Stoti rođendan kraljice majke
Tvorac sopstvene bajke
Ispod te "plišane rukavice" krije se
"gvozdena ruka" matrijarha britanske kraljevske loze kraljice
majke, koja odavno vuče najvažnije konce iza dva trona: ona je zapravo
snaga koja je revitalizovala britansku monarhiju u XX veku, učvrstila
dinastiju Vindzor i uticala na nacionalnu istoriju
Kraljica
majka slavi ovih dana 100. rođendan: Britanija uživa u ovoj neobičnoj
istorijskoj fusnoti; knjige, emisije, suveniri, parade, prijemi… Povodom
nedavno održane specijalne thanksgiving
službe u Sent Pol katedrali, kojoj su prisustvovale mnoge krunisane
glave, neki istoričari su naglasili da nikada dosad u istoriji nijedan
monarh nije doživeo tako veliku i okruglu godišnjicu.
Kraljica majka rodila se početkom XX veka, a na putu je da sa svojim unucima i praunucima, u sasvim dobrom zdravlju, uđe i u XXI. Kada se rodila, 4. avgusta 1900, britansko kraljevstvo se širilo: istoričari pišu da je tada maltene četvrtina stanovništva na zemaljskoj kugli živela pod britanskom zastavom: Britanci su pobedili u Burskom ratu, britanske trupe su umarširale u Johanesburg, Britanci su okupirali Peking da bi ugušili bokserski ustanak, Nigerija je postala superkolonija, proglašen je Australijski komonvelt...
SVEDOK VREMENA: Curiculum vitae matrijarha kraljevske kuće Vindzor, rođene Elizabet Bouiz-Lajon, zaista je neobično živopisan i, iznad svega, neverovatno dug: kraljica majka je vršnjak Laburističke partije, aspirin je tek bio pronađen, kada se ona rodila na ulicama Londona pojavili su se prvi autobusi. U to vreme su u naponu stvaralaštva bili Tolstoj, Čehov, Vajld, Kipling, Konrad... Ajnštajn je još bio anoniman i mučio se sa teorijom relativiteta, Frojd je u to vreme publikovao "Interpretaciju snova".
Ona je bila tinejdžerka kada su Lenjin i Trocki izvodili revoluciju: bila je svedok rađanja marksizma, ali i njegove smrti, beleže istoričari. Ona je bila persona dramatis vremena u kome su vladali Musolini, Hitler, Mao, Peron, Naser, Nehru, Ho Ši Min. Prisustvovala je krunisanju Haila Selasija, nadživela je i njega i japanskog cara Hirohita. Za njenog života smenilo se 17 američkih predsednika i petnaestak britanskih predsednika vlade.
GVOZDENA RUKA: Dobri poznavaoci britanskih naravi kažu da Ostrvljane fascinira dugovečnost i istrajnost. Mnogi citiraju onog pakosnika koji je rekao da se na Ostrvu svaki 80-godišnjak koji može uredno da razbije jaje smatra maltene svecem: Džordž Bernar Šo, večiti buntovnik i ikonoklast, hvaljen je i obožavan ne samo zbog svog opusa i britkog jezika nego i zvog svoje dugovečnosti i istrajnosti.
I to je jedan od razloga što je stogodišnja kraljica majka i danas, po anketama, najpopularniji član kraljevske porodice. "U očima najšire javnosti ona je sa zdravorazumskom mudrošću prošla neverovatne promene koje je prošla i Britanija: ona je za hladnokrvne Engleze postala simbol ne samo kontinuiteta već i kuraži i utehe u trenucima nacionalne kavalkade, poručujući na svoj miran, stabilan način da neke bitne stvari na Ostrvu ostaju nepromenjene", piše istoričar Pol Džonson. Baš kao što je Šerlok Holms rekao dr Votsonu: "Ti si jedna fiksirana tačka u svetu koji se menja." Iako je neupućeni doživljavaju kao "slatku bakicu koja mnogo voli ogromne šešire, dijamantske đinđuve i konjske trke", bolji poznavaoci prilika u kući Vindzor kažu da se ispod te "plišane rukavice" krije zapravo "gvozdena ruka" matrijarha britanske kraljevske loze, koja odavno vuče najvažnije konce iza dva trona: ona je zapravo snaga koja je revitalizovala britansku monarhiju u XX veku, učvrstila dinastiju Vindzor i uticala na nacionalnu istoriju.
Svoju odlučnost i čak svojeglavost Elizabet Bouiz-Lajon, izdanak stare škotske plemićke porodice, starije i od kuće Vindzora, pokazivala je od najranije mladosti: ona je dvaput zapravo odbila prosidbu Alberta, princa od Jorka, mlađeg sina kralja Džordža V. Kažu da je bila vrlo vedra devojka, i shvatala je odgovornost takve odluke. Kada se konačno udala za princa od Jorka, mladog, nesigurnog, nervoznog i bolešljivog čoveka, koji je uz to i veoma mucao, iskreno mu se posvetila, pa je čak uspela da nađe i specijalistu koji je princu pomogao da prevaziđe svoj hendikep.
Početkom XX veka nestali su sa istorijske scene Romanovi, Habzburzi, Hohencolerni, srušila se Otomanska imperija, smaknuta je Manču dinastija, tridesetih godina iz Španije su proterani Burboni. Neki nikada nisu oprostili vojvodi od Vindzora što je zbog "žene koju je voleo" poveo istim putem britansku imperiju.
Kada je Edvard VIII abdicirao, vojvotkinja od Jorka bila je spiritus movens ipak uspešne smene na vrhu britanske monarhije. Ona je, kažu, odlučila da vojvoda od Vindzora doživi ostrakizam i da njegova supruga ne dobije titulu "kraljevskog visočanstva".
Neki britanski istoričari ocenjuju da Vindzori ne bi prebrodili traumu abdikacije da nije bilo Elizabete: ona je uspela da ubedi supruga da prihvati krunu, ali trebalo je ubediti i Englesku! Znalo se da je vojvoda od Jorka slab, nervozan, bolešljiv čovek. Pored toga, vojvoda od Vindzora je bio veoma popularan u narodu, a u godinama pred Drugi svetski rat opet je oživljavano osećanje da su Vindzori nemačkog porekla i da su se svog imena Saxe-Coburg-Gotha odrekli 1917. pod pritiskom britanskog javnog mnjenja.
Kraljica majka je bila popularna i zbog toga što nije bila kraljevskog porekla, što je odražavala nacionalni mentalitet; stalno se ističe njena Very Britishness.
Većina istoričara, hroničara i analitičara po medijima utrkuje se u gotovo hagiografskom opisu lika i dela kraljice majke: uverenje je da su i kraljica majka i Britanija sjajno isplivale kroz sve bure XX veka.
IKONOKLASTI:
Uporedo sa talasom sladunjavih slikovnica o stotom rođendanu kraljice
majke, pojavila se i serija tekstova i TV emisija koja staru damu
odslikava u znatno drugačijem svetlu.
U jednoj televizijskoj emisiji nazvanoj "Prava kraljica majka", najpopularniji član kraljevske kuće Vindzor prikazan je kao jaka, dominirajuća persona koja uživa na kraljevskom tronu, koja voli sjaj, pompu, provod. Kako od svoje veridbe za princa od Jorka 1923. nije dala ni jedan jedini intervju, pokazala se kao sjajan kontrolor svog javnog imidža: za ovih sto godina o njoj nikada nije ispričana prava priča, već se samo ponavlja bajka koju je ona smislila.
Autori emisije tvrde da je kraljica Elizabeta bila pravi majstor za publicitet, da je zapravo ona redizajnirala kraljevsku public relations mašineriju. Mužu je poručivala: "Smeši se, maši! Moraš da mašeš!" Stogodišnjica rođenja kraljice majke bila je prilika, istina za manji deo medija, da se nacija podseti da su pred Drugi svetski rat Vindzori podržavali Čemberlenovu politiku "smirivanja" odnosa sa Hitlerom, a kada je Čemberlen pao kraljica mu je napisala pismo izražavajući duboko lično žaljenje što je do toga došlo. Dakle, kraljica je najdirektnije prekršila ustav, koji kraljevskoj kući izričito zabranjuje izražavanje političkih stavova.
Istoričar Endrju Roberts kaže da je kraljica Elizabeta bila, što se tiče propagande, u mnogo čemu veštija od Gebelsa: Hitler nikada nije posetio bombardovane delove Nemačke! Kraljica je otvoreno priznala da joj je bilo milo što su Nemci bombardovali Bakingemsku palatu.
Baš te teške ratne godine donele su Džodžu VI, kraljici i mladim princezama najveću popularnost. Kada je poručivano da kraljevska porodica napusti Ostrvo, da ode u Kanadu, negde gde je bezbedno, ona je rekla: "Deca neće ići bez mene, ja neću ostaviti kralja, a kralj neće ostaviti Englesku!" Navodno je dvor sve delio sa svojim podanicima. I strah od bombi i hranu na "tačkice". Sve je to bila lukavo projektovana slika skromne, patriotske kraljevske kuće.
Kada je u 51. godini ostala udovica, teško je napustila kraljevski tron. Njena kći Elizabeta II nije dozvolila da majka oseti veliku promenu: ostala je okružena i ogromnim bogatstvom i čitavom svitom. Čak je dobila i, neki kažu besmislenu, titulu dvostruke kraljice: kraljica Elizabeta, kraljica majka.
Ova kraljevska staramajka nije tako slatka kao što izgleda na svim onim porcelanskim suvenirima i stranicama listova: iz dna duše je mrzela vojvodu od Vindzora i njegovu suprugu Volis Simpson. Svojoj mlađoj kćerki Margaret nije dozvolila da se uda za (razvedenog) Pitera Taunsenda, Dajanu je prvo prihvatila, pa onda prva odlučila da bi trebalo da je "sklone". Na njenoj sahrani suzu nije pustila, a navodno je rekla i da je bolje za prinčeve da je više nema. Ona se drži viktorijanskih vrednosti: muškarcima je sve dozvoljeno, ali ženama se ništa ne oprašta.
"Možda je ona sjajna stara gospa, ali mi nju uopšte ne znamo. Ona ne daje intervjue, ne govori na radiju ili televiziji: za narodne mase ona je enigma, pa ipak je tretiramo kao nekog idola. Zašto, zato što je jednom bila udata za kralja!?" piše "Gardijanov" komentator Roj Hetersli.
O ovom članu kraljevske porodice deo štampe piše maltene kao o božjem izaslaniku, svetici, velikomučenici koja bdi nad kućom Vindzor, ali i nad svim podanicima njenog veličanstva. Hetersli cinično kaže da se iskreno nada da će se konačno završiti ovaj mesec jubileja i lažne sentimentalnosti, i da će Britanci konačno modernizovati svoj ustav.
Raspoloženje nacije se menja i treba ga uskladiti sa ustavom. "Sandej tajms" je već sa strepnjom ukazao i ko bi mogao biti potencijalni predsednik republike! "Gardijan" poručuje da zbog toga naciju ne treba da mori nesanica: u republikama zemljom vlada parlament, dok predsednik potpisuje zakone, dočekuje i ispraća po aerodromima strane državnike i obavlja druge počasne dužnosti, što će reći, taj položaj ne bi trebalo da ima veliku moć.
Uostalom, ko zna uopšte ko je predsednik Nemačke? Jedno je sigurno: njegova udovica neće imati status ni svetice, ni velikomučenice. Neće ga, naravno, naslediti sin. Ako vam se čini da je ovo razumno, onda ste republikanac, bili vi toga svesni ili ne, kaže "Gardijanov" komentator.
Mnogi postavljaju pitanje kako će odlazak kraljice majke uticati na budućnost monarhije. Teško je reći: matrijarhat dugo traje.
Slobodanka Ast
