Vreme broj 499, 29. jul 2000.

Kako poraziti režim na izborima (16)

Poslednji test

Režim Slobodana Miloševića učinio je sve da građane Srbije, političke aktere, učesnike društvenih procesa, intelektualce, ljude iz kulture, poslenike u obrazovanju, novinare, podeli na dve strane: s jedne strane oni, sa druge mi. Bez obzira na postojanje skoro dve stotine partija u Srbiji, naterani smo da se ponašamo kao da smo u dvopartijskom sistemu. Razume se da i to više odgovara režimu, jer on svoju stranu lakše homogenizuje iako unutar sebe ima potpuno neprirodnu simbiozu kvazilevice i radikalne desnice. Ona strana koja želi promene mnogo usitnjenija, heterogena po veličini i po opredeljenjima aktera, pati od mnogih bolesti mentaliteta.

Ali, šta nam je činiti?

Bez obzira na sve, zajedno i samo zajedno do pobede! Nema nam druge!

Ko to zajedno? Svi!

Svi koji više ne mogu ovako, svi koji ne mogu da navedu ni jedan jedini razlog zbog koga bi se mirili sa sadašnjim načinom života, svi koji žele dobro sebi i svojoj deci, svi koji ne žele da zauvek ostanu u dvadesetom dok ceo svet ide u neke nove vekove.

Nema nikakve dileme u vezi s pitanjem ko, pre svih ostalih, mora da potegne da bi se promene dogodile. Razume se da su to političke partije opozicije. Da li je opravdano nazivati ih sve demokratskim i pogotovo udruženim u ovom momentu nije najbitnije, ali je sigurno da te atribute moraju da zasluže. Sada nema vremena za šire analize – koja se od opozicionih partija kako do sada ponašala – mada te analize nikako neće izostati. Ove stranke imaju poslednji test: da li su spremne da zaborave lične animozitete i razmirice i da, za trenutak, zanemare programske i ideološke razlike, pa da stvore jedinstven, čvrst blok za promene. I nikakav bojkot izbora više ne dolazi u obzir. Ne izlazeći na prošle republičke izbore jedan broj stranaka ostavio je veći manevarski prostor režimu. Napuštajući skupštinu, SPO je taj manevarski prostor povećao. U oba slučaja radi se o jalovoj strategiji koja je u krajnjoj liniji, nepolitička.

Slobodan Milošević nikada neće omogućiti demokratske uslove izbora. Što vreme više prolazi, sve je manje autoriteta prema kojima on ima obzira. Prekinuo je komunikaciju skoro sa celim svetom. Oni s kojima nije prekinuo imaju toliko svojih problema da ne mogu biti podrška ljudima željnim promena.

Političke stranke, dakle, moraju da budu u prvom redu borbe za promene, ali neće moći same. U Srbiji, kao i u svim ostalim zemljama u tranziciji, svakodnevno jača civilni sektor. Slobodni i nezavisni sindikati, veliki broj nevladinih organizacija, studentske organizacije, ekspertske grupe, udruženja građana, nezavisni mediji. U svim tim oblicima delovanja veliki je broj ljudi koji i svoju političku artikulaciju izražavaju u civilnom sektoru, iako to nije njegova prevashodna društvena uloga. Ili zato što nisu zadovoljni postojećim strankama, ili zato što mnoge od njih ne obuhvataju celokupni spektar interesa, ljudi koji politički misle, žele promene i tačno znaju šta pod tim podrazumevaju angažuju se u civilnom sektoru. Budući da u ovom načinu delovanja već odavno postoji tendencija ukrupnjavanja u velike asocijacije, kao što su Forum nevladinih organizacija, Unija nevladinih organizacija Srbije, Savet za saradnju sa nevladinim organizacijama, treba se osloniti na volju ljudi u NVO-u da udruže snage i pomognu promenama. Ima i organizovanih zajedničkih inicijativa kao što su "Partnerstvo za demokratske promene" i druge. Ne treba posebno naglašavati koliko je značajno angažovanje Narodnog pokreta Otpor, CESID-a, G 17 plus i ostalih grupa. Ali mi smo u situaciji da niko ne može sam. Nema tog aktera političkog ili nepolitičkog koji može da pobedi sadašnji režim, bez saradnje sa drugima.

Dakle, zajednička strategija najšire društvene opozicije, koja obuhvata celokupnu alternativu režimu, podela posla i mnogo, mnogo rada – to je jedino rešenje. Sa zajedničkim listama na izbore, razume se. Ako izgubimo? Graditi strategiju i dalje, svakoga dana pokazivati režimu da je broj njegovih pristalica manji, a otpor veći! 

Autor je predstavnik Fondacije za mir i rešavanje krize

Mini intervju: Milica Lučić-Čavić, šef beogradskog dopisništva RFE-a

Ne ugrožavamo Josipa Broza

Bogata istraživačka karijera Gorana Matića, saveznog ministra za informisanje, i dalje napreduje uzlaznom linijom. Posle raskrinkavanja niza špijunsko-terorističkih grupa i zavera unutar i van zemlje – po čemu se njegovi uspesi mogu porediti samo sa rezultatima nekolicine odabranih kolega (Ratko Marković, Vojislav Šešelj, Milovan Bojić, Ivan Marković) – Goran Matić je otkrio strogo čuvanu tajnu da je Radio Slobodna Evropa (RFE) osnovana odlukom američkog Kongresa da program emituje iz Praga, da je taj program u direktnoj službi američkog kolonijalizma i da, prema tome, kao nadležni savezni ministar, ne može odobriti dalji rad beogradskog dopisništva RFE-a. Prošle nedelje je o tome obavestio direktora južnoslovenske redakcije RFE-a Nenada Pejića.

Milica Lučić-Čavić, šef beogradskog dopisništva RFE-a, kaže za "Vreme" tim povodom: "Mi kvalifikacije u pismu saveznog ministra nismo razumeli niti prihvatili. Izveštavali smo tokom NATO bombardovanja svakog dana, a pogotovo noću od ponoći do 5.30h. Slušaoci su imali tačnu, pravovremenu i nenavijačku informaciju. Neki novinari su radili sa vojnim akreditacijama koje su tada bile neophodne, a neki ih nisu dobili. Ipak smo svi radili, rad dopisništva nije bio zabranjen, niko od nas nije bio uhapšen. Kuda ćete bolji dokaz da nismo 'služili prljavim propagandnim ciljevima' zemlje agresora ni tada ni kasnije. Radio Slobodna Evropa nije nailazila na zatvorena oficijelna vrata ni posle bombardovanja. Dobijali smo intervjue od republičkih ministara, pratili sednice savezne i republičke Skupštine sve do pre nekoliko dana, zvali su nas na pres konferencije u saveznu i republičku vladu, redovno smo izveštavali sa konferencija SPS-a. Naš uređivački princip jeste da bez navijanja za ovu ili onu stranu pratimo šta se dešava na srbijanskoj političkoj sceni, u ekonomiji, kulturi, u svakodnevnom životu. Pošteno i profesionalno smo se držali tog principa. Za nas su i vladajuće partije i velike opozicione partije ili koalicije bili podjednako relevantni partneri u tom mozaiku koji se zove politička slika Srbije. Nikad nam sa oficijelne strane niko nije uputio konkretnu primedbu na rad, dok je sa opozicione strane bilo zamerki da im ne poklanjamo onoliko pažnje koliko bi oni želeli."

"VREME": Šta će se dalje događati sa dopisništvom?

M. LUČIĆ-ČAVIĆ: Advokati sa kojima smo u stalnim konsultacijama kažu da pismo ministra nema snagu pravnog akta. Jedan od advokata, pozivajući se na Zakon iz 1987. koji je dopunjavan 1996. godine, tvrdi da u njemu piše da će stranom mediju u Jugoslaviji biti zabranjen rad ukoliko ugrožava lik i delo Josipa Broza Tita. Ja taj Zakon još nisam videla, ali advokat tvrdi da je ta odredba ostala i posle svih izmena i dopuna.

Da li posle iskustva kroz koje prolaze ovdašnjim vlastima nenaklonjeni elektronski i štampani mediji, posle proterivanja ili uskraćivanja viza stranim novinarima, potom "prijateljskih upozorenja" dopisnicima inostranih kuća, hapšenja i suđenja na red dolazi zabrana rada dopisništvima?

Radio Slobodna Evropa postoji više od 50 godina, a naše dopisništvo u Beogradu od početka 1994. godine. Ovo je prvi put da je u nekoj zemlji zabranjen rad njenom dopisništvu. Po pravilu, takve zabrane nemaju dobar odjek u svetu, jer se tumače kao nedemokratske. Ali, to već nije briga ovog dopisništva, već onih koji takve zabrane donose.

Aleksandar Ćirić

sadržaj naredni