Vreme broj 500, 5. avgust 2000.

500 brojeva "Vremena"

Žilavi čitalac

Proteklih deset godina "Vremena" poklopilo se sa glupim, krvavim i mučnim raspadom Jugoslavije. Ali, novine su da svedoče, a ne da presuđuju ili "stvaraju" istoriju: najkraće rečeno, "Vreme" je počelo da izlazi u "velikoj" Jugoslaviji, a još postoji u skraćenoj Srbiji

Nemam pojma da li čitaoce novina zanima kako izgledaju pisci članaka u njima, na šta liče redakcije u vreme pred zaključenje broja i, naravno, za koje pare se sve to radi. Sa druge strane, sigurno je da bi urednici ovdašnjih novina skupo platili – da imaju para – pouzdanu informaciju o tome ko ih sve i s kakvim raspoloženjem čita. Krajem 1998. godine redakcija "Vremena" obavila je anketu među čitaocima redovnog nedeljnog izbora tekstova na internetu, da bi ustanovila njihovu zainteresovanost za pretplatu na kompletno "elektronsko" izdanje (koje je od januara 1999. pretplatnicima dostupno na adresi www.vreme.com). Pokazalo se da većinu čini visokoobrazovana populacija u kojoj dominiraju inženjeri, programeri i informatičari, studenti, postdiplomci i doktoranti, profesori univerziteta ili naučnici.

Čak i uz ograničenje na "elektronski pismene", to je nesumnjivo dopadljiv "profil čitaoca". Nevolja je što je njegovo "telo" raščetvoreno: četvrtina živi u Jugoslaviji, četvrtina u Evropi, a polovina u ostatku sveta. To je, naravno, posledica "sticaja okolnosti" konfigurisanog dve-tri godine pre no što će se prvi broj "Vremena" pojaviti (29. oktobra 1990). Nekoliko godina kasnije, jedna slušateljka Radija B92 je – konstatujući kako je sve to o čemu razgovaraju novinar "Vremena" i voditelj redovne emisije kojom je najavljivan najnoviji broj baš pametno, lepo i krasno – upitala zar im se ne čini da su slušaoci B92, čitaoci "Naše Borbe",gledaoci NTV Studija B i čitaoci "Vremena" pomalo nalik na versku sektu, ili su bar sličnomišljenici?

Vrag će ga znati. Međusobne rasprave na tekuće političke teme u redakciji "Vremena" nisu ni za nijansu manje žestoke nego na bilo kom od ovdašnjem svetu omiljenih mesta za tu vrstu razgovora. I u vreme sazrevanja ideje o osnivanju prvog privatnog nedeljnika u (onoj) Jugoslaviji osnovna tema za razmišljanje – a najjači pokretački motiv novinara svakako – bili su izgledi za profesionalno dobro obavljanje posla. To ne znači da politika nije uticala na osnivanje "Vremena". Naprotiv, ubrzala ga je: Miloševićev uspon krajem osamdesetih pratile su temeljne "rekonstrukcije" medijskih kuća i redakcija koje su se, sad svejedno da li s razlogom ili ne, dičile tradicijom, ugledom, uticajem, objektivnošću... Da bi osvanule u obliku "glasila" u kojima je veličina "novinarskog imena" bila srazmerna stepenu poslušnosti pred novopečenim direktorima s ovlašćenjima prekog suda direktno dobijenim sa pravog mesta. U ono vreme malobrojni "izuzeci" na tu vrstu profesionalizma nisu mogli da pristanu. Otud je raditi u "Vremenu" za njih od samog početka bilo zadovoljstvo, koje jedan kolega sažima u rečenicu: "Plata je mala, retko je daju, ali mi je duša na mestu."

Proteklih deset godina "Vremena" poklopilo se sa glupim, krvavim i mučnim raspadom Jugoslavije. Svi akteri već imaju svoje zvanične i lične "istorije" tih zbivanja; teško je zamisliti kako bi ona izgledala sastavljena od članaka objavljenih u "Vremenu". Ali, novine su da svedoče, a ne da presuđuju ili "stvaraju" istoriju: najkraće rečeno, "Vreme" je počelo da izlazi u "velikoj" Jugoslaviji, a još postoji u skraćenoj Srbiji. Što se "stvaralaca istorije" u poslednjih deset godina tiče, tu se – sad na dramatičan način, kao nusproizvod – opet pojavljuje čitalac. Ne više "profil", već ljudsko lice. I glas koji pita preko telefona iz čije se slušalice čuju potmule eksplozije: "Zašto ne stiže 'Vreme'?" – "A gde to?" – "Pa ovdje, u Sarajevo..." Drugi su donosili pisma svojih sinova i kćeri, u redakciji se raspitivali za nestale, da li se nekome preko "Vremena" može poslati paket, možemo li nekoga izvući iz... Sredinom avgusta 1995. u novinarsku sobu interno poznatu kao "staklenac" banula su trojica Banijaca, potpuno crni od umora, nespavanja i ko zna čega sve ne u bežaniji pred "Olujom". Na pitanje kako su izdržali šest dana na bivšem autoputu bratstva i jedinstva, jedan je odgovorio: "Na pivi i bensedinu."

Pomenute (i nepomenute) "anegdote" trebalo bi da ilustruju u čemu se – nenadano, koliko god iskusan bio – nađe novinar, u ovom slučaju novinar "Vremena", suočen sa stvarnim licem svog čitaoca. Nema svrhe, a svakako bi zazvučalo neskromno, "pitati se" zašto su ta trojica od svih mesta na svetu došli baš u "Vreme". Važnijim se čini iskustvo direktnog sudara sa pojedinčanim poverenjem čoveka čiji se lik nikako ne uklapa u "profil" čitaoca pomenut na početku, ili bilo koji statistički valjan podatak, procenu ili prosek.

Dve godine posle opisane posete, u redakciju je stigla razglednica iz Sent Luisa. "Avgustovskih dana prije dve godine primili ste kod sebe trojicu šokiranih i izbezumljenih krajiških Srba", pisalo je na njoj, uz podsećanje na detalje susreta. Potpisana je sa: "Hvala vam. Ja sam jedan od te trojice i pokušavam da živim drugi život." Zazvučaće možda neodmereno, pretenciozno i neskromno, ali zbog takvih razglednica – kao i zbog ljutitih pisama čitalaca – vredi praviti novine. U ovom slučaju "Vreme".

Aleksandar Ćirić

500

Da nije bilo onih jedanaest nedelja rata, ovaj broj "Vremena" bio bi jubilarni -500. Tokom rata, pod bombama, pritisnuti koliko cenzurom toliko i lažljivom propagandom obe sukobljene strane, izdavali smo vanredne brojeve koji se u ovom desetogodišnjem nizu ne broje, ali ih mi pamtimo, čuvamo i tvrdimo da su neki od tih brojeva bolji od nekih mirnodopskih izdanja "Vremena". Dakle, mi ih se ne odričemo, samo smo ih drugačije brojali. Ispalo je otuda da se izlaženje jubilarnog broja pomera, a sve da i nije tako, verujte, ne bismo slavili.

D.Ž. ("Vreme" br. 489, 20. maj 2000)

sadržaj naredni