Veliko spremanje
U
poslednjih četrdeset osam sati rođacima, bračnim drugovima i ostalim članovima
familije hroničnih i akutnih bolesnika vraćeno je trista devedeset šest
prasadi (95 živih i 301 pečeno), donosioci su odneli kući osam hiljada
komada pernate živine, što uređene što neuređene, deci i unucima
bolesnika podeljeno je 14.217 neuručenih, neprimljenih bombonjera, dok je
punoletnim članovima porodica vraćeno 79 akova viskija u neotvorenim
originalnim škotskim bocama; građanstvu je vraćeno više od šest
hiljada koverata u kojima je bilo 149.500 nemačkih maraka, 11.000 dolara
i 800 dinara... Akcija "Hvala, niste trebali" koju je iniciralo
Ministarstvo zdravlja, a koju su oduševljeno prihvatili zdravstveni
radnici širom Srbije – i njima samima dozlogrdilo je da primaju poklone
za svoju humanu delatnost – daje prve rezultate... Ministarstvo nije žalilo
truda ni para da osnuje neku vrstu hitne pomoći za borbu protiv
korupcije, pored dva telefona danonoćno će dežurati specijalci orni da
pribeleže svaku našu pritužbu, prijavu, dostavu, tužbu, žalbu... (Da
li će ministarka vera učiniti isto, videćemo. Ne bi bilo naodmet da
Ministarstvo vera zakupi par telefonskih linija preko kojih bismo se
vajkali na sveštena lica ako ova budu ošljarila na opelima, svećenju
vodice ili ako budu pojala po vlastitoj tarifi.)
*
Prijava je svetinja, kaže junak "Krunskog svedoka" (davno sam to čitao i gledao, ali mi ta rečenica nije izvetrila), sad će i u zdravstvu ova svetinja naći svoje mesto i svoju primenu.
Građanin ima pravo, čast i dužnost da prijavi ne samo nesavesnog lekara, glavnu sestru i načelnika koji danas krše zakon i lekarsku etiku nego i sve medicinske radnike kojima je od Drugog svetskog rata do danas morao nešto da tutne. Primanje mita je delikt koji ne zastareva, a jedna pojava ne može se saseći u korenu ako bude stradala samo nekolicina savremenih nezajažljivaca.
Retroaktivno tužakanje možda će biti još masovnije i delotvornije nego tekuće, zašto, zato što će ljudi koji više nemaju taoca u šok sobi, na intenzivnoj nezi i sl. biti slobodniji i iskreniji; dakle, tamo gde je pacijent uprkos mesnim prerađevinama, "balantajnu" i markama umro, tamo se otvara možda i najveći front za borbu protiv korupcije, te epidemije našeg doba.
Moramo, dakle, pod jedan, prijavljivati medicinsko osoblje koje je već zaboravilo da je popilo viski i pojelo jaganjce; drugo, moramo dostavljati imena onih koji danas punonadežno čekaju bošče i koverte, ali moramo, pogotovo, prijavljivati one koji su nam sumnjivi, one za koje mislimo da su sposobni da prime mito i da će ga u najskorije vreme primiti! Svako od nas zna stručnjake koji samo čekaju da nekome pozli, da nekome padne pritisak, skoči holesterol i sl. pa da mu oni pomognu – kad, onda kad im se donese novac ili neka prerađevina koja u našoj nerazvijenoj privredi ima ulogu novca.
Nevolja je što ne nose svi zdravstveni radnici bedž sa svojim imenom i činom, tako da će dežurni u Ministarstvu zdravlja dobijati i dostave koje će sadržati samo lični opis prijatelja u belom, likova koje smo čašćavali dok nam je neko ležao u bolnici.
Jednim telefonskim razgovorom borba se, dakle, neće završiti. Moramo biti spremni da svedočimo kao u filmu, u težim slučajevima i naša vlada napraviće program zaštite svedoka, ali zato svedočenje mora da bude ozbiljno, odgovorno: komisija poređa desetak osoba, sve u belim mantilima, neke od njih zaista rade u zdravstvu, neke ne, vi ste s druge strane stakla, tako poređane kandidatkinje izgledaju vam sve isto, svakoj bi bombonjera legla kao budali šamar, niste sigurni na koju se zapravo žalite, a komisija puši i čeka, izvolite, recite, koja je od ovih osoba bila glavna sestra dok je vaša punica ležala kod nje na odeljenju?
Na prvi pogled, Ministarstvo zdravlja povuklo je propagandni, demagoški potez, platilo je uvođenje dveju novih telefonskih linija, zaposlilo šestoro ljudi, i to je sve. Ali nije tako. Pored ekipe koja će danonoćno dežurati i pomno beležiti nepravilnosti do kojih može doći u bilo koje doba dana, biće potrebni snimatelji, tonci, daktilografi, što znači da Ministarstvo pomaže i u borbi protiv nezaposlenosti... Ako ideja o prijavljivanju zaživi, u lov na nesavesne medicinare uključiće se stručnjaci raznih profila, detektivi, majstori koji održavaju detektore laži, značajan podstrek dobiće advokatura, tužilaštvo, pa onda sudije, ta divna stvorenja koja su spala na to da kažnjavaju bezobrazne medije; izvestan polet doživeće i posmrtna industrija (proizvodnja mrtvačkih sanduka, nadgrobnih spomenika, pogrebne opreme i sl.), jer će u prelaznom razdoblju – od teške korupcije do punog čistunstva – neki bolesnici otići bogu na istinu: u strahu da će neko telefonirati Ministarstvu, glavna sestra odbiće da primi lek koji je bolesnikova familija upravo nabavila u Švajcarskoj, bolest koja je i tako uzela maha učiniće svoje, ali šta je tu je, i u bici za čednost zdravstva neko će morati da položi život. A, umeli smo mi da umremo i za manje stvari, što nećemo za preporod zdravstva?!
Društvo će umeti da se oduži svima koji su imali peh da boluju baš u vreme kad je zdravstvo čistilo svoje redove (spomenik Večna infuzija, sa probranim stihovima i ogromnom bocom iz koje neprestano curi fiziološki rastvor biće uteha preživelima i dostojan omaž onima koji u tranziciji zdravstva baciše kašiku).
Jedino mi smeta što Ministarstvu moraš da kažeš ko si i šta si kad god prijavljuješ nesavesnog lekara ili bolničarku. Uveren sam da bi akcija imala više dobrovoljnih učesnika i više uspeha kad bi glasanje za najbezobraznijeg lekara i za najbezočniju sestru bilo tajno. Možda grešim, možda me je ponelo moje novo pravo, pravo da neposredno i tajno glasam za predsednika Republike. Možda, ali zašto se tu glasa tajno? Kad ne bi bilo tajno, predsednik bi (u nekoj zemlji) mogao da pregleda listu i da me pozove na informativni razgovor: "Je li, pa ti nisi glasao za mene!?..." Isto tako, ako prijavljivanje medicinskih delinkvenata nije tajno, ja kao doušnik rizikujem da se onaj koga prijavljujem nekako izvuče, a ja da se posle razbolim i da dođem baš kod njega na kliniku.
To ne dolazi u obzir.
Ljubomir Živkov
