Pozorište: Osvrt na sezonu
Standardi i pomaci
U našoj
konzervativnoj kulturnoj klimi stvara se pogrešna slika da je
"rediteljsko pozorište" radikalna opozicija "pozorištu
dramskog teksta"
Kritiku
predstave "Pad", iz prošlog broja "Vremena", završili
smo konstatacijom da iznete primedbe treba relativizovati, jer ta
predstava pokušava da napravi značajan umetnički i intelektualni
iskorak iz lokalnog, zatvorenog teatarskog konteksta. Do vrlo sličnog
zaključka došli smo i na kraju analize "Roberta Cuka",
predstave koja se zajedno sa "Padom" neosporno izdvaja iz tek
završene pozorišne sezone. Da li je slučajno da se dve predstave koje
se u pozitivnom smislu izdvajaju zapravo mogu izdvojiti samo uz ovakve
ograde? Nažalost ne. U utvrđivanju najznačajnijih ostvarenja u našem
pozorištu već duže vreme opstaje alternativa: "izuzetno visoki
profesionalni standardi" ( "Divlji med") ili "značajan
pokušaj umetničkog iskoraka" ("Pad" i "Roberto
Cuko"). Da li to, drugim rečima, znači da u proteklim sezonama
nismo imali predstavu koja bi dosegla optimalni domet, koja bi istovremeno
ostvarila i visok profesionalni standard i napravila stvarni umetnički
proboj? Nažalost da.
Pošto smo "fenomen Mijač" nedavno pokušali da objasnimo,
ostaje još da se vidi šta je to što izdvaja predstave kao što su
"Pad" i "Roberto Cuko", a šta im to, s druge strane,
ne dozvoljava da ostvare optimalni rezultat. Taj umetnički iskorak
zapravo se svodi na bogatiji, metaforičniji pozorišni jezik ovih
predstava, koji ravnopravno grade različiti označavajući sistemi (glumački
stilovi, muzika, rešenje scene, kostim, scenski pokret, tekst). Ovakav
pozorišni jezik ruši dominantno, konzervativno shvatanje da je dramski
tekst taj koji stvara značenja, dok je teatarski čin samo neka vrsta
"pasivnog prevoda". Pitanje stvarne estetske vrednosti ovakvog,
drugačijeg teatarskog jezika, pre svega njegove inovativnosti, postaje
manje bitno u kontekstu našeg konzervativnog pozorišta u kome je on tako
retka pojava; važno je da uopšte postoji.
Međutim, jedno drugo pitanje i dalje ostaje vrlo bitno. Iako je, u
ovakvom shvatanju teatra, dramski tekst samo jedan od označavajućih
sistema predstave, preko njega se i dalje ne može olako preći. On
zahteva da bude, teatarskim sredstvima, ispitan, raslojen i artikulisan i
nikakav stil predstave, sklonost ka izoštrenom konceptu i scenskim
metaforama ne mogu reditelja osloboditi ove primarne dužnosti. Upravo na
tom nivou, na nivou rediteljske analize teksta i rada s glumcima javljaju
se problemi spomenutih predstava; u "Padu" propuštanje nekih
dramskih punktova, u "Robertu Cuku" zanemarivanje nekih viših,
mitskih slojeva teksta. Ovi propusti, koji se, dakle, javljaju i u značajnijim
ostvarenjima, ujedno ukazuju i na to da okoštala, večna priča o
navodnoj "krizi našeg dramskog stvaralaštva" nije tačna
dijagnoza stanja našeg pozorišta, jer se glavni problem nalazi na drugoj
strani.
Razlog ovakvoj situaciji verovatno se nalazi u našoj opštoj kulturnoj
klimi, gde dominantna konzervativnost stvara pogrešnu sliku da je
"rediteljsko pozorište", pozorište bogatijeg scenskog jezika,
neka radikalna opozicija "pozorištu dramskog teksta", pa da je,
shodno tome, u njemu sve dozvoljeno. To jednostavno nije tačno, jer je
odnos između drame i njenog scenskog izraza složen dijalektički odnos.
Da bi se prevazišao ovaj problem, koji u estetskom smislu ima središnje
mesto u našem pozorištu, čini se da je potrebno uraditi nekoliko
stvari: 1) promeniti sistem školovanja reditelja, uvesti nove teorijske
pristupe u analizi pozorišta i insistirati na širem opštem obrazovanju,
jer samo ono može da pruži platformu za dublji intelektualni uvid u
dramski tekst, 2) što više otvarati naše pozorište prema svetu i
stranim uticajima, jer se jedino upoređivanjem može doći do drugačijeg
i bogatijeg teatarskog izraza, 3) usporiti brzu "kanonizaciju"
talentovanih mladih reditelja (visoki honorari, star-sistem, izražena
medijska eksploatacija), jer ih u uslovima slabe konkurencije takav
pristup "pasivizira" i čini da temeljnu analizu drama i isti
takav rad s glumcima zapostavljaju zarad svojih
"barbarogenijskih" scenskih zamisli, 4) u koncipiranju
repertoara i opšteg identiteta pozorišta insistirati na višim umetničkim
i intelektualnim zahtevima, a ne na površnom marketinškom plasmanu
popularnih autorskih imena i dramskih tema.
Naravno, svi ovi predlozi deluju suviše idealistički, gotovo smešno
u uslovima potpunog urušavanja kriterijuma i istrajne negativne
selekcije. Možda, za početak, ne treba "pucati" na sistemske
promene, već poći od ličnog plana: predan i temeljan individualni rad,
rukovođenje optimalnim (svetskim) kriterijumima (formiranim na osnovu
individualno stečenih informacija), prenebregavanje lokalnog sistema
vrednosti oličenog u pojavama gratis
novinarskih hvalospeva i analizama onih kritičara čija je kompetentnost
sumnjiva. U uslovima u kojima mladi pozorišni reditelji, od kojih se
jedino i može očekivati neki suštinski pomak, teško pronalaze čvrst
oslonac u školi, medijima, konkurenciji, ovo okretanje sebi i ne deluje
kao tako beznadežna perspektiva.
Ivan Medenica
