Vreme broj 498, 22. jul 2000.

Intervju: Oleg Kulik

Čuvaj se psa!

"U Rusiji ja jesam čovek, a na Zapadu sve gledaju samo 'estetski', očekuju devijaciju, provokaciju"

Zvezda svetske umetničke scene Oleg Kulik, trenutno jedan od najinteresantnijih i najprovokativnijih umetnika iz istočne Evrope, kao ovogodišnji učesnik festivala Budva-grad teatar, na putu ka Crnoj gori, proveo je dva dana u poseti Beogradu. U organizaciji Remonta, nezavisne umetničke asocijacije, u subotu 8. juna u Barutani je održana prezentacija rada i razgovor sa ovim umetnikom.

Kulik je rođen 1961. godine u Kijevu, gde je završio umetničku školu i geologiju. Od sredine osamdesetih živi u Moskvi. Malo je poznato da je početak njegove karijere povezan sa poslom kustosa i autora neuobičajenih izložbenih postavki. Vraćamo se na početak njegove burne karijere:

OLEG KULIK: U Moskvi sam živeo i radio kao umetnik koga je tada zanimala teorija prozračnosti, bavio sam se uglavnom staklom, ali me je interesovao i tada veoma popularan period socrealizma. Često sam razmišljao kako bih negde postavio svoje radove u prostor nadovezujući se na ove dve teme. Godine 1989. pozvali su me prijatelji koji su se našli pred problemom kako da postave veliku izložbu ruskih umetnika pod nazivom LOGIKA PARADOKSA, na kojoj je učestvovalo 170 autora. Razgovarao sam sa svim izlagačima, ali sam i njima rekao da mogu da dođu tek na otvaranje izložbe. Svi su bili nezadovoljni. Ipak su me zvali da postavljam i druge izložbe. Izložbu žena umetnica postavio sam na vešalice, a radovi su visili kao veš. Opet je izbio skandal, ali su me zvali i dalje. Izložbu umetnika narkomana postavio sam tako što su sve slike bile na točkovima, a dečaci u belim košuljama, kao anđeli, gurali su slike po prostoru. Publika je morala da stoji uza zid, dok su dečaci trčali po galeriji i gurali slike. Namera mi je bila da prikažem viziju narkomana. Za drugu izložbu sam napravio veštačke zidove, probušio rupe za ruke i pozvao vod ruskih vojnika da drži te slike. Uzgred, strašno je smrdelo na znoj. Ideja mi je bila da uvedem realnost, čoveka na izložbu, da to ne liči na zapadne žurnale, a sve je to za mene imalo i veze sa prozračnošću. Više me se niko nije sećao kao umetnika.

"VREME": Kako ste onda preskočili tu barijeru i postali samo umetnik?

Teško je reći kada sam prestao da budem kustos postavke i postao umetnik. To je išlo zajedno, ali negde 1993-1994. bio je preloman period. U to vreme je u Rusiji vladala velika depresija i svima nam se činilo da je sve gotovo. Kada su me pozvali da učestvujem na jednoj izložbi kao umetnik, pripremio sam performans sa Aleksandrom Brenerom. Odlučio sam da u bezizlaznoj situaciji budem pas koji ne razmišlja o umetnosti, ni o slikama. Osećao sam potrebu da ne razmišljam o ljudskim ograničenjima. Pripremili smo performans koji je trebalo da označi da je svemu kraj. Osećao sam veliki strah, skinuo sam se go, vezali su mi pseći povodac, Brener me je šetao, a ja sam hodao četvoronoške i lajao na ljude. Kada je performans započeo strah je prestao, video sam samo ljudske noge, tašne, izgubio sam ljudska čula, zaboravio značenja. Sve je trajalo sedam minuta i ničega se ne sećam. Tek kasnije sam video video zapis...

Jedan prijatelj mi je rekao da su u publici bili i neki ljudi iz Ciriha koji spremaju veliku izložbu savremene umetnosti. Ubeđivao me je da bi i tamo trebalo održati sličan performans, da na izložbi učestvuju umetnici poput Sidni Šerman, Polkea, Kabakova, Kunsa, da će tamo biti i urednici svetskih časopisa. Pomislio sam da bi bilo lepo da učestvujem, ali uopšte nisam imao novca, a i prijatelj je bio od onih koji stalno nešto dogovaraju i pregovaraju a nemaju u džepu žute banke.

Na moje veliko iznenađenje ubrzo je stiglo zvanično pozivno pismo koje je potpisao Šumov. Skupio sam pare i krenuo u Cirih. Zamislite, glavni muzej u Cirihu! Svi ti poznati umetnici. A izložba je izgledala nekako hladno, precizno, sterilno.

U jednom trenutku pored mene je prolazio Šumov, i prvo su ga upoznali sa mojom ženom, Milom, koju su predstavili kao Kulikovu saradnicu, na šta je on pitao: “Ko je to Kulik?” Iznervirao sam se i rekao mu da sam pozvan, da sam u katalogu, a on meni da je katalog pogrešno odštampan i da ga neće biti na otvaranju... Mislio sam da tako nešto ne može da se dogodi u Švajcarskoj. Bio sam očajan, poslednje pare sam dao na taj put, osećao sam se bespomoćno, kao da ne postojim. A bilo je hladno. Naručio sam čaj i platio ga deset dolara! Pitao sam se šta ću ja tu? Šta mi je sve to trebalo?

Kako je bilo predviđeno da izvedem performans na otvaranju, što je otvaranje bilo bliže osećao sam se sve gore. Ipak, par sati pre otvaranja setili su se i mene. Šumovljeva žena mi je donela pomadu za ronioce. Ni tada nisu znali šta ću da uradim. Skinuo sam se, namazao se pomadom, vezao pseću ogrlicu oko vrata i vezali su me ispred glavnog ulaza. Počeo sam da zavijam kao pas. Lajao sam, režao i ujedao. Nikoga nisam puštao da uđe. Organizatori su svako malo izlazili iz Muzeja i molili me da prestanem. Čak su za važne goste morali da otvore sporedna vrata koja nisu koristili dvadeset godina. Moram priznati da nisam znao kako da završim performans, ali je nakon 47 minuta stigla policija. Publika ispred ulaza je vikala: “Vodite ga, on nije umetnik, on je ludak.” Policajci su uzeli lanac, poveli me u maricu i priveli u stanicu. Organizatori su objasnili da je to performans, i ubrzo sam pušten.

Sutradan je većina švajcarskih novina na naslovnoj strani objavila vest ili reportažu o performansu. Istoga dana je u Cirihu gostovala Vitni Hjuston, ali vest o njenom koncertu bila je beznačajna u odnosu na skandal koji sam ja napravio.

Neposredno nakon toga otišao sam na otvaranje izložbe Bazelica. Kada sam se pojavio, čuo sam da publika govorka: "Ono je Kulik!"

Da li je ta izložba bila presudna za međunarodnu karijeru?

Ne baš. Nakon toga sam se vratio u Moskvu. Opšte mišljenje je bilo da mi je kraj, da me niko nikada više neće pozvati. Zatim je stigao poziv da gostujem u Njujorku. Objašnjavao sam da ću opet da napravim skandal, da ću da budem pas, da sam opasan, a njima se to dopalo. Pozvali su me na osnovu video dokumentacije. Oni su sve što radim tumačili kao bioskop, kao zabavu, a mene kao junaka sa †lmskog platna. Uopšte nisu shvatili da je to što radim stvarno i da sam čovek. Izveo sam akciju u kojoj sam bio pas u kavezu. Publika je u kavez ulazila opremljena odećom za dresuru opasnih pasa. Posetioci su dolazili autobusima da me vide kao turističku atrakciju, kao čoveka-psa. Opet sam napravio skandal. Kustos je plakao. Nakon toga poslali su pisma i faksove u muzeje širom sveta sa upozorenjem da sam opasan i da me nigde ne treba zvati, da me treba izbaciti sa međunarodne scene. Nisu shvatili da ja u tom trenutku nisam ni bio na međunarodnoj sceni. Napravili su mi odličnu reklamu. Tek tada su počeli da me pozivaju.

Hapšeni ste pet puta. Kako se policija ponašala prilikom hapšenja?

To je apsurdna situacija. Uvek me brzo puste. Ne znaju kako da se ponašaju prema mom prekršaju. Da li sam kriv što sam se ponašao kao pas, ili što sam bio go, što sam vršio nuždu, što sam lajao i režao na ljude. Jedva čekaju da me se oslobode. Organizator plati kaznu, i ja sam slobodan.

Postoji li razlika u pripremi izložbi i performansa koji se spremaju za Istok i Zapad?

Postoji razlika, ali nije formalna. Kada radim na Zapadu, osećam se kao da sam duboko pod vodom. Na istoku je publika uglavnom agresivnija, ali se ja osećam slobodnije. U Istočnoj Evropi sam nekako mek jer je Istočna Evropa meka. Ne mogu da objasnim zašto je to tako. Svuda nastupam s istom energijom, ali je reakcija sredine potpuno različita.

U našoj sredini veoma je popularan tekst UJEDATI ILI LIZATI, čiji ste koautor!*

Taj tekst je pisalo više ljudi. Nastao je u vreme kada je već postojalo neko iskustvo gostovanja ruskih umetnika na Zapadu i kada smo hteli da se odredimo. Lizati ili ujedati. Mi nismo kao oni. Ne razumeju.

Evo primer performansa koji sam uradio u Ljubljani ili Zagrebu. Sve novine su pisale da je čovek jebao psa 15 minuta, i svi su to gledali. To je užas! I sve su mogli da objasne.

U stvari, imao sam problem sa organizacijom. Ja sa psom ništa nisam radio. Dahtao sam i glumio seksualni odnos. Sve je bilo posledica atmosfere, moje karizme i pameti. Jednostavno, nisu obezbedili rasvetu koju sam tražio. Par minuta pred performans predložio sam da sve što radim bude osvetljeno blicevima reportera koji su došli da snime performans. Reporteri su bili učesnici mog performansa. Mrak i svetlo bliceva dozvolili su publici da sama dočara ono što želi da vidi. To je intelektualni projekat. Ja sam pre svega čovek. Da sam to isto uradio u Moskvi, ne bi bio skandal, ali u Parizu ili bilo gde u Evropi javnost sama pravi skandal. U Rusiji ja jesam čovek, a na Zapadu sve gledaju samo “estetski”, očekuju devijaciju, provokaciju.

Uradio sam performans u akvarijumu gde sam †zički bio odvojen od devojke i psa, ali je sve fotogra†sano iz ugla da se ta providna prepreka ne vidi.

Radim na novom projektu sa staklom. Sve će biti refleks. Ljudi ulaze i u refleksu traže lik čoveka koga treba ubiti. To je ozbiljna tema. Ljudska. Represivna. Intelektualna. A i vaša.

D.R.V.

Ujedati ili lizati

Postavljeno pitanje nije ograničeno na moja pseća iskustva. Za umetnike ono ima egzistencijalnu vrednost. Za zapadne umetnike ono je suštinsko jer su svi oni bez izuzetka uključeni u institucije, u državne ugovore, i po pravilu jedva podnose tu zavisnost jer ne shvataju da je pritisak institucija i ugovornih odnosa manje problematičan nego njihovo odsustvo.

Za umetnike iz Rusije i istočnoevropskih zemalja pitanje “ujedati ili lizati” jednako je hamletovskom “biti ili ne biti”. Pošto nemamo sopstveni sistem, mi smo isključeni iz njihovog sistema odnosa i ugovora, i lutamo svetom kao psi lutalice. Mi smo dvostruki beskućnici: kod kuće smo oduvek bili tuđi, sve što smo ovde radili donedavno je tretirano kao trulo sranje koje zaslužuje da bude kažnjeno. Ranije je u tome bilo nečeg herojskog. Nismo se osećeli kao siročad jer smo mislili da postoji mesto za nas. Možda negde daleko, iza gvozdene zavese, ali doista slatki dom na Zapadu. I tras... zavesa pada i postaje jasno da to nije naš dom, i naše raširene ruke izgledaju sumnjivo.

Ujedati! Pokazati im!... To je opsano i razočaravajuće. Lizati nije tako razdražujuće, ali je neugodno. A nije ni perspektivno: redak je dobar gospodar koji uzima sa ulice psa bez pedigrea. Šta da se radi?

prethodni sadržaj naredni