Pozori�te: Osvrt na sezonu
Standardi i pomaci
U na�oj
konzervativnoj kulturnoj klimi stvara se pogre�na slika da je
"rediteljsko pozori�te" radikalna opozicija "pozori�tu
dramskog teksta"
Kritiku
predstave "Pad", iz pro�log broja "Vremena", zavr�ili
smo konstatacijom da iznete primedbe treba relativizovati, jer ta
predstava poku�ava da napravi zna�ajan umetni�ki i intelektualni
iskorak iz lokalnog, zatvorenog teatarskog konteksta. Do vrlo sli�nog
zaklju�ka do�li smo i na kraju analize "Roberta Cuka",
predstave koja se zajedno sa "Padom" neosporno izdvaja iz tek
zavr�ene pozori�ne sezone. Da li je slu�ajno da se dve predstave koje
se u pozitivnom smislu izdvajaju zapravo mogu izdvojiti samo uz ovakve
ograde? Na�alost ne. U utvr�ivanju najzna�ajnijih ostvarenja u na�em
pozori�tu ve� du�e vreme opstaje alternativa: "izuzetno visoki
profesionalni standardi" ( "Divlji med") ili "zna�ajan
poku�aj umetni�kog iskoraka" ("Pad" i "Roberto
Cuko"). Da li to, drugim re�ima, zna�i da u proteklim sezonama
nismo imali predstavu koja bi dosegla optimalni domet, koja bi istovremeno
ostvarila i visok profesionalni standard i napravila stvarni umetni�ki
proboj? Na�alost da.
Po�to smo "fenomen Mija�" nedavno poku�ali da objasnimo,
ostaje jo� da se vidi �ta je to �to izdvaja predstave kao �to su
"Pad" i "Roberto Cuko", a �ta im to, s druge strane,
ne dozvoljava da ostvare optimalni rezultat. Taj umetni�ki iskorak
zapravo se svodi na bogatiji, metafori�niji pozori�ni jezik ovih
predstava, koji ravnopravno grade razli�iti ozna�avaju�i sistemi (gluma�ki
stilovi, muzika, re�enje scene, kostim, scenski pokret, tekst). Ovakav
pozori�ni jezik ru�i dominantno, konzervativno shvatanje da je dramski
tekst taj koji stvara zna�enja, dok je teatarski �in samo neka vrsta
"pasivnog prevoda". Pitanje stvarne estetske vrednosti ovakvog,
druga�ijeg teatarskog jezika, pre svega njegove inovativnosti, postaje
manje bitno u kontekstu na�eg konzervativnog pozori�ta u kome je on tako
retka pojava; va�no je da uop�te postoji.
Me�utim, jedno drugo pitanje i dalje ostaje vrlo bitno. Iako je, u
ovakvom shvatanju teatra, dramski tekst samo jedan od ozna�avaju�ih
sistema predstave, preko njega se i dalje ne mo�e olako pre�i. On
zahteva da bude, teatarskim sredstvima, ispitan, raslojen i artikulisan i
nikakav stil predstave, sklonost ka izo�trenom konceptu i scenskim
metaforama ne mogu reditelja osloboditi ove primarne du�nosti. Upravo na
tom nivou, na nivou rediteljske analize teksta i rada s glumcima javljaju
se problemi spomenutih predstava; u "Padu" propu�tanje nekih
dramskih punktova, u "Robertu Cuku" zanemarivanje nekih vi�ih,
mitskih slojeva teksta. Ovi propusti, koji se, dakle, javljaju i u zna�ajnijim
ostvarenjima, ujedno ukazuju i na to da oko�tala, ve�na pri�a o
navodnoj "krizi na�eg dramskog stvarala�tva" nije ta�na
dijagnoza stanja na�eg pozori�ta, jer se glavni problem nalazi na drugoj
strani.
Razlog ovakvoj situaciji verovatno se nalazi u na�oj op�toj kulturnoj
klimi, gde dominantna konzervativnost stvara pogre�nu sliku da je
"rediteljsko pozori�te", pozori�te bogatijeg scenskog jezika,
neka radikalna opozicija "pozori�tu dramskog teksta", pa da je,
shodno tome, u njemu sve dozvoljeno. To jednostavno nije ta�no, jer je
odnos izme�u drame i njenog scenskog izraza slo�en dijalekti�ki odnos.
Da bi se prevazi�ao ovaj problem, koji u estetskom smislu ima sredi�nje
mesto u na�em pozori�tu, �ini se da je potrebno uraditi nekoliko
stvari: 1) promeniti sistem �kolovanja reditelja, uvesti nove teorijske
pristupe u analizi pozori�ta i insistirati na �irem op�tem obrazovanju,
jer samo ono mo�e da pru�i platformu za dublji intelektualni uvid u
dramski tekst, 2) �to vi�e otvarati na�e pozori�te prema svetu i
stranim uticajima, jer se jedino upore�ivanjem mo�e do�i do druga�ijeg
i bogatijeg teatarskog izraza, 3) usporiti brzu "kanonizaciju"
talentovanih mladih reditelja (visoki honorari, star-sistem, izra�ena
medijska eksploatacija), jer ih u uslovima slabe konkurencije takav
pristup "pasivizira" i �ini da temeljnu analizu drama i isti
takav rad s glumcima zapostavljaju zarad svojih
"barbarogenijskih" scenskih zamisli, 4) u koncipiranju
repertoara i op�teg identiteta pozori�ta insistirati na vi�im umetni�kim
i intelektualnim zahtevima, a ne na povr�nom marketin�kom plasmanu
popularnih autorskih imena i dramskih tema.
Naravno, svi ovi predlozi deluju suvi�e idealisti�ki, gotovo sme�no
u uslovima potpunog uru�avanja kriterijuma i istrajne negativne
selekcije. Mo�da, za po�etak, ne treba "pucati" na sistemske
promene, ve� po�i od li�nog plana: predan i temeljan individualni rad,
rukovo�enje optimalnim (svetskim) kriterijumima (formiranim na osnovu
individualno ste�enih informacija), prenebregavanje lokalnog sistema
vrednosti oli�enog u pojavama gratis
novinarskih hvalospeva i analizama onih kriti�ara �ija je kompetentnost
sumnjiva. U uslovima u kojima mladi pozori�ni reditelji, od kojih se
jedino i mo�e o�ekivati neki su�tinski pomak, te�ko pronalaze �vrst
oslonac u �koli, medijima, konkurenciji, ovo okretanje sebi i ne deluje
kao tako beznade�na perspektiva.
Ivan Medenica
