću da rezonujem racionalno, a ne da se povodim za emocijama. Ipak, u narednim danima neprekidno sam mislio kako bi Piter Volas i ja trebalo da se evakuišemo. Tačno je da od naših programa zavise životi izbeglica u Srbiji, ali možda ćemo doći u situaciju kada ni Piter ni ja nećemo moći ništa da uradimo. Želeo sam da budem siguran da bi, ukoliko odemo, lokalni službenici bili u stanju da pruže pomoć bar nekima, ako ne i svima prema kojima imamo obaveze. U svakom slučaju, trebalo bi da prestanemo da šaljemo izveštaje sa terena, to je već previše opasno. Mogli bismo i da smanjimo broj angažovanih na terenu. UNHCR je podržao moj plan da nastavimo s aktivnostima u tako smanjenom obimu.

Pored redovnih sastanaka na kojima procenjujemo bezbednosnu situaciju i planiramo aktivnosti vezane za naše programe, svakodnevno se sastajem i sa šeficom UNHCR-a Margaret O’ Kif. Najviše raspravljamo o tome kako da nastavimo sa aktivnostima a da sačuvamo živote zaposlenih. Margaret i ja smo na kraju sačinili poseban plan o formiranju rezervi hrane na osnovu procene da će se sa Kosova iseliti još oko 50.000 srpskih izbeglica. Oboje smo uvereni da će se ubrzo pokazati neki obrazac u bombardovanju, što će nam omogućiti da lakše planiramo rad na terenu. Zadovoljan sam što smo poboljšali saradnju sa Crvenim krstom, jer to dodatno pojačava našu neutralnost, samim tim i bezbednost. Dok razmišljam o svemu tome na zubatom popodnevnom suncu, zurim u Savu koja zavija, i pogled mi pada na aerodrom nekih petnaestak kilometara prema zapadu. Nedaleko od aerodroma nalazi se izbeglički centar. Zamišljam starice koje sede na gvozdenim krevetima i kartonskim kutijama i dosađuju se, nakon pet dugih godina izbegličkog života. Doduše, sada su verovatno i uplašene, ali sam siguran da su sačuvale svoj ponos. Šta će sa njima biti? Ko će im donositi hranu i toplu odeću ukoliko mi odemo? Te su me misli mučile to prohladno popodne.

NEPRIJATAN POLOŽAJ: Sledeće večeri sedim sam na balkonu svoje spavaće sobe, i ponovo razmišljam o našem položaju. Opet me obuzima to užasno osećanje samoće. Kao direktor programa za Jugoslaviju, odluke moram da donosim sam. Gledam kako reka Sava svetluca pod zubatim suncem. Ništa se ne pomera, saobraćaj je stao, ne čuju se avioni. Svi su u strpljivom ali nervoznom iščekivanju novog udara.

Piter i ja smo se ranije vratili iz kancelarije da bismo se spakovali, da bismo bili spremni da se u najkraćem roku evakuišemo do bezbednijeg mesta, do nekog od hotela u kojima još ima stranaca. Moja žena Samira i ja smo već dosta stvari spakovali pre par nedelja, pre njenog odlaska na odmor u Egipat. Za razliku od drugih stranaca čije stvari staju u tri četiri kofera, Samira i ja imamo dosta stvari. Pošto sam jedini stalni predstavnik misije, i pošto sam putovao sa suprugom, imao sam pravo na 330 kg prtljaga. Ali, nakon šest godina putovanja po raznim zemljama, ograničenje smo odavno prekoračili.

Odlučujem da se Piter i ja preselimo. Više nije ni praktično ni bezbedno da ostanemo u našem stanu na Banovom brdu. Jedini smo stranci u čitavom kraju, i svakog dana smo u sve neprijatnijem položaju. Kad god bismo otišli do prodavnice, čuli bismo predavanja o tome kako je “Klinton poludeo” i kako “glupi Zapad mrzi Srbe koji su već dovoljno patili”. Bez obzira što Samira i ja godinama imamo dobre odnose sa komšijama, strahujem da će sav naš trud ubrzo pasti u vodu. Brine me i to što će nalepnice na našim službenim vozilima uskoro početi da iritiraju ljude. Zaposleni i ja stalno moramo da prolazimo pored naoružanih čuvara i vojnika na putu do kancelarije, i odlučujem da u hotel premestimo i kancelariju. Odluku sam doneo u poslednji čas. Dok pakujem poslednje materijale koje nameravam da ponosem u hotel, u kancelariju dolazi policajac u civilu koji kaže da želi da proveri da li se u prostorijama nalaze “lokatori”.

ZAPLENA VOZILA: Ubrzo stižu još lošije vesti. Jedan od zaposlenih javlja da su nam zaplenjena sva vozila koja su bila parkirana, zajedno sa vozilima UNHCR-a, u podzemnoj garaži udaljenoj oko 500 metara od kancelarije. Garaža se polako pretvarala u sklonište. Naše vozače su sve češće optuživali da sarađuju sa NATO-om i da su strani plaćenici. Navodno su iz jugoslovenskog Komiteta Crvenog krsta odlučili da “sklone” vozila da ne smetaju građanima da koriste garažu kao sklonište. Vozila UNHCR-a i dalje su tu. Neko od zaposlenih koji je prisustvovao uklanjanju naših vozila tvrdi da to nisu učinile osobe iz Crvenog krsta. Pre će biti da su ih uklonili policajci. Ostao nam je samo jedan landrover, koji je u to vreme bio van garaže, i opel koji je bio parkiran u mojoj garaži na Banovom brdu. Odmah sam otišao po njega. Sa mnom je pošao i jedan momak iz kancelarije. Pažljivo sam isparkirao automobil iz garaže, brinući da li će me susedi primetiti i prijaviti da se stranac seli. Najpre smo sa kola skinuli nalepnice sa oznakama CARE, a onda i tablice sa oznakama UNHCR-a, iz straha da neki Srbin svoj bes prema strancima ne iskali na nas. Pakujem i najvažnije materijale i izveštaje za slučaj da hitno moram da napustim zemlju i nastavim da rukovodim misijom iz inostranstva.

Svi zaposleni predano rade, naročito Gordana iz računovodstva. Nikola, koja nam se nedavno pridružila, takođe je neumorna i neustrašiva. Narednih dana je, uprkos uzbuni zbog vazdušnih napada, dolazila u hotel na posao, iako sam insistirao da ostane kod kuće. Jedan od starijih zaposlenih me redovno, kad god treba, vozi u svom razdrndanom ali neprimetnom jugu do grada, jer svakodnevno moram da budem u kontaktu sa kancelarijom UNHCR-a. Nažalost, mnogi od besprekornih saradnika na koje uvek mogu da se oslonim u ovako teškim danima nisu mogli da mi se pridruže. Neki zbog toga što ne žive u Beogradu, neki zbog važnijih, porodičnih razloga. Ova grupa svetaca zaslužuje da ih pomenem jer su nastavili da rade kao da se ništa ne dešava, uprkos strahu. Oni su istinski humanitarni radnici. Jedan od njih je Branko Jelen, koji me je svakodnevno zvao iz Niša da bi me obaveštavao o humanitarnoj situaciji u izbegličkim centrima na jugu Srbije, koji su najviše bili ugroženi ratom. Branko je humanitarni svetac svih svetaca.

PRVO ISPITIVANJE: Naš maleni konvoj stiže do hotela Interkontinental, koji sam izabrao zato što je jeftiniji od luksuznijeg Hajata. Odmah doživljavam neprijatnost, za koju i danas verujem da je odmotala klupko događaja koji će uslediti. Ispred ulaza u hotel iz opela vadim najosnovnije kancelarijske materijale. Svestan sam da privlačimo pažnju, ali drugog izbora nije bilo. U tom trenutku mi prilazi omanji čovek, špicaste bradice, u farmerkama i jakni, i počinje da me ispituje zašto automobil nema tablica. Izvadio sam tablice iz prtljažnika da mu ih pokažem. Ne dozvoljava mi da se pomerim i nastavlja da me ispituje o tome ko sam i šta sam, i šta su mi namere. Predstavio se kao policajac, i ja sam mu, uz prisustvo mojih kolega, objasnio da smo ispraznili stan i kancelariju. Kolegi dajem znak da se udalji, što je ovaj rado učinio, iznerviran agresivnim tonom u policajčevom glasu, iako mi na njegova pitanja odgovaramo potpuno smireno.

Dok se moj kolega još nalazio u blizini, policajac sa izrazom pravog njuškala, iznenada se isceri. Odmah je počeo da mi otkriva da vrlo dobro zna i ko sam, i šta radim, znao je sve o mojoj organizaciji i saradnicima. Bez sumnje, veoma je upućen u imena i svakodnevne običaje stranaca zaposlenih u UNHCR-u i CARE-u. Njuškalo je cinični mali gad. Svakako jedan od najboljih koje je režim imao. Uzeo je moju boravišnu dozvolu i na licu mesta je pocepao, uz obrazloženje da mi više ne pripada ta čast, s obzirom na to da sam otkazao stan. Pobesneo sam, ali mu to nisam pokazao. Ispitivanje je završeno, i što se njega tiče, više nema nikakvih problema. Ali Njuškalo će nastaviti da motri na mene i narednih dana, dok ulazim i izlazim iz hotela. Čak sam mu dva puta prišao i ponudio ga pivom koje smo ispili za šankom. Na prvi pogled je prijateljski nastrojen, ali je istovremeno i nametljiv. Pravi je čovek režima, i to od velikog poverenja, čim su ga postavili u jedan od jedina dva hotela u gradu u kojima odsedaju stranci. Ova predigra je trebalo da mi nagovesti šta će mi se kasnije dogoditi, već tada su se za mnom zatvorila vrata. I dan danas razmišljam da li je susret sa Njuškalom početak nameštaljke u koju su me gurnule tajna policija i vojna obaveštajna služba, jer sam bio jedan od retkih Anglosaksonaca u gradu, uz to još i šef misije. Po mom uverenju, i dalje je nejasno da li smo bili žrtve zavere, ili pukog sticaja okolnosti, uprkos tome što mnogi veruju u teoriju da su nas uhapsili naprosto jer smo im bili na raspolaganju.

U hotelu je bilo dosta novinara stranih medija, i činio mi se dovoljno bezbednim, bar od bombardovanja. Ali, mesto je puno raznih sumnjivih tipova. Osoblje je bilo prema meni veoma ljubazno, ali su svi bili napeti i danas kad se setim te atmosfere, čini mi se kao da su bili zabrinuti za mene i Pitera.

TEŠKA NEDELJA: Jedno jutro probudile su me eksplozije, i nedugo zatim zazvonio je telefon. Zvao me je Hajdon, moj četrnaestogodišnji sin iz prvog braka. Pitao me je šta još tražim u toj zemlji. Pokušao sam da mu objasnim: “Sine, ovde ima starih izbeglica, i njima je strašno. Žive po bednim izbegličkim centrima, hladno im je i gladni su. Sine, moj zadatak je da ne budu gladni i da im bude toplo. Ovo nije njihov rat, oni sa njim nemaju veze.” Sin me je razumeo. Strašno mi je u tom trenutku nedostajao. Obuzela me je čežnja. Odmah sam nazvao Samiru, moju ženu, koja je otputovala u Budimpeštu, da me tamo čeka. Njen smeh i nežni glas su kao melem za moje brige. No, nisam jedini koji je zabrinut. I Margaret O’Kif je imala tešku nedelju. Najpre je zamalo kolima sletela sa mosta u Savu. Nije ni stigla da se pribere od uzbuđenja, kad su je pozvali da hitno dođe u Ministarstvo spoljnih poslova, gde su na njoj već iskaljivali svoj bes onako kako to samo Srbi umeju da rade: da neprekidno viču i besne. Optužili su je da prosleđuje informacije NATO-u, što se verovatno odnosilo na njene redovne izveštaje službenicima ambasada o humanitarnoj situaciji. Ali, stvar je otišla dalje. Od 26. marta počela je da dobija pretnje da će je ubiti. O’Kif je krhka Irkinja, ali veliki profesionalac, i nipošto ne zaslužuje takve pretnje. Postalo je jasno da joj lokalne vlasti neće pružiti zaštitu, i malobrojni predstavnici međunarodne zajednice u gradu zabrinuli su se za njen život.

Margaret i ja smo o tome razgovarali, i rekla mi je da očekuje naređenje iz Ženeve da napusti zemlju, ali da bi u tom slučaju operacijama UNHCR-a upravljao “automatski pilot”, koji bi se sastojao od šačice kolega iz neutralnih zemalja. Rekao sam joj da ću najverovatnije sa Piterom napustiti zemlju kad i ona, i da bih voleo da putujemo zajedno. Dogovorili smo se na sastanku da me obavesti kad se taj trenutak bude približio. Dodao sam da ću do tada i ja biti u stanju da uspostavim neku vrstu automatskog pilota nad našim aktivnostima, i da ću biti spreman da krenem.

Od tog trenutka nemam više dilema, Piter i ja bi trebalo da se evakuišemo u narednih nekoliko dana, čim se na račun prebaci količina novca dovoljna da podmiri troškove misije u sledećih šest do osam nedelja, do kraja zime. Ostalo je već isplanirano. Ali, i to se može završiti za nekoliko dana, čim dobijemo pristup banci. Komercijalna banka bila je zatvorena od četvrtka 25. marta, ali smo svi očekivali da bude ponovo otvorena u ponedeljak. Ako se to ne dogodi, naša misija će biti ozbiljno ugrožena.

(U sledećem broju: Od granice do zatvora)

Priredila: Duška Anastasijević

Karijera

Stiv Prat je rođen u Australiji. Uporedo sa gimnazijom školovao se za kadeta u CMF (Citizens’ Military Forces – vrsta teritorijalne odbrane kod nas, ili Nacionalne garde u SAD), gde je stekao prva vojnička znanja. Nakon kadetske škole, služio je redovnu vojsku. Kao dvadesetogodišnjak, početkom 70-ih, komandovao je veteranima iz vijetnamskog rata u 6. pešadijskom bataljonu, stacioniranom dve godine u Singapuru. U činu majora bio je raspoređen u Papuu Novu Gvineju (PNG), gde je bio viši savetnik komandanta snaga PNG-a, odakle je premešten u ministarstvo odbrane u Kamberi. Godine 1984-87. boravio je na vojnoj akademiji u SAD, gde se specijalizovao za logistiku. Početkom 90-ih napušta vojničku karijeru i kao službenik privatne kompanije koja je sklopila ugovor sa misijom UNTAC-a, odlazi u Kambodžu. Prat se priključio australijskom ogranku međunarodne humanitarne organizacije CARE 1993, i prva misija mu je bila u Iraku. Bio je na službi u Jemenu i Zairu, a u Jugoslaviju je došao 1997.

prethodni sadržaj naredni