Knjige
U lepom društvu
(Stevan Raičković: U društvu pesnika, Beograd, BIGZ, 2000)
Ima
mnogo načina da se oslušne glas pravog, autentičnog pesnika. Pri tome
je za ozbiljnu raspravu da li je važnije čuti ono što on govori ili ono
o čemu ćuti. Da li jezik otkriva ili krije istinu naših života i
postojanja, istinu sveta i njegovog razumevanja, da li nam zaista približava
druge ljude i njihova neponovljiva bića, to je jedna od najvećih tema
književnosti. Uprkos tome, lakše je upoznati se sa ovim problemom u
filozofiji, hermeneutici ili lingvističkoj teoriji nego razmišljajući o
poeziji i pesnicima. Deluje skoro nepojmljivo da oni koji govore najfinije
reči i čija su osećanja i saznanja najbolje izražena pokazuju konačnu
nemoć svakog izraza.
Nemilosrdno vreme nam svima, iako različitim tempom, oduzima nade i lepe izglede; utoliko pre bi valjalo da svaki čovek svede račune sa sobom i svojim postojanjem, šta je na ovom svetu činio i vredi li išta to što je postojao, kao što to čini Stevan Raičković. Ko je, poput pisca ovih redova, pre neku godinu uživao čitajući njegove uspomene u knjizi Zlatna greda, jednom retko lepom, intimnom i iskrenom štivu, verovatno je jedva dočekao da vidi novu Raičkovićevu knjigu U društvu pesnika (Beograd, BIGZ, 2000). U svojoj novoj knjizi veliki pesnik seća se svog pesničkog postojanja i odaje poštu i lepo priznanje pesnicima koje je u životu poznavao i susretao, sa kojima je drugovao i koje nije, pritisnut pohvalama, nagradama i osećanjem sopstvene vrednosti, koliko god ono bilo opravdano, zaboravio.
Kada čovek za života stekne mesto među književnim besmrtnicima, što god to trebalo da znači, onda bi njegove tihe i usput izgovorene reči, a i ono o čemu ćuti, vredelo slušati. Da li je u vrevi dana i strašnom nadmetanju ko će o našoj sudbini reći težu i dublju reč, ko će se više istaći u poznavanju srpske istorije i manastira, bilo dovoljno usredsređenosti da se puna pažnja obrati na to da su se nedavno u neke neobične Raičkovićeve pesme smestili pesnički odjeci običnog života, porodičnih trenutaka i dalekoistočnih iskustava? Lepo je videti one koji nisu postali grlate bundžije koje po političkim izbama, u nekim mračnim družinama i familijama, kuju planove, opevaju nove i stare vladare ili, kao da im je sva pamet ishlapila, ne vide da veličaju nesreću svog naroda. Ko je tokom ovih nesrećnih deset godina, teških kao najgora turska vremena, dok su mu povrh svih muka i jadova u kojima se topilo simboličko blago ovoga naroda kvarilo čak i pamćenje, proćerdala i buduća a ne samo bivša čast, ostao ono što je i bio? Upravo o tome govori Raičković zalažući se za vernost najdubljoj strasti, a za njega je to poezija. Zato je važno i ovo što govori, i ono o čemu nije govorio.
Eto zašto je dirljivo i lepo čitati kako se prijatnim, ljubaznim tonom, sa nekom lepom blagošću u kojoj ima gospodske ironije Raičković seća sebe i svojih pesničkih prijatelja i poznanika. Bez želje da prevari svog čitaoca i podigne kenotaf svojoj mladosti i zrelim godinama, Raičković opisuje jednog zanesenog mladića koji je sa strašću čitao i od svoje četrnaeste godine i pisao poeziju. Kako je susretao danas nepoznate pesnike svoje mladosti, i kako je čitanje Tibula, Katula i Propercija bilo znak ulaska u svet pesništva – da bi nam, lukavo, tek na kraju knjige odao da su znatno pre toga, dok su 1942. padale bombe a on bio u izbeglištvu, stihovi Dušana Vasiljeva već omogućili susret sa "slobodnom poezijom", kako je sam naziva. Raičković skreće pažnju na svoj odnos prema Crnjanskom i Draincu, kao što je to činio i u svojim esejima, koji su od najvećeg značaja za utvrđivanje književnoistorijskog niza u kojem se javlja njegova poezija. Od nekog Kirjakovića, potpuno nepoznatog pesnika iz Sente, kroz njegove uspomene počinju da promiču vršnjaci, stariji i mlađi pesnici, neki danas vrlo poznati i čitani, drugi već u dubokoj senci, treći sasvim zaboravljeni. Kada je o ovim poslednjim reč, a u knjizi ima čitav niz takvih imena, Raičkovićeva knjiga je njihova možda poslednja ulaznica za bolju budućnost. Ko će ih čitati danas ponovo, ako ih na to ne podstaknu birane reči Stevana Raičkovića. Lepo je kada jedan pesnik ne koristi svoju slavu da zatre i pomrači druge, već kada se trudi oko svakog zrnca pesničke prašine. Raičković se oprašta sa onima sa kojima je drugovao od Slobodana Markovića koga mi mlađi znamo samo kao Libera Markonija a ne i kao Vampira, kako ga Raičković zove, do Skendera Kulenovića. Tu je i niz tragičnih sudbina, poput Riste Ratkovića, koji pokazuju naličje pesničke sudbine. Raičković sa pažnjom govori o onim koje su svi voleli, poput Desanke, ali i onima koje je malo ko po dobru pamtio, poput Daviča. Još je lepše kako piše o prijateljima Pavloviću i Popi, sa kojima je činio trijumvirat iz ranih pedesetih u kojem je odlučena sudbina modernog srpskog stiha. Ali i mlađima, Miljkoviću koji ga je voleo, ili Brani Petroviću sa kojim se baš nije razumeo. Bez želje da se stavi u red velikih svetskih pesnika, on najbrže prelazi preko susreta sa stranim piscima, a među njima i takvih kakvi su Brodski, Ahmadulina ili Encesberger.
Raičković je jednako blag prema nadrealistima i pesnicima prvoborcima. Lepo je videti kako se Raičković ne trudi da napravi neke nove balanse, da sve zagladi i poravna, da se osloni na naknadnu pamet i da zablude prošlosti zameni današnjim. Ne trudi se ni da prikrije kako prećutkuje mnogo toga, još više da namerno neće da svoje "društvo pesnika" potčini bilo kakvoj drugoj potrebi osim vernosti poeziji. Insistiranje na pesničkoj sudbini, na dubokoj posvećenosti poeziji, na životu provedenom u najintimnijem i najdubljem dijalogu sa njom, volja da se piše bez udela naknadne pameti i dnevnih političkih misli i potreba, sve to oblikuje ono fino polje prećutanog u ovoj knjizi. Pažljiv čitalac ne samo što će moći da uživa kao u nekom najboljem pozorištu u kojem scenom defiluju zanimljivi likovi, već može da oseti dašak nečeg dobrog što je preteklo iz pređašnjih vremena i što je danas retka dragocenost. Naravno da bi pisac ovih redova voleo da je Raičković malo više otvorio dušu, da je progovorio o svim tim beskrajnim susretima i posvedočio neke od dugih razgovora. To će jednoga dana nedostajati nekom budućem traganju za jednom epohom srpske literature. Pa ipak, u ovoj bezumnoj vrevi i buci, u potištenosti i skučenosti u kojoj dotrajavamo, odmereni i tihi glas Stevana Raičkovića je divno podsećanje da svet i ljudi ne moraju biti ovakvi kakve ih danas vidimo. Zato bi, možda, baš u ovoj utučenosti sa kojom pretrajavamo ovo neprijatno leto, u kojoj ni Sunce ne valja a klima ubija, u ovom mučnom zastoju pred novi sunovrat, koji nam današnja vlast, njeni opozicioni pomagači i niskost Zapada nude, bilo najbolje po nevelikoj ceni kupiti Sabrana dela Stevana Raičkovića i ovu neveliku novu knjigu, i tako ovom letu dati jednu trajniju boju. Raičkovićevi stihovi i uspomene odlično štite od nezdravog zračenja današnjice.
Aleksandar Jerkov
