Vreme broj 499, 29. jul 2000.

Mafijaška sahrana u Dunavu kod Golubca

Mrtvi betonirani

U tri sanduka pronađena su tri leša zalivena betonom. Ni deset dana kasnije nije utvrđen njihov identitet

Dečaci iz Golupca pecali su 12. jula pre podne sitnu ribu nedaleko od Golubačke tvrđave, i primetili u plićaku Dunava grubo sklepan i bez poklopca drveni sanduk iz kog je zaudaralo. Bilo je veoma toplo, a vodostaj reke opadao je tih dana vrtoglavom brzinom. Dečak, u Golupcu poznat pod nadimkom Drća, pozvao je odrasle pecaroše, zagledane isključivo u vrhove štapova u nadi da će mamac zagristi neki kapitalac – šaran ili som. Dvojica znatiželjnih Kragujevčana koji svakog vikenda dolaze da na ovom delu Dunava okušaju sreću, prišli su bliže i ustanovili da se u sanduku, donekle raspadnutom usled delovanja brze vode, nalazi ljudski trup bez glave i ruku do struka zaliven betonom. Zapravo, bilo je očevidno da su izvođači radova, kako bi to građevinari rekli, šalovali celo telo, a da je od potresa, najverovatnije nastalog pri bacanju tereta u vodu, bio razbijen deo betona koji je pokrivao gornju polovinu pokojnika, i otkrio ostatke leša.

"Nismo stekli utisak da je ubijeni bio namerno osakaćen, već da je brza voda s proleća učinila svoje, kao i dugotrajan boravak tela u reci. Leš je očigledno bio u fazi raspadanja. Prema našoj proceni, sanduk je bačen u Dunav pre oko šest meseci", kažu dvojica Kragujevčana, koji su i prošlog vikenda bili na starom mestu pored Dunava. Nisu želeli da im se u novinama pominju imena. Desetak metara uzvodno od mesta gde je ležao sanduk, virio je iz vode još jedan, gotovo identičan prvom, ali neoštećen. Nisu hteli više da se mešaju, vratili su se pecanju jer se već bila okupila gomila ljudi iz ovog kraja.

ALASI I PATOLOZI: Glas o zabetoniranom lešu u Dunavu prostrujao je Golupcem, tako da je ubrzo stigla patrola milicije i obezbedila mesto, odnosno udaljila radoznalce. Nedaleko od obale ribario je u to vreme golubački alas Dragan Đorđević. Policajci su ga odmah pozvali da pomogne pri izvlačenju sanduka.

"Mislio sam da su našli telo nekog utopljenika. Da sam znao o čemu je reč, ne bih ni prilazio čamcem. Nemoj slučajno da me fotografišete; šta znam, može sutra neka mafija da me likvidira, a ja nemam nikakve veze s tim. Troje dece imam. Zapravo ništa nisam ni video. Sa obale su mi bacili sajlu, podvezao sam sanduk te su ga kamionom za transport gvožđa sa urađenom dizalicom izvukli iz vode i podigli na put. Sanduci su bili veoma teški, blizu 500 kilograma svaki. Isto sam učinio i sa onim neoštećenim sandukom koji su odneli stotinak metara dalje, do mesta za drobljenje kamena. Treći sanduk našla su trojica ronilaca dva dana kasnije. Najbolje bi bilo da potražite mog kolegu alasa koga svi znaju po nadimku Somče. On je razbijao beton u kome su bila tela onih nesrećnika. Somče će vam reći nešto više", škrto je pričao Đorđević dok je u čamcu privezanom uz obalu spremao struk sa 170 udica nabadajući na njih kedere, male babuške. Pored njega su se praćakala dva ulovljena soma, jedan od oko sedam i drugi od oko pet kilograma.

Sredovečni, po nadimku pomenuti alas bio je nešto govorljiviji:

"Šta je, bre, navalili ste vi novinari iz Beograda k'o žuti mravi. Juče sam dao intervju dvojici, zar sad opet treba da pričam šta je sve bilo", kaže alas zvani Somče, napominjući i on da neće ni svoje pravo ime ni fotografiju u novinama. Zanimljivo je da je i on pominjao mafiju. "Jeste, ja i moj drug Živorad Ilić zvani Badža razbijali smo barozom (čekić od 10 kg) beton u kome su bili leševi. Nije mi baš bilo milo što sam to radio, ali šta ću, zamolili me ljudi da im pomognem. Nisam zagledao pokojnike, bilo mi je muka, a i dosta je zaudaralo. Prilično sam siguran da su ona dvojica sa glavama bili mlađi ljudi. Čini mi se da su obojica imali tamne pantalone. Bili su beli kao kreč. Primetio sam da je mrtvac u onom trećem, najkasnije izvađenom sanduku bio povezan preko usta nekom maramom. Samo sam ih ovlaš pogledao, nije mi bilo do gledanja. Mučan je posao to bio; beton poprilično debeo, te je trebalo dobro udarati. Tu se bilo skupilo mnoštvo ljudi: policajaca, ronilaca, doktora... Iz Beograda je stigao beli mercedes sa patolozima. Nek ih oni gledaju, to im je zanimanje. Inače, ovo ovde je miran kraj, mada je u vreme naftne krize, kad se švercovalo gorivo iz Rumunije, Dunav često izbacivao tela utopljenih Rumuna. Ne, ne verujem da su žrtve iz požarevačkog kraja, ali oni koji su bacili sanduke u vodu dobro su znali da je tu Dunav najdublji pored obale. Niko, pa ni mi, nije znao da će voda tako brzo opasti za tri metra. Ovde se ne pamti tako nizak vodostaj kao ovog leta. Da je bilo drugačije, sanduke niko ne bi našao."

"Ma zna policija ko su ubijeni, znaju oni dobro ko im fali, ali o tome nije zdravo govoriti", poverljivo je dodao Somčetov drug.

ARMIRAČ I PREVOZNICI: Teško je poverovati da policija već zna identitet žrtava, po svoj prilici skončalih nasilnom smrću. Malo je verovatno da su oni koji su ih zabetonirali propustili priliku da ubijene brižljivo pretresu i uklone sve detalje koji bi pomogli utvrđivanju ko su i odakle su, što bi bio korak dalje u otkrivanju ubice ili ubica. Ili su možda ljudi iz ekipe za uklanjanje leševa, takozvani čistači, bili sigurni da će sanduci zauvek ostati na dnu reke i da će biti primenjeno staro pravilo: nema leša – nema ni ubistva, što zapravo znači da će zločin ostati neotkriven. U ovom slučaju trebalo bi da predstoji ozbiljno traganje i za armiračima i prevoznicima, jer je više nego izvesno da je u pokušaju skrivanja leševa učestvovalo više ljudi, i to veoma organizovanih.

"To su bili užasno teški sanduci, petorica ljudi su ih jedva dizali", rekao je jedan od onih Golupčana koji su pomagali pri vađenju sanduka iz vode. Tovar je bez sumnje do Dunava doteran nekim prevoznim sredstvom, najverovatnije kamionom do unapred znanog mesta odakle su spuštani u vodu. Na tom mestu je asfaltni put veoma sužen: s jedne strane strmina, a s druge crvenkastom bojom obojena gvozdena ograda ispod koje je sve do naglog pada vodostaja bilo uvek nešto više od tri metra vode. Sudeći po tragovima ogrebotina na ogradi nastalih prilikom istovara sanduka, jer je vidljivo da su na nju naslanjani i sa nje gurani u vodu, kao i mestima na kojima su otkriveni, jasno je da je vozač kamiona sa jednom spuštenom stranicom vozila povremeno zastajkivao kako bi sanduk po sanduk istovarivači bacali u Dunav. Sve ukupno na razdaljini od dvadesetak metara. Promet na ovom putu je, pogotovo noću, veoma mali, te se s pravom pretpostavlja da je istovar obavljen po mraku. Uostalom, farovi dolazećih automobila izdaleka bi upozorili ekipu da za trenutak prekine posao.

Svi su u Golupcu i okolini ubeđeni da se zločin i betoniranje ubijenih nisu dogodili u ovom kraju, već u nekoj urbanoj sredini i pominju uglavnom Beograd. Svoju pretpostavku grade na činjenici da u njihovoj okolini ima dosta mesta na kojima se leševi i bez betoniranja mogu sakriti, i da nikome ne bi palo na pamet da se bakće sa šalovanjem leševa, vožnjom do Dunava i istovaranjem. Zašto, kad ima toliko zabačenih mesta u planini punoj gudura, pećina, kamenjara i urvina na kojima bi se tela mogla neprimećeno zakopati ili prekriti kamenjem. Da ih niko nikad ne nađe.

"Svojevremeno je ovde u selu Smoljanac neki čovek ubio ženu, isekao u komade i pokušao da spali, pa kad mu to nije uspelo, ostatke je bacio na smetište. Nije mu na pamet padalo da ih baci u Dunav", seća se jedan vispreni Golupčanin tražeći da ostane anoniman. (Inače, ovde svako zapitan kako se zove odgovara: "Ko, je l'ja? A što pitaš? Neću ime da mi pominješ". Nije bacanje leševa u vodu manir u ovim krajevima. Ko god je to uradio, bacio zabetonirane ljude u Dunav, pokušao je nespretno da imitira mafijaški način uklanjanja žrtava, rasprostranjen tridesetih godina ovog veka u Americi. Tada su, na primer, u Čikagu pored Mičigenskog jezera bile popularne takozvane 'betonske čizme', ali se to radilo mnogo stručnije nego što su to ovi naši umišljeni mafijaši učinili. Opšte je poznato da svaka budaletina može da ubije; problemi nastaju kad valja ukloniti tragove, ratosiljati se leša."

DŽAMBIN SINDROM: Koliko se zna, policiji nije prijavljen nijedan nestanak žitelja ovog kraja, što govori u prilog tvrdnji da su ubijeni doneti izdaleka. Policija u našoj zemlji, iz samo njoj znanih razloga, nikad javno nije obelodanjivala koliko ljudi ima na spisku nestalih. Uobičajeno je samo da se po nalogu policije u novinama objavljuju generalije i fotografije isključivo kriminalaca za kojima se traga. Nikad nestalih. Valjda zbog mršavih ili nikakvih rezultata, ukoliko se neko od nadležnih uopšte bavi traganjem.

Čak ni onda kad postoji verovanje da je nestali zapravo ubijen, i da je neko od nezvanično osumnjičenih za ubistvo imao motiv, ma kako sulud, da počini zločin. Najočitiji primer je nestanak Isa Lera Džambe, "poštenog kriminalca", kako je za sebe govorio i uvek insistirao da se tako napiše, ako se već objavljuje u novinama. U Beogradu, posebno na Dorćolu, niko ne sumnja da je Džamba ubijen još pre šest godina, iako se u policijskom dosijeu vodi kao da je nestao.

"Zna se dobro ko je i zašto ubio Džambu", kaže naš uvek dobro obavešten izvor iz beogradskog podzemlja. "Nije samo on nestao, ima mnogo ljudi iz Beograda od kojih nema ni traga ni glasa. Kad je reč o Džambi, poznato je da su mu ispred Beograđanke kundacima pištolja otvorili lobanju ljudi bliski policiji, i da je u nepoznatom pravcu odvezen automobilom sa plavim registarskim tablicama. Doduše tadašnje Republike Srpske Krajine, ali svejedno, to ti je u ono vreme bilo sve isto. Prema tome, da li će išta biti otkriveno i obelodanjeno zavisi od identiteta žrtava bačenih u Dunav, odnosno ko su bili izvođači radova i po čijem su nalogu preuzeli posao. Po meni, nema ništa od toga; sve će to pasti u zaborav, i zločin će ostati nerasvetljen kao i većina dosadašnjih."

Jovan Dulović

Kockasta zgrada

Dežurni poručnik u požarevačkoj policiji bio je veoma ljubazan i, naravno, ništa novo nije imao da nam kaže:

"O svemu što se zasad zna mogli ste da pročitate u novinama. Naše ekipe na terenu rade svoj posao, vodi se policijska istraga, a šta će na kraju biti – videćemo. Uostalom, javnost će o svemu, kad za to dođe vreme, biti obaveštena".

U Narodnoj požarevačkoj bolnici glavna sestra na prijemnom odeljenju nije znala da li patolozi tu obavljaju obdukciju otkrivenih leševa u Dunavu: "Vidite na patologiji, to je ona kockasta zgrada levo od ulaza." Međutim, u toj zgradi u kojoj je mrtvačnica nije bilo žive duše. Sva vrata su bila zaključana i niko se nije odazivao.

Kako to rade Amerikanci

Kuda s lešom?

Mnogi američki kriminalistički filmovi, serije, romane i šta već sve ne bavi se prikrivanjem ubistva odnosno prikrivanjem tela koje je osnovni dokaz da je ubistva uopšte bilo

Sve što vidimo na filmu, ili smo pročitali u nekoj knjizi, čak i kad je sasvim bizarno i neverovatno, bazirano je na nekom stvarnom događaju. Uz to, mašta američkih mafijaša i drugih kriminalaca radi neverovatno, a što smo bliži vrhunskom i organizovanom kriminalu, veće su šanse da je u celu stvar uključena i nauka!

Kada su mafijaški obračuni u pitanju, nije prioritet sakrivanje tela, već sakrivanje motiva, izvršioca ili oružja kojim je ubistvo izvršeno. Ukoliko istraga to ne može da rastumači ili otkrije, samo telo ne predstavlja neki problem, te se ostavlja tamo gde je ubistvo izvršeno.

Jedan američki kriminalistički inspektor dao je nedavno intervju magazinu za film "Fejd in", nastojeći da razmrsi fikciju od stvarnosti kada je u pitanju postupanje sa telom ubijenog. Prema njegovim rečima, s svakako je govorio anonimno, ubistvo je teško prikriti, upravo zbog tela ubijenog o koje se saplićete i koje posle kratkog vremena počinje da se raspada i odaje neprijatan miris. Prvi zadatak ubice je, dakle, da ubedi patologe da leš nije posledica ubistva već, recimo, nezgode.

On preporučuje fingiranje saobraćajne nesreće, s tim što je je neophodno da i samo ubistvo anticipira moguće povrede, znači neko umlaćivanje. Rana od metka retko se zadobija ako vam automobil sleti u provaliju usled neprilagođene brzine ili klizavog puta. Takođe, on smatra da se može inscenirati i društveno neprihvatljiva scena prirodne smrti, i navodi primer žrtve koja je zadavljena, a potom stavljena u položaj kao da masturbira gledajući gej časopis, što može da prođe kao "autoerotska" smrt (ako se tragovi davljenja prikriju).

"Niko ne voli da vidi takve scene, i istražitelji gledaju da s tim što pre završe. A kad patolog jednom potpiše da je smrt bila prirodna, onda je potreban ukaz samog Boga da se to promeni", smatra ovaj iskusni policajac.

No, kada je ubistvo očigledno, a mere predostrožnosti nisu prethodno preduzete, potrebno je naknadno se otarasiti tela. Mafijaši imaju nekoliko popularnih metoda.

Najpre, neki smatraju da za leševe nema boljeg mesta od groblja, te ih tamo i smeštaju. Još su Topalovići pre nekoliko generacija definisali "smrt kao siguran posao", čega se mnogi mafijaši drže, vodeći firme koje se bave sahranjivanjem. Pored legalnog prihoda koji nije mali, ovaj biznis dobro dođe kada nekog treba smestiti u "dupli krevet", odnosno kada se u kovčeg sa pokojnikom ubaci još neko telo kojeg se treba rešiti. To je elegantniji način od ponoćnog otkopavanja svežih humki da bi se u njih dodao još neko, ili od zamene tela u mrtvačnici, čime ste se rešili jednog samo da biste dobili drugo (doduše sa prirodnim uzročnikom smrti, što nije zanemarivo).

Ima ih koji se zalažu za potpunu dekompoziciju leša, što je s obzirom na prirodu ljudskog tela da iza sebe ostavlja trag ponekad teško ne samo za patologe već i za arheologe. Rastvaranje tela u kiselini tako nije preterano popularno, jer se na taj način dobija stotinak kila kiseline koje se treba kurtalisati, a da sebi ne navalite na vrat još i "Grinpis". Popularnije je žrtvu "sahraniti u lišće", što je sezonski (jesenji) posao i malo zavisi od okruženja u kojem se ubice nalaze. Ideja je da se telo odnese u neku relativno gustu i slabo posećenu šumu, zatrpa gomilom lišća koje lagano truli i ostavi tako u nadi da će se pretvoriti u humus pre nego ga neko nađe.

U južnim krajevima, poput Luizijane i Floride, džakovi sa "posmrtnim ostacima" bacaju se u močvare bogate aligatorima. U Teksasu i Arizoni, ovaj zadatak se poverava lešinarima, alavim mravima ili drugim insektima koji žive u pustinji, mada patolozi u poslednje vreme uspešno rade na utvrđivanju identiteta žrtve, pa čak i vremena kada je ubistvo izvršeno, analiziom insekata prikupljenih oko ostataka leša.

U severnijim krajevima, u gradovima koji su blizu neke vode, kao što je slučaj sa Njujorkom, Čikagom, Bostonom itd., leševi se bacaju u duboku vodu. Postoje dva metoda, "spavanje sa ribama" i "betonske cipele". U prvom slučaju leš se ili stavi u džak u koji se doda kamenje, ili se za njega priveže neki balast koji bi trebalo da ga odvuče na dno, dok se ne raspadne ili ga ne pojedu ribe. U drugom slučaju noge leša se zalivaju betonom, što se smatra sigurnijom tehnikom od prethodne jer je nemoguće da telo ispliva na površinu pre vremena usled pucanja užeta kojim je privezan balast. Nije običaj da se celo telo zalije u beton, jer se time zapravo idealno čuva od raspadanja, a cilj oslobađanja od leša i jeste u tome da leš "nestane", da se raspadne ili da ga zveri, ribe ili insekti pojedu.

Čuvanje tela u zamrzivaču, spaljivanje (setite se Slovenca Metoda Trobeca, koji je osamdesetih nekoliko žena silovao, ubio, a potom ih spalio u peći za hleb zaradivši nadimak "najvatrenijeg slovenačkog ljubavnika"), ili sahranjivanje u sopstvenoj bašti (Fred i Rouzmeri Vest u Londonu sredinom devedesetih) primereno je psihopatama, a ne kriminalcima.

Zoran Stanojević