Izbori u Real Madridu i Barseloni
Moć demokratije
Lorenca Sansa, odlazećeg predsednika Reala, nisu
spasile ni dve titule prvaka Evrope u poslednje tri godine –
"sociosi" (članovi kluba) želeli su promene i izglasali
industrijalca Florentina Pereza
U
španskom jeziku postoji fraza, mala igra reči, koja glasi: "Hay
que ver para creer." Prevod se ne rimuje kao u španskom, ali znači:
"Treba videti da bi se (po)verovalo." Tako nekako glasi i poruka
neobaveštenom čitateljstvu koje, uprkos svim naporima opisivača, nikada
neće shvatiti značaj, dimenzije i posledice predsedničkih izbora u dva
najpopularnija i najmoćnija španska fudbalska kluba, Real Madridu i
Barseloni. Slučajni prolaznici kroz Španiju u poslednja dva meseca možda
su mogli da osete deo predizborne atmosfere listajući novine, naročito
sportske, koje su posvećivale i po desetak stranica izbornoj kampanji
kandidata. Ogromna popularnost dva kluba u Španiji, fudbala uopšte i značaj
uloge predsednika Reala i Barse u javnom, sportskom i političkom životu
zemlje uslovio je kampanju kao da je reč o parlamentarnim ili predsedničkim
izborima.
Sve je kao u politici: izborni programi, izborni štabovi, propagandne turneje, čete novinara koje prate svaki korak kandidata, konferencije za štampu, predizborna obećanja, diskvalifikacije protivnika... Slučaj je hteo da se ove godine izbori za predsednika Real Madrida i Barselone održe u razmaku od nedelju dana, u Realu prošle nedelje (16. jula), u Barsi ove (23. jula).
NOVI ČOVEK NA BERNABEU: Motivi za izbore bili su različiti. Lorenca Sansa, koji je u novembru 1995. uskočio na mesto Ramona Mendoze pošto je ovaj podneo ostavku, na sazivanje izbora gotovo je naterao redovni sud dok se u Barsi "večiti" Hose Luis Nunjes, posle 22 godine na čelu kluba, umorio, podneo neopozivu ostavku i ostavio prazan prostor u koji su pokušala da uskoče čak sedmorica kandidata, da bi u finiš trke ušla samo tri. Petogodišnje predsednikovanje Lorenca Sansa donelo je rezultatske uspehe, jednu titulu prvaka Španije (1997) i dve titule prvaka Evrope (1998. i 2.000), ali je bilo propraćeno mnogim skandalima, povećanjem duga, nepotizmom i raznim malim i velikim aferama. Neke neregularnosti u rukovođenju klubom učinile su da iz uprave ode osmorica ljudi, koji su postali opozicija. Oni su tužili Sansa, i pred sigurnom odlukom suda o sazivanju prevremenih izbora Sans se odlučio da ih sam sazove očekujući da će efekat osme titule prvaka, osvojene 24. maja u Parizu, biti odlučujući.
Međutim, preračunao se. Protiv sebe je imao jakog igrača, Florentina Pereza, koji je 1995. protiv Mendoze izgubio za samo 698
glasova, ali se nije prijavio kada je Mendoza samo nekoliko meseci kasnije podneo ostavku. Od 30.320 članova Reala koji su glasali (klub ima nešto više od 50.000 "sociosa"), za Pereza se izjasnilo 16.469, dok je Sans dobio 13.302. Odlučujuće je bilo glasanje poštom, gde je Perez dobio 4000 glasova više. Oni koji su došli da glasaju direktno većinom su bili uz Sansa, ali je razlika stalno bila tesna i nerealna, jer se već znalo da je ključ u "pošti".
Tokom kampanje Perez je optužio Sansa da je dug Reala popeo na preko 40 milijardi peseta (oko 250 miliona dolara). Sans priznaje samo polovinu, uz tvrdnju da je dug nasleđen od Mendoze i da su prethodne godine potrošene na "saniranje terena" za ekonomski oporavak. Očito nije bio dovoljno ubedljiv. Nikada nije dovoljno čvrsto dokazao da priča o pozajmici tri miliona peseta (36.0000 maraka) bez ikakve potvrde za partiju pokera sa Hesusom Hilom, predsednikom i vlasnikom Atletiko Madrida, nije tačna. Navijači mu nisu oprostili ni što je tri člana familije imao ili ima na platnom spisku Reala (Lorenco Sans Junior je na čelu basket-sekcije, Fernando Sans je imao ugovor sa Realom pre nego što je otišao u Malagu, a bek Mičel Salgado ovih dana se oženio predsednikovom ćerkom Malulom). Istine radi, mora se reći da je sin na čelu basket-kluba svoj posao obavio odlično i već u prvoj godini doneo titulu prvaka posle šest godina, ali je dan posle poraza svog oca podneo ostavku i ostavio niz otvorenih pitanja. Florentino Perez je rekao da će ostaviti trenera Serđa Skariola, ali je zatražio "uvid u račune" košarkaškog kluba. Promena ne bi trebalo da tangira Sašu Đorđevića, koji je potpisao novi jednogodišnji ugovor, ali nikad se ne zna. U prvim kombinacijama za šefove basket-sekcije pojavila su se imena Korbalana i Ruljana, bivših istaknutih igrača kluba.
Novi predsednik je tokom izborne kampanje kao svoju predizbornu "bombu" najavio kupovinu Luisa Figa iz Barselone za 120 miliona maraka, koliko košta njegova klauzula o slobodi. U protivnom, rekao je, platiće godišnju pretplatnu kartu svim "sociosima". U međuvremenu, Figo je sa godišnjeg odmora poručio da ostaje u Barsi i da ne želi da bude ničije izborno oružje. Izgleda da je Florentino sve dogovorio sa Figovim menadžerom koji je želeo da iskoristi predizbornu frku u oba kluba. Odlazeći predsednik Barselone Nunjez optužio je tri preostala kandidata za njegovo mesto da će biti krivi ako Figo ode u Madrid jer nisu razgovarali sa njim, iako im je to bilo mnogo lakše nego Perezu.
Novi predsednik Reala namerava da na mestu trenera ostavi Del Boskea, koji je doneo osmu titulu prvaka Evrope. Koga će dovesti a koga prodati ostaje tajna, a "slučaj Figo" može da bude i svojevrstan bumerang. Sigurno će mu trebati malo vremena da se snađe u vodama fudbalskih ajkula.
Novi predsednik Reala ima 53 godine, po obrazovanju je građevinski inženjer, specijalizovan u sektoru konstrukcija. Pre nego što je postao istaknuti biznismen, bio je političar. Prvo je pripadao Uniji demokratskog centra (UCD), partiji Adolfa Suareza koja je 1978. dobila prve slobodne izbore u Španiji, ali se posle poraza UCD-a 1982. preselio u Reformsku demokratsku partiju, u kojoj je bio generalni sekretar. Krajem 80-ih sasvim se posvetio biznisu. Od 1997. nalazi se na čelu konstruktorske firme ACS (Actividades de Construcciones y Servicios).
Prošle godine ga je revija "Ekonomske aktuelnosti" nagradila kao "biznismena godine".
Jedna od prvih stvari koje novi šef na Bernabeu namerava da uradi jeste postavljanje Alfreda di Stefana, legendarnog igrača kluba, za počasnog predsednika. U upravu su ušli Amaro Amansio i Manuel Velaskez, bivši istaknuti igrači Reala.
"Sociosi, istinski vlasnici Reala, hteli su promene, hteli su novi stil u rukovođenju klubom, i ja im obećavam da će ga imati", rekao je Florentino Perez.
GASPAR, FAVORIT: Što se Barselone tiče, od trojice kandidata u finišu kampanje najbolje izglede imao je Đoan Gaspar, dugogodišnji potpredsednik u Nunjesovoj vladi, ali često i prvi operativac u mnogim poslovima. Druga dvojica kandidata su publicista Ljuis Basat i Đoan Kasteljs, predsednik jedne velike osiguravajuće kompanije. Obećavaju sve i svašta, od dovođenja Zidana do povratka Đerara iz Valensije.
Iako Gaspar tvrdi da nije "nastavak nunjizma", navijači ga najviše identifikuju sa Barsom, znaju da je "kule" (naziv za najzagriženijeg navijača Barse) do srži, spreman da ispuni najrazličitija obećanja kad je Barsa u pitanju. Tako se 20. maja 1992. u ponoć kupao u prljavoj Temzi u čast osvajanja prve i dosad jedine titule prvaka Evrope.
Bilo ko da pobedi, trener će biti Sera Ferer, ali bez predsednika ni on nije mogao da donosi značajnije odluke o dovođenju igrača.
Pričalo se o Alfonsu (Betis), Miloševiću (Saragosa), Overmarsu (Arsenal)... Videće se šta će od svega biti, izreka da se "najviše laže u lovu i pred izbore" važi i za ove fudbalske, ali je isto tako tačno da o stepenu verovanja u izborna obećanja odlučuju birači.
Moć demokratije.
V.S.
