Vreme broj 498, 22. jul 2000.

Humanitarac u zatvoru (1)

Selidba i Nju�kalo

Stiv Prat (Steve Pratt), �ef misije australijskog ogranka me�unarodne humanitarne organizacije CARE, svedo�i u knjizi Duty of Care ("Briga kao du�nost", u izdanju Simon & Schuster, 2000) kako su on i njegove kolege Piter Volas (Peter Wallace) i Branko Jelen uhap�eni pro�le godine, prve nedelje NATO intervencije, i osu�eni zbog �pijuna�e. Posredovanjem visokih predstavnika me�unarodne zajednice, predsednik SRJ Slobodan Milo�evi� pomilovao je Prata i Volasa, koji su pu�teni na slobodu po�etkom septembra. Branko Jelen je oslobo�en 1. januara 2000. U narednim brojevima "Vremena"objavi�emo najzanimljivije delove knjige "Duty of Care".

Bio je 25. mart. Zakora�ili smo u nadrealan i opasan svet. Nepredvidljivosti sam se pla�io vi�e od bombardovanja. Dodu�e, taj strah sam ve� vi�e puta bio iskusio u severnom Iraku i Zairu, i govorio sam sebi da je u tim vrelim, pra�njavim predelima, gde vlada plemenska podmitljivost, nepredvidljivost bila mnogo ve�a nego ovde. �ovek nikada nije mogao da predvidi �ta bi Arapi, Kurdi ili Huti mogli da u�ine. Te�io sam se, zato, da se doza predvidljivosti i "fer pleja" od Srba mo�e o�ekivati. Ba� zbog tog o�ekivanja odlu�io sam da ostanem u ovoj nesre�noj zemlji, uprkos tome �to je po�eo rat.

Od samog po�etka bombardovanja 24. marta, poku�ao sam da predvidim koliko �e dugo Srbi biti u stanju da se pona�aju racionalno. Najvi�e me je brinuo njihov odnos prema strancima. Kao Australijanac, a ne dr�avljanin neke �lanice NATO-a, nisam verovao da �e australijska ambasada zauzeti do te mere jednostran stav i da �e podr�ati rat. Znao sam, dodu�e, da �e australijska vlada, poput ve�ine demokratskih vlada, nesumnjivo stati na stranu Zapada, i da �e to Srbima biti jasno. U australijskoj ambasadi nisu me odvra�ali od odluke da ostanem. Nisam dobio nikakav formalni niti neformalni savet ili nalog, a na�a odluka da ostanemo bila im je poznata ve� du�e vreme. O tome sam kasnije dosta razmi�ljao, u zatvoru, i kada sam se posle svih muka vratio ku�i. Kasnije sam shvatio da ni u Ambasadi nisu znali da �e Vlada pru�iti nedvosmislenu podr�ku ofanzivi NATO snaga, predvo�enih Amerikom. U svakom slu�aju, CARE Australija nije mogla da predvidi takav stav, jer bi mi u suprotnom nalo�ili da se evakui�emo pre po�etka rata, a ne bi me ohrabrivali da ostanemo.

CARE Australija je u zemlji bila prisutna ve� pet godina, i tokom pet dugih godina pomagala je izbeglicama u Srbiji. Dok preispitujem osnovanost svoje odluke, �ini mi se da su jugoslovenske vlasti �utke uva�avale stav CARE Australija. Siguran sam da su i u Ujedinjenim nacijama cenili na� trud, sposobnosti i iskustvo u misijama �irom sveta, jer nas u protivnom ne bi anga�ovali za glavnog partnera u pru�anju humaniratne pomo�i u Srbiji.

Osim toga, uvek sam se di�io svojom sposobno��u da rezonujem racionalno, a ne da se povodim za emocijama. Ipak, u narednim danima neprekidno sam mislio kako bi Piter Volas i ja trebalo da se evakui�emo. Ta�no je da od na�ih programa zavise �ivoti izbeglica u Srbiji, ali mo�da �emo do�i u situaciju kada ni Piter ni ja ne�emo mo�i ni�ta da uradimo. �eleo sam da budem siguran da bi, ukoliko odemo, lokalni slu�benici bili u stanju da pru�e pomo� bar nekima, ako ne i svima prema kojima imamo obaveze. U svakom slu�aju, trebalo bi da prestanemo da �aljemo izve�taje sa terena, to je ve� previ�e opasno. Mogli bismo i da smanjimo broj anga�ovanih na terenu. UNHCR je podr�ao moj plan da nastavimo s aktivnostima u tako smanjenom obimu.

Pored redovnih sastanaka na kojima procenjujemo bezbednosnu situaciju i planiramo aktivnosti vezane za na�e programe, svakodnevno se sastajem i sa �eficom UNHCR-a Margaret O� Kif. Najvi�e raspravljamo o tome kako da nastavimo sa aktivnostima a da sa�uvamo �ivote zaposlenih. Margaret i ja smo na kraju sa�inili poseban plan o formiranju rezervi hrane na osnovu procene da �e se sa Kosova iseliti jo� oko 50.000 srpskih izbeglica. Oboje smo uvereni da �e se ubrzo pokazati neki obrazac u bombardovanju, �to �e nam omogu�iti da lak�e planiramo rad na terenu. Zadovoljan sam �to smo pobolj�ali saradnju sa Crvenim krstom, jer to dodatno poja�ava na�u neutralnost, samim tim i bezbednost. Dok razmi�ljam o svemu tome na zubatom popodnevnom suncu, zurim u Savu koja zavija, i pogled mi pada na aerodrom nekih petnaestak kilometara prema zapadu. Nedaleko od aerodroma nalazi se izbegli�ki centar. Zami�ljam starice koje sede na gvozdenim krevetima i kartonskim kutijama i dosa�uju se, nakon pet dugih godina izbegli�kog �ivota. Dodu�e, sada su verovatno i upla�ene, ali sam siguran da su sa�uvale svoj ponos. �ta �e sa njima biti? Ko �e im donositi hranu i toplu ode�u ukoliko mi odemo? Te su me misli mu�ile to prohladno popodne.

NEPRIJATAN POLO�AJ: Slede�e ve�eri sedim sam na balkonu svoje spava�e sobe, i ponovo razmi�ljam o na�em polo�aju. Opet me obuzima to u�asno ose�anje samo�e. Kao direktor programa za Jugoslaviju, odluke moram da donosim sam. Gledam kako reka Sava svetluca pod zubatim suncem. Ni�ta se ne pomera, saobra�aj je stao, ne �uju se avioni. Svi su u strpljivom ali nervoznom i��ekivanju novog udara.

Piter i ja smo se ranije vratili iz kancelarije da bismo se spakovali, da bismo bili spremni da se u najkra�em roku evakui�emo do bezbednijeg mesta, do nekog od hotela u kojima jo� ima stranaca. Moja �ena Samira i ja smo ve� dosta stvari spakovali pre par nedelja, pre njenog odlaska na odmor u Egipat. Za razliku od drugih stranaca �ije stvari staju u tri �etiri kofera, Samira i ja imamo dosta stvari. Po�to sam jedini stalni predstavnik misije, i po�to sam putovao sa suprugom, imao sam pravo na 330 kg prtljaga. Ali, nakon �est godina putovanja po raznim zemljama, ograni�enje smo odavno prekora�ili.

Odlu�ujem da se Piter i ja preselimo. Vi�e nije ni prakti�no ni bezbedno da ostanemo u na�em stanu na Banovom brdu. Jedini smo stranci u �itavom kraju, i svakog dana smo u sve neprijatnijem polo�aju. Kad god bismo oti�li do prodavnice, �uli bismo predavanja o tome kako je �Klinton poludeo� i kako �glupi Zapad mrzi Srbe koji su ve� dovoljno patili�. Bez obzira �to Samira i ja godinama imamo dobre odnose sa kom�ijama, strahujem da �e sav na� trud ubrzo pasti u vodu. Brine me i to �to �e nalepnice na na�im slu�benim vozilima uskoro po�eti da iritiraju ljude. Zaposleni i ja stalno moramo da prolazimo pored naoru�anih �uvara i vojnika na putu do kancelarije, i odlu�ujem da u hotel premestimo i kancelariju. Odluku sam doneo u poslednji �as. Dok pakujem poslednje materijale koje nameravam da ponosem u hotel, u kancelariju dolazi policajac u civilu koji ka�e da �eli da proveri da li se u prostorijama nalaze �lokatori�.

ZAPLENA VOZILA: Ubrzo sti�u jo� lo�ije vesti. Jedan od zaposlenih javlja da su nam zaplenjena sva vozila koja su bila parkirana, zajedno sa vozilima UNHCR-a, u podzemnoj gara�i udaljenoj oko 500 metara od kancelarije. Gara�a se polako pretvarala u skloni�te. Na�e voza�e su sve �e��e optu�ivali da sara�uju sa NATO-om i da su strani pla�enici. Navodno su iz jugoslovenskog Komiteta Crvenog krsta odlu�ili da �sklone� vozila da ne smetaju gra�anima da koriste gara�u kao skloni�te. Vozila UNHCR-a i dalje su tu. Neko od zaposlenih koji je prisustvovao uklanjanju na�ih vozila tvrdi da to nisu u�inile osobe iz Crvenog krsta. Pre �e biti da su ih uklonili policajci. Ostao nam je samo jedan landrover, koji je u to vreme bio van gara�e, i opel koji je bio parkiran u mojoj gara�i na Banovom brdu. Odmah sam oti�ao po njega. Sa mnom je po�ao i jedan momak iz kancelarije. Pa�ljivo sam isparkirao automobil iz gara�e, brinu�i da li �e me susedi primetiti i prijaviti da se stranac seli. Najpre smo sa kola skinuli nalepnice sa oznakama CARE, a onda i tablice sa oznakama UNHCR-a, iz straha da neki Srbin svoj bes prema strancima ne iskali na nas. Pakujem i najva�nije materijale i izve�taje za slu�aj da hitno moram da napustim zemlju i nastavim da rukovodim misijom iz inostranstva.

Svi zaposleni predano rade, naro�ito Gordana iz ra�unovodstva. Nikola, koja nam se nedavno pridru�ila, tako�e je neumorna i neustra�iva. Narednih dana je, uprkos uzbuni zbog vazdu�nih napada, dolazila u hotel na posao, iako sam insistirao da ostane kod ku�e. Jedan od starijih zaposlenih me redovno, kad god treba, vozi u svom razdrndanom ali neprimetnom jugu do grada, jer svakodnevno moram da budem u kontaktu sa kancelarijom UNHCR-a. Na�alost, mnogi od besprekornih saradnika na koje uvek mogu da se oslonim u ovako te�kim danima nisu mogli da mi se pridru�e. Neki zbog toga �to ne �ive u Beogradu, neki zbog va�nijih, porodi�nih razloga. Ova grupa svetaca zaslu�uje da ih pomenem jer su nastavili da rade kao da se ni�ta ne de�ava, uprkos strahu. Oni su istinski humanitarni radnici. Jedan od njih je Branko Jelen, koji me je svakodnevno zvao iz Ni�a da bi me obave�tavao o humanitarnoj situaciji u izbegli�kim centrima na jugu Srbije, koji su najvi�e bili ugro�eni ratom. Branko je humanitarni svetac svih svetaca.

PRVO ISPITIVANJE: Na� maleni konvoj sti�e do hotela Interkontinental, koji sam izabrao zato �to je jeftiniji od luksuznijeg Hajata. Odmah do�ivljavam neprijatnost, za koju i danas verujem da je odmotala klupko doga�aja koji �e uslediti. Ispred ulaza u hotel iz opela vadim najosnovnije kancelarijske materijale. Svestan sam da privla�imo pa�nju, ali drugog izbora nije bilo. U tom trenutku mi prilazi omanji �ovek, �picaste bradice, u farmerkama i jakni, i po�inje da me ispituje za�to automobil nema tablica. Izvadio sam tablice iz prtlja�nika da mu ih poka�em. Ne dozvoljava mi da se pomerim i nastavlja da me ispituje o tome ko sam i �ta sam, i �ta su mi namere. Predstavio se kao policajac, i ja sam mu, uz prisustvo mojih kolega, objasnio da smo ispraznili stan i kancelariju. Kolegi dajem znak da se udalji, �to je ovaj rado u�inio, iznerviran agresivnim tonom u policaj�evom glasu, iako mi na njegova pitanja odgovaramo potpuno smireno.

Dok se moj kolega jo� nalazio u blizini, policajac sa izrazom pravog nju�kala, iznenada se isceri. Odmah je po�eo da mi otkriva da vrlo dobro zna i ko sam, i �ta radim, znao je sve o mojoj organizaciji i saradnicima. Bez sumnje, veoma je upu�en u imena i svakodnevne obi�aje stranaca zaposlenih u UNHCR-u i CARE-u. Nju�kalo je cini�ni mali gad. Svakako jedan od najboljih koje je re�im imao. Uzeo je moju boravi�nu dozvolu i na licu mesta je pocepao, uz obrazlo�enje da mi vi�e ne pripada ta �ast, s obzirom na to da sam otkazao stan. Pobesneo sam, ali mu to nisam pokazao. Ispitivanje je zavr�eno, i �to se njega ti�e, vi�e nema nikakvih problema. Ali Nju�kalo �e nastaviti da motri na mene i narednih dana, dok ulazim i izlazim iz hotela. �ak sam mu dva puta pri�ao i ponudio ga pivom koje smo ispili za �ankom. Na prvi pogled je prijateljski nastrojen, ali je istovremeno i nametljiv. Pravi je �ovek re�ima, i to od velikog poverenja, �im su ga postavili u jedan od jedina dva hotela u gradu u kojima odsedaju stranci. Ova predigra je trebalo da mi nagovesti �ta �e mi se kasnije dogoditi, ve� tada su se za mnom zatvorila vrata. I dan danas razmi�ljam da li je susret sa Nju�kalom po�etak name�taljke u koju su me gurnule tajna policija i vojna obave�tajna slu�ba, jer sam bio jedan od retkih Anglosaksonaca u gradu, uz to jo� i �ef misije. Po mom uverenju, i dalje je nejasno da li smo bili �rtve zavere, ili pukog sticaja okolnosti, uprkos tome �to mnogi veruju u teoriju da su nas uhapsili naprosto jer smo im bili na raspolaganju.

U hotelu je bilo dosta novinara stranih medija, i �inio mi se dovoljno bezbednim, bar od bombardovanja. Ali, mesto je puno raznih sumnjivih tipova. Osoblje je bilo prema meni veoma ljubazno, ali su svi bili napeti i danas kad se setim te atmosfere, �ini mi se kao da su bili zabrinuti za mene i Pitera.

TE�KA NEDELJA: Jedno jutro probudile su me eksplozije, i nedugo zatim zazvonio je telefon. Zvao me je Hajdon, moj �etrnaestogodi�nji sin iz prvog braka. Pitao me je �ta jo� tra�im u toj zemlji. Poku�ao sam da mu objasnim: �Sine, ovde ima starih izbeglica, i njima je stra�no. �ive po bednim izbegli�kim centrima, hladno im je i gladni su. Sine, moj zadatak je da ne budu gladni i da im bude toplo. Ovo nije njihov rat, oni sa njim nemaju veze.� Sin me je razumeo. Stra�no mi je u tom trenutku nedostajao. Obuzela me je �e�nja. Odmah sam nazvao Samiru, moju �enu, koja je otputovala u Budimpe�tu, da me tamo �eka. Njen smeh i ne�ni glas su kao melem za moje brige. No, nisam jedini koji je zabrinut. I Margaret O�Kif je imala te�ku nedelju. Najpre je zamalo kolima sletela sa mosta u Savu. Nije ni stigla da se pribere od uzbu�enja, kad su je pozvali da hitno do�e u Ministarstvo spoljnih poslova, gde su na njoj ve� iskaljivali svoj bes onako kako to samo Srbi umeju da rade: da neprekidno vi�u i besne. Optu�ili su je da prosle�uje informacije NATO-u, �to se verovatno odnosilo na njene redovne izve�taje slu�benicima ambasada o humanitarnoj situaciji. Ali, stvar je oti�la dalje. Od 26. marta po�ela je da dobija pretnje da �e je ubiti. O�Kif je krhka Irkinja, ali veliki profesionalac, i nipo�to ne zaslu�uje takve pretnje. Postalo je jasno da joj lokalne vlasti ne�e pru�iti za�titu, i malobrojni predstavnici me�unarodne zajednice u gradu zabrinuli su se za njen �ivot.

Margaret i ja smo o tome razgovarali, i rekla mi je da o�ekuje nare�enje iz �eneve da napusti zemlju, ali da bi u tom slu�aju operacijama UNHCR-a upravljao �automatski pilot�, koji bi se sastojao od �a�ice kolega iz neutralnih zemalja. Rekao sam joj da �u najverovatnije sa Piterom napustiti zemlju kad i ona, i da bih voleo da putujemo zajedno. Dogovorili smo se na sastanku da me obavesti kad se taj trenutak bude pribli�io. Dodao sam da �u do tada i ja biti u stanju da uspostavim neku vrstu automatskog pilota nad na�im aktivnostima, i da �u biti spreman da krenem.

Od tog trenutka nemam vi�e dilema, Piter i ja bi trebalo da se evakui�emo u narednih nekoliko dana, �im se na ra�un prebaci koli�ina novca dovoljna da podmiri tro�kove misije u slede�ih �est do osam nedelja, do kraja zime. Ostalo je ve� isplanirano. Ali, i to se mo�e zavr�iti za nekoliko dana, �im dobijemo pristup banci. Komercijalna banka bila je zatvorena od �etvrtka 25. marta, ali smo svi o�ekivali da bude ponovo otvorena u ponedeljak. Ako se to ne dogodi, na�a misija �e biti ozbiljno ugro�ena.

(U slede�em broju: Od granice do zatvora)

Priredila: Du�ka Anastasijevi�

Karijera

Stiv Prat je ro�en u Australiji. Uporedo sa gimnazijom �kolovao se za kadeta u CMF (Citizens� Military Forces � vrsta teritorijalne odbrane kod nas, ili Nacionalne garde u SAD), gde je stekao prva vojni�ka znanja. Nakon kadetske �kole, slu�io je redovnu vojsku. Kao dvadesetogodi�njak, po�etkom 70-ih, komandovao je veteranima iz vijetnamskog rata u 6. pe�adijskom bataljonu, stacioniranom dve godine u Singapuru. U �inu majora bio je raspore�en u Papuu Novu Gvineju (PNG), gde je bio vi�i savetnik komandanta snaga PNG-a, odakle je preme�ten u ministarstvo odbrane u Kamberi. Godine 1984-87. boravio je na vojnoj akademiji u SAD, gde se specijalizovao za logistiku. Po�etkom 90-ih napu�ta vojni�ku karijeru i kao slu�benik privatne kompanije koja je sklopila ugovor sa misijom UNTAC-a, odlazi u Kambod�u. Prat se priklju�io australijskom ogranku me�unarodne humanitarne organizacije CARE 1993, i prva misija mu je bila u Iraku. Bio je na slu�bi u Jemenu i Zairu, a u Jugoslaviju je do�ao 1997.

prethodni sadr�aj naredni