500
brojeva "Vremena"
�ilavi �italac
Proteklih
deset godina "Vremena" poklopilo se sa glupim, krvavim i mu�nim
raspadom Jugoslavije. Ali, novine su da svedo�e, a ne da presu�uju ili
"stvaraju" istoriju: najkra�e re�eno, "Vreme" je po�elo
da izlazi u "velikoj" Jugoslaviji, a jo� postoji u skra�enoj
Srbiji
Nemam
pojma da li �itaoce novina zanima kako izgledaju pisci �lanaka u njima,
na �ta li�e redakcije u vreme pred zaklju�enje broja i, naravno, za
koje pare se sve to radi. Sa druge strane, sigurno je da bi urednici ovda�njih
novina skupo platili � da imaju para � pouzdanu informaciju o tome ko
ih sve i s kakvim raspolo�enjem �ita. Krajem 1998. godine redakcija
"Vremena" obavila je anketu me�u �itaocima redovnog nedeljnog
izbora tekstova na internetu, da bi ustanovila
njihovu zainteresovanost za pretplatu na kompletno
"elektronsko" izdanje (koje je od januara 1999. pretplatnicima
dostupno na adresi www.vreme.com).
Pokazalo se da ve�inu �ini visokoobrazovana populacija u kojoj
dominiraju in�enjeri, programeri i informati�ari, studenti, postdiplomci
i doktoranti, profesori univerziteta ili nau�nici.
�ak i uz ograni�enje na "elektronski pismene", to je nesumnjivo dopadljiv "profil �itaoca". Nevolja je �to je njegovo "telo" ra��etvoreno: �etvrtina �ivi u Jugoslaviji, �etvrtina u Evropi, a polovina u ostatku sveta. To je, naravno, posledica "sticaja okolnosti" konfigurisanog dve-tri godine pre no �to �e se prvi broj "Vremena" pojaviti (29. oktobra 1990). Nekoliko godina kasnije, jedna slu�ateljka Radija B92 je � konstatuju�i kako je sve to o �emu razgovaraju novinar "Vremena" i voditelj redovne emisije kojom je najavljivan najnoviji broj ba� pametno, lepo i krasno � upitala zar im se ne �ini da su slu�aoci B92, �itaoci "Na�e Borbe",gledaoci NTV Studija B i �itaoci "Vremena" pomalo nalik na versku sektu, ili su bar sli�nomi�ljenici?
Vrag
�e ga znati. Me�usobne rasprave na teku�e politi�ke teme u redakciji
"Vremena" nisu ni za nijansu manje �estoke nego na bilo kom od
ovda�njem svetu omiljenih mesta za tu vrstu razgovora. I u vreme
sazrevanja ideje o osnivanju prvog privatnog nedeljnika u (onoj)
Jugoslaviji osnovna tema za razmi�ljanje � a najja�i pokreta�ki motiv
novinara svakako � bili su izgledi za profesionalno dobro obavljanje
posla. To ne zna�i da politika nije uticala na osnivanje
"Vremena". Naprotiv, ubrzala ga je: Milo�evi�ev uspon krajem
osamdesetih pratile su temeljne "rekonstrukcije" medijskih ku�a
i redakcija koje su se, sad svejedno da li s razlogom ili ne, di�ile
tradicijom, ugledom, uticajem, objektivno��u... Da bi osvanule u obliku
"glasila" u kojima je veli�ina "novinarskog imena"
bila srazmerna stepenu poslu�nosti pred novope�enim direktorima s ovla��enjima
prekog suda direktno dobijenim sa pravog mesta. U ono vreme malobrojni
"izuzeci" na tu vrstu profesionalizma nisu mogli da pristanu.
Otud je raditi u "Vremenu" za njih od samog po�etka bilo
zadovoljstvo, koje jedan kolega sa�ima u re�enicu: "Plata je mala,
retko je daju, ali mi je du�a na mestu."
Proteklih deset godina "Vremena" poklopilo se sa glupim, krvavim i mu�nim raspadom Jugoslavije. Svi akteri ve� imaju svoje zvani�ne i li�ne "istorije" tih zbivanja; te�ko je zamisliti kako bi ona izgledala sastavljena od �lanaka objavljenih u "Vremenu". Ali, novine su da svedo�e, a ne da presu�uju ili "stvaraju" istoriju: najkra�e re�eno, "Vreme" je po�elo da izlazi u "velikoj" Jugoslaviji, a jo� postoji u skra�enoj Srbiji. �to se "stvaralaca istorije" u poslednjih deset godina ti�e, tu se � sad na dramati�an na�in, kao nusproizvod � opet pojavljuje �italac. Ne vi�e "profil", ve� ljudsko lice. I glas koji pita preko telefona iz �ije se slu�alice �uju potmule eksplozije: "Za�to ne sti�e 'Vreme'?" � "A gde to?" � "Pa ovdje, u Sarajevo..." Drugi su donosili pisma svojih sinova i k�eri, u redakciji se raspitivali za nestale, da li se nekome preko "Vremena" mo�e poslati paket, mo�emo li nekoga izvu�i iz... Sredinom avgusta 1995. u novinarsku sobu interno poznatu kao "staklenac" banula su trojica Banijaca, potpuno crni od umora, nespavanja i ko zna �ega sve ne u be�aniji pred "Olujom". Na pitanje kako su izdr�ali �est dana na biv�em autoputu bratstva i jedinstva, jedan je odgovorio: "Na pivi i bensedinu."
Pomenute
(i nepomenute) "anegdote" trebalo bi da ilustruju u �emu se �
nenadano, koliko god iskusan bio � na�e novinar, u ovom slu�aju
novinar "Vremena", suo�en sa stvarnim licem svog �itaoca. Nema
svrhe, a svakako bi zazvu�alo neskromno, "pitati se" za�to su
ta trojica od svih mesta na svetu do�li ba� u "Vreme". Va�nijim
se �ini iskustvo direktnog sudara sa pojedin�anim poverenjem �oveka �iji
se lik nikako ne uklapa u "profil" �itaoca pomenut na po�etku,
ili bilo koji statisti�ki valjan podatak, procenu ili prosek.
Dve godine posle opisane posete, u redakciju je stigla razglednica iz Sent Luisa. "Avgustovskih dana prije dve godine primili ste kod sebe trojicu �okiranih i izbezumljenih kraji�kih Srba", pisalo je na njoj, uz podse�anje na detalje susreta. Potpisana je sa: "Hvala vam. Ja sam jedan od te trojice i poku�avam da �ivim drugi �ivot." Zazvu�a�e mo�da neodmereno, pretenciozno i neskromno, ali zbog takvih razglednica � kao i zbog ljutitih pisama �italaca � vredi praviti novine. U ovom slu�aju "Vreme".
Aleksandar �iri�
500
Da nije bilo onih jedanaest nedelja rata, ovaj broj "Vremena" bio bi jubilarni -500. Tokom rata, pod bombama, pritisnuti koliko cenzurom toliko i la�ljivom propagandom obe sukobljene strane, izdavali smo vanredne brojeve koji se u ovom desetogodi�njem nizu ne broje, ali ih mi pamtimo, �uvamo i tvrdimo da su neki od tih brojeva bolji od nekih mirnodopskih izdanja "Vremena". Dakle, mi ih se ne odri�emo, samo smo ih druga�ije brojali. Ispalo je otuda da se izla�enje jubilarnog broja pomera, a sve da i nije tako, verujte, ne bismo slavili.
D.�. ("Vreme" br. 489, 20. maj 2000)
