www.tiranija.com
Vlada kao provajder
Sećanje na budućnost ili ostvarenje nečije
utopije: u bratskom i prijateljskom Mjanmaru vlast ne dozvoljava pristup
internetu, a upotreba modema bez odobrenja kažnjava se sa 7 do 15 godina
zatvora...
U
centru Ranguna internet preduzetnik Aje Min Oo zauzet je prodavanjem
prostora na veb sajtu na koji ne
može da uđe. Da bi ubedio oglašivače kojima je takođe zabranjen
pristup na World Wide Web u
Mjanmaru, nekadašnjoj Burmi, kojom upravlja vojska, on transportuje
strane svog turistički orijentisanog sajta na staromodan način.
"Putujem po Rangunu i demonstriram strane na hard-disku svog
laptopa", kaže. "Posle toga elektronskom poštom šaljemo nove
stranice vebmasteru u Beogradu. Nadam se da ćemo jednog dana i sami moći
da vidimo taj sajt." Njegov zaobilazni pristup internetu možda i
nije idealan, ali predstavlja retku privilegiju u izolovanom Mjanmaru,
zemlji koja se nalazi na jugoistoku Azije i koja ima 48 miliona
stanovnika, a u kojoj se snažno sprovode najoštrije restrikcije
interneta.
Ovim merama, čiji je cilj da spreče burmanske opozicione grupe u
egzilu da koriste internet za svoje kampanje, broj ljudi kojima je
dozvoljen pristup elektronskoj pošti ograničen je na manje od hiljadu, i
to onih koji su bliski Državnom savetu za mir i razvoj, koji je na
vlasti. Pristup World Wide Webu
strogo je zabranjen, a upotreba modema bez odobrenja kažnjava se sa 7 do
15 godina zatvora. Samo jedan sajt dosledno funkcioniše iz ove zemlje,
koju naširoko osuđuju za kršenje ljudskih prava i gušenje demokratije.
To je sajt mjanmarske vlade, na koji se može ući samo van zemlje. On
daje turističke i vojne vesti na četiri jezika, praćene redovnim oštrim
kritikovanjem opozicionog lidera Aung San Suu Kjia, čija je Nacionalna
liga za demokratiju pobedila na izborima 1990, a vojska odbila da prizna
rezultate izbora. U protekloj deceniji hiljade aktivista demokrata su
zatvoreni ili su napustili zemlju, nekada poznatu kao "azijska činija
pirinča", a sada jednu od najsiromašnijih na svetu. Među sićušnim
rangunskim unutrašnjo-emigrantskim i poslovnim zajednicama u kojima se
svakodnevno bori protiv dosade i marginalizacije, teško je bilo odoleti
privlačnosti interneta. Okretanje telefona stranih servera je logičan,
iako nelegalan put za frustrirano osoblje ambasada i drugih organizacija.
U maju je ministar informisanja brigadni general Vin Tin naredio da svi
"autsajderi" budu sprečeni u nelegalnom korišćenju stranih
telefonskih i e-mail usluga. To naređenje je očigledno došlo kao
odgovor na nespretan pokušaj stranaca da instaliraju satelitsku opremu u
jednom rangunskom hotelu. Ono, isto tako, predstavlja poslednje u nizu
upozorenja koje šalje vlada odlučna da začepi sve rupe koje služe za
komunikaciju. Do prošlog decembra strane organizacije su mogle da koriste
nekoliko privatnih e-mail servisa kojima je bilo dozvoljeno da rade na
principu autocenzure. Jedan od tih servisa bio je Eagle
IT, koji je 1996. osnovao Pet Džejms, teksaški biznismen, u saradnji
sa londonskim provajderom Digiserve.
U reklamama na glavnom sajtu u Sjedinjenim Državama prošle godine, Eagle je tvrdio da je mogućnost njegovog širenja "neograničena",
jer "nema domaću konkurenciju" i ima dogovore sa vladom u vezi
sa internetom. Ali krajem decembra vlada je iznenada zatvorila taj
privatni servis, a osoblje je odvedeno na ispitivanja vojnim obaveštajcima.
"Bila je to katastrofa", kaže Majk Blanš, direktor Digiservea.
"Vlada ga je jednostavno preuzela. Jednostavno je prestao da
radi."
Vladajuća partija je onda rekla nasukanim korisnicima da će ona biti
e-mail provajder Mjanmara. Nedavno je najavila da će proširiti broj
adresa koje opslužuje na 1000, sa oko 800, i sniziti cenu na 290 dolara,
sa oko 1100 dolara godišnje. Vreme na mreži plaća se tri dolara za sat
-- i naravno korisnikovom privatnošću. Jedna sedamdesetogodišnja
burmanska prognanica pričala je kako se naježila kada je saznala za
sudbinu poruke koju je poslala iz privatne kancelarije u Rangunu tokom
odmora u Mjanmaru. "Pisala sam o svim užasnim detaljima svog
boravka: lošim putevima, srušenim mostovima, gotovo umiranju od gladi i
bede u selima", pričala je ta žena koja je želela da ostane
anonimna zato što ima rođake u Mjanmaru. "Kada sam došla kući u
Australiju, otkrila sam da je moj sin dobio jedva tri rečenice. Neko je
cenzurisao moje pismo."
Kritička informacija koja uspe da se probije iz Mjanmara putuje
zaobilaznim putevima pre nego što stigne do burmanskih prodemokratskih
sajtova kao što je Burmanet,
koji finasira Institut za otvoreno društvo Džordža Sorosa. Opozicione
grupe smeštene po udaljenim mestima duž šumovitih granica sa Tajlandom
i Indijom koriste laptope da šalju novosti od izbeglica i tajnih
aktivista. Vladajuća partija poriče izveštaje o prinudnom radu,
prinudnim preseljenjima i ubistvima bez suđenja, koji procure iz oblasti
u koje je zabranjen ulaz stranim novinarima.
Vlada nije bila u stanju da spreči štetne efekte sajber-kampanja
grupa kao što je Free Burma
Coalition. Ti izveštaji su doprineli da se velike kompanije kao što
je Pepsi povuku iz Mjanmara i
navele Sjedinjene Države i Evropsku uniju da uvedu ekonomske sankcije
ovoj zemlji. "Nema većih sankcija od onih koje režim nameće sam
sebi: ne dozvoljava internet", kaže Pet Ralej iz dablinskog ogranka Burmanske akcione grupe. Dok se ostatak Azije užurbano kreće prema
sajber-prostoru, mjanmarski generali se ne izvinjavaju za sve dublju
izolaciju zemlje. "Čim pronađemo način da neželjene elemente držimo
podalje, dozvolićemo upotrebu interneta", kaže vladin portparol na
usamljenom vladinom sajtu.
(The New York
Times)
Prevela Olja Petronić
