Intervju: Milan Panić
Tražimo nove lidere opozicije
Prvi premijer SR Jugoslavije (1992/1993) govori za
“Vreme” o naporima za ujedinjenje srbijanske opozicije, o promenama
odnosa velikih sila prema Miloševiću, o “postmiloševićevskoj eri”
i o poseti Hrvatskoj
Od našeg specijalnog izveštača iz Zagreba
“Znate,
sinoć mi je u hotel došao jedan čovek, Hrvat, i insistira da me
vidi”, priča Milan Panić, predsednik farmaceutskog koncerna ICN i prvi
premijer Savezne Republike Jugoslavije. “Toliko je insistirao da sam ga
primio. Onda mi kaže da je došao da mi se lično zahvali jer sam mu
spasao život onom našom razmenom zarobljenika ‘svi za sve’ 1992. A
sećate se koliko su me napadali zbog te razmene! To je znak da je moja
poseta Zagrebu uspela! Mesić mi se takođe zbog toga zahvalio; ipak smo
spasli mnoge živote tako!”.
Krepak, u odličnoj kondiciji, Panić je isti onakav kakvog ga pamtimo:
energičan, glasan, temperamentan i optimista. U kratku posetu Zagrebu, kaže
“poslovnu”, stigao je u nedelju uveče, a sutradan se sastao sa
predsednikom Hrvatske Stipom Mesićem. Po svemu sudeći, njih dvojica su
se smesta prepoznali kao srodne duše i temperamenti; razgovarali su duže
nego što se očekivalo i iza zatvorenih vrata. Na kraćoj konferenciji za
štampu Panić je izjavio da je došao da traži podršku Hrvatske za
uključenje Srbije u Evropu; Mesić je precizirao da tog uključenja nema
dok je sadašnji režim na vlasti, a obojica su izrazili nadu da to neće
dugo trajati.
U razgovoru za “Vreme”, pred odlazak sa aerodroma Pleso, Panić kaže
da je Mesiću poklonio svoju knjigu sa posvetom “Hrvatskom demokrati
Mesiću”. Kaže da je Mesić “pravi predstavnik one prave Hrvatske”.
Najvažnija tema razgovora bila je šta ćemo posle Miloševića, kaže
Milan Panić.
"VREME": Da to nije
malo prerano?
PANIĆ: To se može desiti i
sutra, i mi bi trebalo da budemo spremni. Amerikanci su Maršalov plan počeli
da pripremaju odmah posle pobede, ali je i to bilo kasno. Mislim da Mesić
radi dobro: trudi se da Hrvatsku uključi u Evropsku uniju što pre, a to
je i moj san kad je o Srbiji reč, još od vremena kad sam bio
jugoslovenski premijer. Mislim da bi sve zemlje regiona – Srbija, Bosna,
Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Makedonija, Kosovo – trebalo da što pre
uđu u Evropsku uniju. Nadam se da ćemo uskoro to postići, sedeti u
istom parlamentu – evropskom – imati iste pasoše – evropske – i
baviti se budućnošću, a ne prošlošću. Što se prošlosti tiče, Mesić
i ja smo razgovarali pre svega o povratku Srba u Hrvatsku i povratku
Hrvata u Srbiju, o tome kako da im obezbedimo dvojno državljanstvo, za šta
sam se ja zalagao oduvek. Razgovarali smo i o tome kako upravljati
zemljama u tranziciji, ali su dve teme bile ključne: povratak izbeglica i
ulazak u Evropu. Složili smo se oko toga da su ovi ratovi bili suvišni,
da su ljudi ginuli bez potrebe za nekakve granice koje su neodržive. I još
sam rekao Mesiću da Bog čuva Hrvate: uzeo je Tuđmana, a nama ostavio
Miloševića...
Hrvatska vlada ovih dana se
uključila u neke planove Evropske unije za pomoć demokratizaciji Srbije.
Ministar spoljnih poslova Tonino Picula putovao je zbog toga okolo, ali još
nije jasno šta to konkretno znači.
Ti se planovi razrađuju, ali je osnovna stvar oko koje smo se složili
da treba pomoći slobodu štampe u Hrvatskoj i u Srbiji. Bez toga nema
demokratije, pa ni ulaska u Evropsku uniju. A to ostaje za postmiloševićevski
period, jer on je oteo televizijske i radio stanice, uveo Zakon o
informisanju... Složili smo se da diktator treba da ode, kao preduslov za
sve ostalo. Takođe smo se složili da su vojske u regionu prevelike.
Vi imate kontakte sa srbijanskom
opozicijom. Kako procenjujete njeno razumevanje situacije? Ima li šansi
da se ujedini?
Ona je apsolutno ujedinjena. Kad kucne čas, ona će se pojaviti
jedinstvena. To je kvalitetna opozicija, kao što ćemo videti čim Milošević
ode. A ovi izbori koje on sprema ne mogu biti demokratski i neće biti
priznati ni od koga. On je optužen za ratne zločine i mesto mu je u
Hagu: neka se tamo odbrani, pa ako nije kriv, neka se vrati u politički
život Srbije.
Milošević ima na svojoj strani
argument da je demokratski izabrani predstavnik...
On je optužen za ratne zločine! Rekao sam Mesiću da su Milošević i
Tuđman pili šampanjce zajedno dok su se Srbi i Hrvati ubijali! Kakav
Miloševićev “legalizam”! On je krao glasove! On nije lider Srbije;
on je nepravedno na tom mestu. On je osramotio Srbe i zbog njega su u
izolaciji i izvan Evropske unije. On je verovatno najgori lider koga smo
mi Srbi imali u celoj našoj istoriji. Totalno nas je obrukao!
On će, međutim, tvrditi i
dalje da je demokratski izabran...
Ma neka on tvrdi šta hoće! Znam ga ja bolje od vas! On je, u
najboljem slučaju, bolestan čovek. On treba da se udalji iz
jugoslovenske politike što pre i ja ću se potruditi da se to obavi na
najbolji mogući način i to sam rekao Mesiću. Mislim da bi Rusi trebalo
da ga nekako izvuku, jer on je upropastio srpski nacionalizam, kažem
pravi srpski nacionalizam jer sam i ja srpski nacionalista. Ruse će biti
sramota što su ga podržavali.
Vi ste imali ideju o
ujedinjavanju srbijanske opozicije oko – veoma uslovno rečeno –
“vlade u senci”...
Ne, ne! Ne “vlada u senci”, jer to znači već raspodelu
ministarstava, i to je preterano. Ali neka vrsta liderskog saveta, to
da...
Sa podelom rada i sektora?
Da, koliko se može.
Mislite li da će to učiniti
srbijansku opoziciju donekle odgovornijom nego sada?
Ne, ne, ne! Ne govorite tako o srbijanskoj opoziciji! Kazaću vam
istinu o opoziciji: pod Frankom u Španiji nije bilo opozicije; bilo je
malo opozicije pod Tuđmanom, pa kad je otišao, klika na vlasti se
raspala i pojavila se demokratija. Mislim da je ova opozicija najbolje što
možemo imati u ovim okolnostima u Srbiji. Uzmite primer Ćuruvije: ja ne
znam da li je on bio demokrata, ali njegova smrt je poruka – ako si
protiv mene, ubiću te. Kako u tim okolnostima opozicija da funkcioniše?
Isto je sa atentatima na Draškovića. Opozicija se jednom ujedinila 1992,
a on je ukrao izbore; od tada on manipuliše opozicijom makijavelistički
i huška ih jedne na druge. Opozicija je sada napunila deset godina borbe;
borili smo se – i ja sam jedan od njih – i sagoreli smo; izgubili smo
uverljivost. Mislim da su nam potrebni novi lideri u opoziciji i to je naša
odgovornost: da nađemo nove lidere opozicije, mlađe od nas, one koji su
se hrabro borili u demonstracijama, da pomognu opoziciji. Ja ću im pomoći,
odigraću ulogu u tranziciji ka demokratiji i ka Evropskoj uniji. Tu
tranziciju treba da vode ljudi koji kasnije neće izaći na izbore; mi ne
treba da se takmičimo sa mladim ljudima koji imaju legitimno pravo da
budu izabrani i preuzmu odgovornost. Ja ću voditi tranzicijsku vladu, ali
neću izaći na izbore. Mi treba da pomognemo mlađima da se stvori jedna
organizacija opozicije s kojom će se moći razgovarati. Mesić mi kaže
da bi on rado razgovarao, ali nema s kim. Može sa Đukanovićem...
Dok se srbijanska opozicija bude
bavila svojim sitničavim svađama, neće biti partnera za razgovor...
Sitničave svađe... Da su normalna vremena, to bi bile normalne stvari
u političkom životu.
Sa samita G-8 u Okinavi stigli
su glasovi da Putin menja mišljenje o Miloševiću...
Ne samo glasovi, verujte mi, ja to znam bolje. Ako Putin postigne ono
što NATO nije postigao bombama, a Klinton diplomatijom, ako ukloni Miloševića,
svi će ga priznati za velikog svetskog lidera. Moja je preporuka Putinu
da se pobrine za Miloševića. On sa svojim iskustvom zna to da uradi
bolje od bilo kog svetskog lidera. Međunarodna zajednica mora da razume
da Srbi ne mogu da uklone Miloševića sami; to je kao da ste tražili od
logoraša u Aušvicu da uklone Hitlera. Jedino što srbijanska opozicija
može da učini jeste da pripremi demokratske promene za trenutak kada
Milošević ode, a međunarodna zajednica treba da ga ukloni, jer mi to
demokratskim putem ne možemo, jer je to koncentracioni logor u kome ne možete
ukloniti stražu.
Kako je uopšte moglo da dođe
do takve budalaštine kao što je ova famozna “bela lista” firmi
kojima se dozvoljava trgovina sa Evropskom unijom?
Pre svega, sankcije treba skinuti jer pomažu Miloševiću. To sa
“belom listom” je loš primer. Ni za koga ne možemo biti sigurni da
će stalno i uvek biti pametan... Najveća greška međunarodne zajednice
bila je što je dozvolila uništenje najveće privrede istočne Evrope i
stvaranje pet malih i siromašnih privreda. Ovo sada je Genšerova osveta:
preuranjeno priznanje Hrvatske donelo je mnoge mrtve i razaranja.
Upravo dok vodimo ovaj razgovor,
savezna skupština u Beogradu zaseda i trebalo bi da usvoji odluke koje
omogućavaju direktan izbor predsednika SRJ...
Tito, evo nas! Doživotni mandat! Ali, pustimo to. Svi ti bolesni
nacionalisti, Srbi i Hrvati, spadaju u istu bolnicu, pa neka tamo
raspravljaju srpski i hrvatski nacionalizam.
Miloš Vasić
