Sankcije
Crne ovce na beloj listi
Pokušaj Evropske unije da bar malo popusti u blokadi
srpske privrede završio se neslavno, jer je u oštroj borbi patriotizam
pobedio profit
Jugoslovenske
ekonomske reforme poslednjih dana toliko napreduju da nam se divi ceo
slobodoljubivi svet i na njima nam zavide svi kreatori Novog svetskog
poretka. Ne ulazeći u istinitost dotičnog iskaza, valja primetiti da u
ovoj često rabljenoj frazi vladajuće nomenklature u Beogradu fali samo
još jedno zrnce personalizacije, ako ništa, ono barem radi uverljivosti.
Reformski kurs kojim sigurno koračamo u samoizolaciju i centralno-plansku
privredu bio bi nekako uverljiviji da je na njegovom čelu neki ekonomski
"guru" – na primer neki naš domaći Džefri Saks, Vaclav
Klaus, Jegor Gajdar, pa zašto ne i Dragoslav Avramović.
Razumljivo je zašto spomenuta gospoda nemaju šansi da svoje umeće demonstriraju u zahuktalim jugoslovenskim reformama ekonomije. Mi smo se okrenuli iskustvima onih zemalja koje se "nisu prodale" za šaku dolara i sprovode reforme u skladu sa svojim nacionalnim osobinama. Eto, na primer, sve češće se oslanjamo na iskustva velike i moćne Kine. Gotovo svakodnevno neka naša delegacija sleti u Peking, pa se odatle razmili po kineskim provincijama da sakuplja ideje i praksu.
Niko se, međutim, još nije vratio sa citatom jednog mudrog komunističkog vođe koji je započeo kineske ekonomske reforme. "Nije važno da li je mačka bela ili crna, važno je da lovi miševe", rekao je Deng Sjaoping otvarajući vrata tržišnoj privredi u Kini.
I umesto da se beogradski komunistički "reformisti" bave belim i crnim mačkama, njihova centralna preokupacija su – bele i crne liste. Tako smo stigli do slogana da je patriotizam, a ne profit (kao što je govorio Deng Sjaoping), najvažniji princip poslovanja srpskih preduzeća.
Nesrećnim sistemom belih i crnih lista počela je od proletos da se nesmotreno igra Evropska unija, kojoj je valjda postalo jasno da višegodišnje ekonomske sankcije nametnute Beogradu nisu mnogo oštetile vladajući politički establišment. Naprotiv, da su se briselske birokrate malo više potrudile, mogle su da izračunaju da se desetak srpskih "familija" od 1. juna 1992. godine (kad su sankcije uvedene) do danas enormno obogatilo koristeći izolaciju zemlje za ilegalnu trgovinu. Naftni embargo, recimo, samo je ojadio običan svet, ali je zato basnoslovnim bogatstvom napunio džepove nekolicine poverljivih ljudi beogradske nomenklature. Isto je i sa lekovima – obični ljudi u Srbiji umiru k’o mušice, a farmaceutski lobi ostvaruje ogromne profite.
Da li je bilo bolje generalno podići međunarodnu blokadu ili napraviti ("belu") listu firmi koje mogu da posluju sa Evropskom unijom? Ne ulazeći u suštinu režima koji je Milošević brižljivo gradio deset godina, Evropska unija je tu dilemu razrešila birokratski, naivno verujući da je sačuvala i čist obraz i čiste ruke. Ponudila je srpskim firmama da se upišu u prazan beli papir ako prethodno dokažu da svojim poslovanjem ne podupiru Miloševićevu vladavinu. Na prvi pogled izgledalo je ohrabrujuće da Evropska unija (kao deo međunarodne zajednice) polako labavi osmogodišnju izolaciju Beograda, dopuštajući svim zainteresovanim firmama da sa njom posluju.
Nevolja je, međutim, kao što se nešto kasnije i pokazalo, da takvih preduzeća, naravno, u Srbiji nema, baš kao što je teško naći građanina za koga se može reći da je kao poreski obveznik odbio da finansira Miloševićevu policiju. Srpska privreda zapravo je porodična manufaktura vladajuće političke elite u kojoj je svaki šef "proizvodnje" brižljivo godinama obučavan da prenosi ideje, a ne da širi posao i uvećava profit. Kad se u Privrednoj komori Jugoslavije postavilo pitanje konkurisanja za "belu listu", samo je (i slovima) jedan direktor imao kuraži da se suprotstavi unapred pripremljenoj direktivi "sa višeg mesta" koja je patriotizam stavila ispred biznisa. Tako je u Brisel stiglo jedva 190 prijava malih privatnih i firmi sa mešovitim inostranim kapitalom iz Srbije. Čuje se da su vlade zemalja-članica Evropske unije pritiskale centrale velikih kompanija da one ubede svoje filijale u Srbiji da se prijave na takvu listu.
U međuvremenu, proradio je dobro uhodani represivni sistem u Beogradu. Visoki činovnik srpske državne administracije i Miloševićev koalicioni partner zapretio je da će uništiti svih 190 firmi kojima je Evropska unija dozvolila da sa njom legalno posluju. Ključna reč u ovoj pretnji je "legalno", pošto je u Srbiji vrhunsko patriotsko načelo ilegalna trgovina. Sva velika preduzeća koja predstavljaju stubove režima posluju sa firmama iz EU-a, ali ilegalno, a ostvareni enormni profiti završavaju na računima koje Milošević kontroliše gvozdenom rukom.
Strah od odmazde režima naterao je osam beogradskih firmi koje se nalaze na "beloj listi" Evropske unije da početkom ove nedelje zatraže da budu skinute sa te liste. Na konferenciji za štampu u Privrednoj komori Beograda, direktori "Tehnogasa", "Sage", "Milšpeda", VF-TEL Simensa, "Korpusa", "Petro-Farma", "Piture" i "Auto-Nene" izjavili su da ne žele da budu crne ovce, i da je pravljenje lista kontraproduktivno. Direktori "Tehnogasa" i "Simensa" u Jugoslaviji rekli su da su većinski vlasnici njihovih firmi nemački partneri, a da se direktori u Jugoslaviji ne slažu sa sankcijama i pravljenje lista smatraju kontraproduktivnim.
Tako se krug zatvorio. Milošević može da likuje – sve ostaje po starom. Mi pristajemo na samoizolaciju, ne trebaju nam ni bela ni crna mačka. U ovoj zemlji samo crni mačor "može da lovi miševe".
Miša Brkić
