Vreme broj 500, 5. avgust 2000.

Režimski izborni juriš i opoziciono usaglašavanje

Zreo za kandidata

Dok režim uzurpatorski koncentriše zaostale resurse državne ekonomije radi svog opstanka, opozicija rasipnički rasitnjava velike banknote narodnog nezadovoljstva – da se ne desi da slučajno dođe na vlast. Da li je realno očekivati obrt

Režimske partije započele su oštru izbornu kampanju nakon što su 27. jula 2000. raspisani izbori za predsednika SRJ, za poslanike Veća republika Skupštine SRJ, poslanike Veća građana Skupštine SRJ, za poslanike Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodina, kao i izbori za odbornike opštinskih skupština u Srbiji. TV dnevnik RTS-a daje prostor SPS-u, JUL-u i radikalima, dok opoziciju klevetnički napada pakujući Olbrajtovu, Solanu, Tačija, Vuka, Đinđića, Đukanovića i Koštunicu. Kampanju pojačava i hapšenje jedne grupe terorista koji pred TV kamerama priznaju da su hteli da odseku glavu Slobodana Miloševića (vidi antrfile).

Socijalisti su objavili ime svog predsedničkog kandidata. Kako se i pretpostavljalo, to je Slobodan Milošević. Gorica Gajević u Kikindi, u sportskoj hali, svečano učlanjuje mlade socijaliste, i onako u armani pantalonama pentra se po visokoj metalnoj ogradi da bi zagrlila pristalice. Radikali najavljuju samostalne liste i počinju ofanzivu plakatima. Glavni odbor Socijalističke narodne partije na sednici u Kolašinu (29. jula) donosi odluku da SNP učestvuje na predstojećim saveznim izborima, ocenjujući da ti izbori imaju izuzetan značaj za očuvanje, razvoj i dalji napredak SR Jugoslavije. Demokratska partija socijalista u pisanoj izjavi kaže da "predsednički i savezni izbori nisu izbori, već pitanje golog opstanka diktatora", te da "demokratske snage u Crnoj Gori neće učestvovati u diktatorovoj igri ".

Marijana Pajvančić, profesor novosadskog Pravnog fakulteta, ekspert za izborno pravo, kaže (Pres klub, 31. jul) da će izbori u Crnoj Gori verovatno biti organizovani čak i ako se crnogorska vladajuća partija bude odlučila za bojkot, pošto je posle nedavnih promena izbornog zakonodavstva tamo moguće organizovati izbore. Bitna izmena sastoji se u tome što crnogorska izborna komisija ne može učestvovati u izbornom procesu već će savezna izborna komisija imenovati sve izborne komisije.

Marijana Pajvančić procenjuje da je nedavnim zakonskim promenama obezbeđena startna prednost koju opozicija teško može dostići – ako vladajuće partije u Crnoj Gori bojkotuju izbore, to režimskim partijama u Srbiji daje prednost od 30 poslanika uz prednost još 19 mandata na niskom biračkom kapacitetu kosovskih opština.

Birači koji su u statusu tzv. privremeno raseljenih lica, prema raširenom uverenju, glasaće u izbornoj jedinici Prokuplje i u Vranju, ali pošto oni žive i u drugim mestima, postoji mogućnost da se biračka mesta otvore i u drugim izbornim jedinicama. To će multiplikovati sve već poznate probleme sa biračkim spiskovima.

OPTIMISTA: Istraživač javnog mnjenja Srećko Mihajlović, saradnik Instituta društvenih nauka i Centra za proučavanje alternativa, kaže (Pres klub, 31. jul) da je optimista – po njegovom istraživanju, za partije vladajuće koalicije glasalo bi 19 odsto građana, a za udruženu opoziciju 44, dok je 37 odsto neodlučno. To može da nadoknadi prednosti koje je vladajuća koalicija sebi obezbedila, ali podrazumeva da opozicija izađe sa jednom listom.

On kaže da je, koliko zna, u poslednje vreme bilo pet istraživanja javnog mnjenja, ali da su naručioci zaključili da nije dobro objavljivati. "Sva ta istraživanja za koje ja znam govore o prilično velikoj pobedi opozicije", kaže Mihajlović precizirajući da rezultati tih istraživanja različitih agencija variraju od detekcije opozicione nadmoći 10-15 odsto, do pobede opozicije sa 3:1.

Srećko Mihajlović priča kako je pre deset godina vodio ekipu koja je obavila prvo istraživanje javnog mnjenja u pluralističkom sistemu, prognozirao je poraz opozicije 1990, i zbog toga bio izložen prilično jakom ataku tadašnje (i današnje) opozicije. Sada, 2000, prognozira poraz režima i izložen je velikim napadima, ali sa ove druge strane, režimske. "Nadam se da će prognoza opet biti tačna", kaže Mihajlović.

Mihajlović, međutim, ukazuje da je važno razlikovati javno mnjenje od izbornog mnjenja, pošto se ona ne poklapaju. Zadatak izborne kampanje je da javno mnjenje približi izbornom. Nepredvidiv je, međutim, uticaj događaja na izborna opredeljenja, a vlast uoči izbora proizvodi toliku količinu događaja da to često zbunjuje i njene vlastite pristalice. Na primer, sluđeni su vozači koji ne mogu da nađu benzin, ali su oni drugi oduševljeni jer i njihove komšije moraju da idu peške. Kad se obiđu domovi zdravlja, kad se čuju reakcije zdravstvenog osoblja i pacijenata, vide oštre reakcije na povlačenje lekova iz opticaja... To su stvari kojima se može uticati na izborno opredeljenje, ali su manipulacije tim reakcijama nepredvidive, kao i kontrola tih manipulacija. Mihajlović kaže da mi, zapravo, malo znamo o tome šta je vlast spremna da uradi, ali da je takođe gotovo nepredvidivo i ponašanje opozicije – na primer, kada je reč o jednoj listi.

Mihajlović ukazuje i na defetizam koji postoji među građanima, a koji su, po njegovoj oceni, raširile upravo opozicione stranke – širena je priča da neće biti izbora, a pokazalo se da je vlasti i vođi stalo do nekog legalizma. Ogroman broj ljudi misli da će izbori biti pokradeni, famu o pokradenim izborima širile su opozicione stranke, pa se čovek pita zašto bi učestvovali na izborima...

Pristalice opozicije često kažu da su ovi u opoziciji isti kao ovi na vlasti ("sjaši Kurta da uzjaši Murta"), a opozicija nije izašla sa odgovorom na ovu vrstu propagande da je bitno da počnemo da menjamo vlasti, i da ljudi na vlasti shvate da njihov status zavisi od volje građana.

Širi se cinična fama da građani nemaju za koga da glasaju, uprkos činjenici da u ovoj zemlji desetine akademika i stotine doktora nauka više od decenije rade u opoziciji, da je u strankama angažovano dvadesetak profesora univerziteta, stotine pravnika i ekonomista, 180 profesora oteranih sa univerziteta zbog opozicionarstva. Zar niko od njih nije bolji od jednog izvikanog bankara ogrezlog u vlasti i korumpirane klike?

KANDIDAT: U tom kontekstu Vojislav Koštunica je pominjan kao zajednički opozicioni kandidat. I on je, međutim, veoma brzo naišao na prepreku u pretenziji SPO-a da, kao najjača opoziciona partija, u slučaju da izađe na izbore, odredi svog kandidata. Izgleda da se taktički povukao na odmor rekavši da bi se kandidovao samo ako bi ga svi podržali. Vic inače glasi: za Miloševića je 28 odsto građana, za Koštunicu 43 odsto, a 15 odsto građana, uključujući tu i Koštunicu, neodlučno je...

Istraživanje Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka (CPIJM) 11-15. jula 2000. godine pokazuje da bi Vojislav Koštunica, pod uslovom da dobije podršku svih opozicionih stranaka, mogao da dobije 43 odsto biračkog tela, a za Slobodana Miloševića bi glasalo 28 odsto birača. U istraživanju CPIJM-a, u kome su simulirani savezni predsednički izbori, protivkandidati Slobodana Miloševića bili bi, osim Koštunice, Milo Đukanović, Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Vojislav Šešelj (vidi tabele).

Ekspertski Politički tim 2000 (Ljiljana Baćević, Boris Popović, Vesna Pešić, Jelena Savić), oslanjajući se na istraživanje, konstatuje kako bi svako odlaganje opozicionog dogovora oko zajedničkog kandidata za predsednika SRJ pokazalo da opozicija nije naučila šta su izbori. Ovaj tim polazi od indicije da je samo 25 odsto anketiranih odgovorilo da bi Slobodan Milošević trebalo da se kandiduje za predsednika SRJ, a čak 65 posto kaže da ne bi trebalo. Od mogućih kandidata iz opozicije u Srbiji, Politički tim 2000. izdvaja samo Đinđića i Koštunicu, kome daje prednost, uz konstataciju da Koštunica ima dobar "imidž" u javnosti – "imidž" poštenog i doslednog političara, patriote, demokrate i legaliste, što znači da ga je veoma teško diskreditovati i kompromitovati u očima birača. Sugerišu mu da ublaži svoj tvrd stav prema Zapadu i stav oko čvrste federacije. Za uzvrat, celokupnoj opoziciji preporučuju da bez ikakvog oklevanja i ograda deluje kao propagandni izborni tim Vojislava Koštunice.

U zajedničkom saopštenju stranaka udružene opozicije (bez SPO-a), podeljenom novinarima posle petočasovnog sastanka u Beogradu, navodi se da će opozicione stranke izaći na lokalne i pokrajinske izbore sa zajedničkom listom, da će na savezne izbore izaći jedinstveno, a na predsedničke sa zajedničkim kandidatom. O ličnosti koja će biti zajednički kandidat opozicije na izborima za predsednika Jugoslavije razgovaraće se na sledećem sastanku opozicije, predviđenom za kraj sledeće nedelje, nakon razgovora predstavnika opozicionih stranaka u Srbiji sa crnogorskom vladajućom koalicijom. Zapravo, čeka se i na odluku SPO-a, partije koja još zagovara da se na izbore ne izađe, mada nije verovatno da je u njenom interesu da se liši osvojenog. Vašeg hroničara ne bi iznenadila odluka o izlasku SPO-a na izbore.

Licitiraju i radikali koji odlažu objavljivanje odluke o tome da li će imati svog predsedničkog kandidata. Isticanje radikalskog predsedničkog kandidata verovatno bi ugrozilo lične interese Slobodana Miloševića, koji svoju kandidaturu bazira na kampanji koja promoviše savez levih i patriotskih snaga. Radikalsko i socijalističko biračko telo se preklapaju, a Slobodan Milošević mora da ujedini ta dva bloka, ako bude imao izazivača u opoziciji. Neka istraživanja upućuju na zaključak da bi došlo do blagog smanjenja broja pristalica kad "crveni" i "crni" idu kao koalicija, dok druga istraživanja ukazuju na blagu prednost. U svakom slučaju, u vladajućoj koaliciji postoji većinsko opredeljenje za crveno-crnu koaliciju, mada to rešenje pristalice SPS-a podržavaju u većoj meri, a pristalice radikala u nešto manjoj. U opozicionom delu javnosti svako koaliciono povezivanje donosi prednost, a čak i tri četvrtine pristalica SPO-a podržavaju jednu listu opozicije. Rascep između SPO-a i ostalih traje od leta 1997, a protekla godina je potrošena na njihovo približavanje – kompromitujući sukob na tzv Preobraženjskom mitingu avgusta 1999, okrugli sto opozicije o izbornim uslovima 14. oktobra 1999, neuspela parlamentarna inicijativa Srpskog pokreta obnove za promenu izbornih uslova, sumnja SPO-a da ostali deo opozicije ne podržava njegove zahteve da se razreši zločin na Ibarskoj magistrali, opoziciona deklaracija od 10. januara 2000, Martovska deklaracija, koja podrazumeva reformu ekonomije, političkog sistema i ustavnog aranžmana, veliki prolećni zajednički opozicioni beogradski miting 15. aprila, neuspela odbrana Studija B, napuštanje zajedničkog rada na pripremi na izbore...

Opozicione stranke od 22. jula usaglašavaju kriterijume za jedinstven izborni nastup bez SPO-a, sa mogućnošću njegovog uključenja – saopštavaju da su ih usaglasili, pa da su sasvim usaglasili, pa da su skoro usaglasili.

Izborni sat, međutim, neumitno otkucava, 24. septembar se brzo približava.

Opozicija ovakvim radom razara želju pristalica za promenom.

U istraživanjima Srećka Mihajlovića da je društvena opozicija (delovanje sa jednom političkom strategijom političkih stranaka, nevladinog sektora i nezavisnih pojedinaca) ta koja nas može izvesti iz krize – smatra 75 odsto građana...

Mihajlović uočava da je poverenje u režim poljuljano, da je s nacionalizmom kao izbornim faktorom gotovo, da bi birači nakon deset godina mogli da počnu da glasaju džepom a ne srcem. Oko 73 odsto ispitanika kaže da pitanje životnog standarda utiče na njihovo izborno opredeljenje.

EKONOMIJA: Izgleda da na tu činjenicu računaju i oni iz vlasti, uprkos velikoj predizbornoj galami ratnohuškačkog tipa. Slobodan Milosavljević, direktor Centra za konjunkturna istraživanja i makroekonomske analize Instituta za tržišna istraživanja, pokazuje (Pres klub 31. jul) da sa velikom sigurnošću možemo da kažemo da je cilj ekonomske politike u prvom polugodištu bio da se ekonomski kredibilitet režima popravi i da to bude jedan od glavnih aduta s kojim će se izaći pred građane. Nepostojanje finansijskog kredibiliteta ima svoju političku, ali i svoju ekonomsku cenu ona se iskazuje u činjenici da u našoj zemlji štednje po stanovniku iznosi samo dve-tri marke.

Svi finansijski aduti kojima vlast raspolaže (a oni su očito ograničeni) stavljeni u funkciju krajem prvog polugođa i prvog meseca drugog polugođa, dakle stavljeni su u funkciju izbora. Industrijska proizvodnja u prvom polugodištu porasla za 19,7 odsto, a cene su imale, bar zvanično statistički, nešto umereniju dinamiku rasta od 19,5 odsto. Rast ličnih novčanih primanja iznosio je 4,6 u junu u odnosu na maj, a za 20 odsto je veći u odnosu na jun prošle godine – međutim, za to vreme plate su stagnirale, a penzije smanjene! Imali smo dakle rast tzv. ostalih ličnih primanja koja su povećana za 11 odsto – regresi, markice, krediti činili su 71 odsto ukupnih novčanih primanja stanovništva. To je znak da je vlast raspolagala relativno oskudnim resursima – za plate bi trebalo mnogo više novca nego za poreze, doprinose. Aktuelna kriza u zdravstvu, na primer, posledica je pada prihoda socijalnih fondova za 5,5 odsto. Aktuelne intervencije u zdravstvu možda su znak shvatanja da je glasačka populacija režima starija, koju samo interesuje adekvatna medicinska zaštita i snabdevenost lekovima.

U brzu obnovu, izgradnju i sanaciju infrastrukturnih objekata, koji su u ratu najviše oštećeni, ali koje i najviše vidimo i možemo najviše da se divimo, mnogo je više ulagano nego u sanaciju privrednih objekata, pa u znatnom broju fabrika proizvodnja nije pokrenuta.

Za vraćanje ekonomske kredibilnosti režim najviše duguje Direkciji za obnovu zemlje koja pokazuje da je moguće da se ispoštuju rokovi.

Investicione aktivnosti bile su akcelerator ekonomskih kretanja, deset godina imamo dezinvestiranje, u prvih šest meseci ove godine isplate za obavljene investicije iznosile su preko 1,329 milijardi, što u odnosu na prvih šest meseci predstavlja rast od 200 odsto, zabeležen je enormni rast investicija državnih organa 1,6 milijardi – investicije države i finansijskih institucija iznose dve milijarde što je 3,8 odsto više od ukupnih investicija u industriji, poljoprivredi, građevinarstvu i saobraćaju zajedno. Može se slobodno reći da je država u prvih šest meseci "preinvestirala" da bi se na osnovu toga vladajuća garnitura dobila podršku za naredni period.

Jednom rečju, dok režim uzurpatorski koncentriše zaostale resurse državne ekonomije radi svog opstanka, opozicija rasipnički rasitnjava velike banknote narodnog nezadovoljstva – valjda da se ne desi da slučajno ne dođe na vlast. Da li se može očekivati obrt?

Milan Milošević

Izborna pravila "Vremena"

U toku predizborne kampanje "Vreme" će na uobičajeni način analizirati politička zbivanja i poteze pojedinih aktera tih zbivanja.

Pod uobičajenim finansijskim uslovima redakcija "Vremena" će omogućiti strankama i grupama građana da zakupom prostora u listu predstave javnosti svoj politički program i svoje vođe, da slobodno agituju za izlazak na izbore ili protiv izlaska na izbore.

Poruke će biti posebno grafički prezentirane i vidno će se razlikovati od dela lista za koji odgovornost snosi redakcija "Vremena".

U toku izborne kampanje Redakcija neće ulaziti u to da li onaj ko objavi vlastitu poruku u delu lista koji zakupi laže ili iznosi istinu, odnosno da li se lažno predstavlja, pošto je to stvar koju birači moraju sami da dokuče. Drugim rečima, stvar je odgovornosti birača prema sebi da li će dozvoliti da budu obmanuti.

Redakcija "Vremena" zadržava pravo da ne objavi poruke:

• koje izazivaju rasnu, versku, nacionalnu ili polnu netrpeljivost
• koje pozivaju na lično ili kolektivno nasilje
• koje izazivaju strah kod pojedinaca, starosnih, klasnih ili etničkih grupa
• koje su usmerene protiv humanosti
• koje su usmerene protiv života
• koje su usmerene protiv tolerancije
• koje vređaju moralne norme
• koje sadrže elemente uvrede ili klevete
• koje su bazirane na zloupotrebi dece
• koje su bazirane na rasnoj, nacionalnoj, kulturnoj, religioznoj ili polnoj diskriminaciji.

Redakcija "Vremena"