Kongres španskih socijalista
Novi čovek za novo vreme
Izbor 40-godišnjeg Hozea Luisa Rodrigeza Sapatera
– koji je sa samo devet glasova pobedio rivala Hozea Bona – za novog
generalnog sekretara PSOE-a predstavlja nesumnjiv dokaz da su dosadašnji
"baroni" potrošili kredit i da partiji za izlazak iz krize
treba novi lider
U
Španiji je, izgleda, ovo godina izbora. Najpre su u martu održani
parlamentarni, kada je vladajuća Narodna partija osvojila apsolutnu većinu,
potom su održani predsednički izbori u Real
Madridu i Barseloni (nije šala,
izbor čelnih ljudi dva najpopularnija i najmoćnija kluba daleko
prevazilazi sportske okvire), a onda su na red došli španski
socijalisti. Njihov 35. kongres, održan krajem prošlog vikenda u
Madridu, došao je posle teškog izbornog poraza u martu, u trenutku
evidentne organizacione, pa čak i ideološke krize partije ophrvane
unutrašnjim rivalstvima i senkom "večitog šefa" Felipea
Gonzalesa, ma koliko se on trudio da bude samo "običan član".
Kongres je iščekivan sa mnogo interesovanja, jer je od izbora novog generalnog sekretara, pošto je Hoakin Almunia podneo ostavku zbog izbornog debakla u martu, zavisila buduća politika PSOE-a. Poštujući demokratska pravila, pred delegate Kongresa stigle su četiri kandidature a njih 995 odlučilo je, minimalnom većinom od samo devet glasova, da se na čelo partije postavi 40-godišnji Hoze Luis Rodrigez Sapatera. On je dobio 414 glasova (41,69 odsto), a njegov glavni rival Hoze Bono 405 (40,79 odsto). Dve kandidatkinje ostale su daleko iza – Matilde Fernandez dobila je 109 glasova (10,98 odsto), a Rosa Dies samo 65 (6,65 odsto). Pobeda Sapatera predstavlja izvesno iznenađenje, mada ne preveliko. Bono je bio malo favorizovan, pre svega zbog oreola "večitog pobednika", pošto je na pet poslednjih izbora uvek pobeđivao u svojoj provinciji Kastilja-La Manča, i to apsolutnom većinom, ali su na kraju – za malo, ali dovoljno za pobedu – prevladali mladost i svežina Sapatera.
UNUK PALOG BORCA: Novi lider španskih socijalista puni 4. avgusta 40 godina, ali za njim je već 14 godina poslaničkog staža u parlamentu.
U PSOE se učlanio sa 18 godina u Leonu. Dočekan je sa simpatijama; činjenica da je jedan od njegovih dedova streljan 1936. kao kapetan Republikanske vojske svakako je uticala ne samo na njegovo političko opredeljenje već i na dobrodošlicu sa kojom je primljen. Četiri meseca pre nego što će socijalisti u oktobru 1982. osvojiti vlast, diplomirao je prava na univerzitetu u Leonu i odmah postao profesor.
Godine 1986. već je bio u parlamentu kao najmlađi poslanik, a 1988. prvi put je izabran za sekretara leonskih socijalista, mesta na kome je ostao u narednih deset godina.
Šta je Sapatero ponudio delegatima Kongresa, čime je privukao njihovo poverenje? Sudeći po aplauzu kojim je bio nekoliko puta prekidan tokom izlaganja, u pitanju su bile emocije i način izražavanja. Analitičari su već uočili da je u gestikulaciji rukama "isti Gonzales", ali bez obzira na to što je posle pobede obavio konsultacije sa bivšim liderom PSOE-a, poslednja stvar koju Sapatero želi jeste da bude "novi Gonzales". Sa 40 godina donosi entuzijazam i nadu da je obnova partije moguća bez trauma i bez traženja krivaca za dva poslednja izborna poraza. PSOE je u protekle četiri godine "učila da bude opozicija", nešto što posle 13 godina na vlasti nije baš lako, a učiće i u naredne četiri. Da li će u martu 2004. sa Sapaterom kao predvodnikom izborne liste, biti moguća promena na vlasti (Asnar se neće ponovo kandidovati, u skladu sa svojim izbornim obećanjem iz kampanje 1996), umnogome zavisi od toga šta će i kako će socijalisti uraditi do novih izbora. Sapatero je izjavio da su njegovi prvi ciljevi "učiniti opoziciju socijalno korisnom, obnoviti iz temelja internu strukturu partije i kreirati plan nove levice za modernu Španiju".
OPŠTA PODRŠKA: Izbor Sapatera naišao je na pozitivan prijem i kod nacionalista u Kataloniji i Baskiji, kojima se sviđa njegova tolerantnost i spremnost da gradi pluralističku i multietničku Španiju. Dobio je i podršku oba važna sidnikata, Generalne radničke unije (UGT) i Radničkih komisija. Vladajućoj Narodnoj partiji bilo je, u principu, "svejedno", ali se u krugovima oko Asnara intimno priznaje da bi više voleli da je pobedio Bono jer bi sa njim "lakše izašli na kraj". Posle 17 godina njegove vladavine u Kastilja-La Manči o njemu se sve zna dok je Sapatero nov, mlad čovek, možda sličan baš Asnaru od pre deset godina kada se kao mlad, nepoznat i sposoban političar probio na čelu partije i stigao do premijera.
Izbor Sapatera predstavlja, na neki način, i raskid PSOE-a sa politikom koju su dosad oličavali dugogodišnji lideri, u centru partije i u provincijama poznati kao "baroni". Njihovo vreme polako prolazi, njihov kredit je sve tanji, za nove ideje koje PSOE treba da vrate tamo gde je bila potrebni su novi ljudi. Hoze Luis Sapatero je taj, a njegova prva "vlada", koja je u nedelju dobila 90,2 odsto podrške delegata na Kongresu, sastavljena je takođe od uglavnom mladih ljudi koji su dosad bili u drugom planu. Izuzetak je Manuel Čavez, predsednik Andaluzije od 1990. Mesto predsednika partije je manje-više počasno, godinama ga je, sve do smrti pre šest meseci u 91. godini, zauzimao Ramon Obiols, jedan od simbola španskog radničkog pokreta. U predizbornim kalkulacijama tipovalo se da bi Gonzales mogao biti novi predsednik, ali je on to odbio i ostao po strani, iako o njegovom statusu u partiji svedoči i podatak da je bio jedini delegat kome je bilo dozvoljeno da puši u sali.
V.S.
