Pobeda kao sudbina
Jugoslovenski
reprezentativac u višeboju Ivan Marković deklasirao je Frajmuta Duvea,
takmičara koji je nastupio u dresu Evropske organizacije za bezbednost,
saradnju i slobodu medija: izazivač je svojim nalogodavcima dojavio da je
dve stotine elektronskih medija u Srbiji pred zatvaranjem, jer država,
tobože, neće da im da dozvole. G. Marković se slobodarskim grohotom
nasmejao "podatku" do kojeg su nemački obaveštajci došli –
pa država majčinski strpljivo nutka medije da produže dozvole, jer je
to u njihovom interesu, da posluju po propisima, pri tome im ne preti i ne
požuruje ih, čekaće ih dok ne budu stali na zdravu nogu...
Da je naš reprezentativac samo nabrojao sve elektronske medije i sve kanale preko kojih građani Srbije gledaju dnevnik RTS-a, informativnu emisiju bez premca, bez konkurencije – Duve bi bio gotov. A ovako je još gotoviji: jugoslovenski reprezentativac poručio mu je ni pet ni šest nego da pozdravi crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, premijera Republike Srpske Milorada Dodika i američke sluge u zemljama koje okružuju Jugoslaviju. I gle, grešni Duve u taj mah posrnu, obraze mu obli grimiz posramljenosti, shvati u kakvom se društvu naopačkih đaka našao, spoznade da je i sam američko služinče (služiče?), poče da čupa kosu koja i pre prosvetljenja nije bila ni prineti Markovićevoj, potom se, gotovo ćelav i sav u rojtama, zavetova da će otići u jedan manastir blizu grada Ulma gde će do kraja života prepisivati "Politiku"...
Desetak dana pre ove pobede odneli smo ustavnu pobedu, u rekordnom roku i inače demokratičan i demokratizovan ustav demokratizovali smo do neslućenih granica, pripadnici skupštinskog obezbeđenja pre neki dan odneli su briljantnu pobedu nad paranovinarskim formacijama koje su pod zastavama "Blica", "Glasa", Bete i "Danasa" pokušale usred bela dana da prodru u skupštinsko zdanje...
Nisam verovao da će zaslužena i očekivana kapitulacija NATO alijanse povući toliki lanac pobeda: otkako smo njih pobedili pobeda je postala naš zaštitni znak, a mi njen, pobedo, ime ti je Srbija, tako je, same su mi nadošle ove reci, što one nisu makar na vratima kroz koja se unosi boca sa plinom za Večnu vatru?
Bilo mi je prijatno što smo u ratu pobedili, ali, nekako, falilo mi je još pobede. Da smo američke i francuske gradove ljudski izbombardovali, kao što su saveznici postupili sa nemačkim gradovima, to bi bio sevap: Klinton putem samoubistva izmiče pravdi koju mi i naši saveznici, dobro, mi sami, natenane isterujemo u Americi i drugim državama iz kojih zločinci potiču; Jugoslavija kao pobednica pravi plan obnove poraženih zemalja, njihovih porušenih gradova i utamanjenih privreda; u svih pedeset ili koliko ih je već američkih država razmeštaju se baze VJ, u zapadnoevropskim zemljama isto, Amerika, Francuska, Engleska i druge potučene zemlje primaju pomoć i kredite iz Borčetovog plana – SR Jugoslavija pomaže poraženima da se polako pridignu iz jame koju su nama onako poletno kopali... Ali, ispalo je kako je ispalo, mi smo, za razliku od antihitlerovske koalicije, umeli da se zaustavimo, nismo se odali trijumfalizmu, niti odmazdi, što je lepo od nas i što mi je drago (ali zato je izostala konferencija na nekom jako lepom ostrvu gde bi SPS, JUL i SRS podelili planetu na tri interesne sfere...).
Otkako smo pobedili u ratu mi ne da idemo, mi takoreći srljamo iz pobede u pobedu. Pobedili smo žegu i povodanj koji su nas prošlog leta snašli kao posledica klimatskog rata (razuzdani Amerikanci nisu se libili da nasrnu i na samu klimu i na atmosferske prilike). U toku zime pobedili smo grip. Jeste doduše u Beogradu umrlo par stotina ljudi, jesu bili malo pothranjeni, malo bez lekova, sa slabim grejanjem, ali smo kao kolektiv odneli pobedu.
Jugoslavija je pobedila na evropskom prvenstvu u fudbalu. Nominalno jeste pobedio prvak, ali to je puka tautologija, osmo mesto ravno je pobedi ako mu se konstruktivno i kreativno priđe: u utakmici sa Slovencima predstavnik međunarodne zajednice pokazao je dva žuta kartona našem igraču samo zato što se ovaj, van terena, pre prvenstva, u prisustvu ministra Đerića svečano učlanio u SPS. Možda se čak nije bio ni učlanio, možda je davao autogram za dete nekog espeesovca, pa je potpis ostao baš na pristupnici, nije važno, bila se pronela vest da je potpisao za SPS. Sudiji je to bilo dovoljno, đerićevca je isterao ostavivši nas da u borbi sa brojčano nadmoćnijim neprijateljem izjednačavamo kako znamo. Verovatno je od svojih nalogodavaca dobio naređenje da utakmicu produžava dok nam Slovenci ne daju šest golova. Kad je video da je vrag odneo šalu i da su plavi izjednačili, brže bolje je prekinuo utakmicu. Idemo dalje: strani plaćenik koji je plavima sudio protiv Španaca bio je spreman da produžava utakmicu dok mu se baterija na satu ne istroši. I on je našu ekipu prethodno učinio brojčano slabijom, plavi su primili gol u bog te pita kom minutu, i umesto da za protivnika dobiju Francusku, za koju su Boškov i Bulatović imali perfektnu strategiju, dobili su klete Holandeze.
Pobeda naših fudbalera je očekivana i zaslužena, ali nema spavanja na lovorikama, pred nama su nove pobede, naši traktoristi u ovom času odnose pobedu nad strnjikom, čkaljem i palamidom, dok mi čitamo novine (odnoseći pobedu nad vekovnom nepismenošću) kombajneri žanju li žanju, dobijaju trku sa vremenom, prvi klas i poslednji otkos grle se u pobedničkom kolopletu, komitenti naših banaka odnose pobedu nad vlastitom gramzivošću i srebroljubljem i podižu samo onoliko maraka koliko im je određeno i koliko priliči ovom vremenu, štediše kojima se posrećilo da povrate deo onoga što su nekoć uložile grle se pred bankama kao fudbaleri kad daju gol, jedna starica, evo, slavi, u trku se baca na kolena i klizi po asfaltu, ruke su joj raširene, na njeno krhko telo pada buljuk oduševljenih štediša, koščati starina izlazi iz banke, ljubi dve pedesetice čiji je svečani povraćaj doživeo, širi ruke, trči imitirajući letenje, pada pod trolejbus koji ponovo redovno saobraća otkad je pod nadležnošću republike...
Pobede, pobede. Možda bi nam jedan mali poraz dobro došao, koliko da razbije monotoniju večitog i sveopšteg pobeđivanja, ali, ne da nam se. Čega god se latimo, obnove, izgradnje, dogradnje, divlje gradnje, ustava, neustava, sve se završi pobedom! Neke od pobeda priznaju nam i drugi (vaterpolisti iz Bečeja su čak i po dušmanskim aršinima osvojili prvo mesto u Evropi), a neke, kao što je ova protiv natovaca, moramo sami sebi da priznamo.
Ljubomir Živkov
