Pančevo: grad 15 kilometara od Beograda
Između buvljaka i rafinerije
Pančevo je postalo severni centar šverca, kao što je južni Tuzi kod Podgorice, i na njemu se snabdevaju brojne samostalne trgovačke radnje i pojedinci iz unutrašnjosti Srbije. Azotara, Rafinerija, Petrohemija su od Pančeva načinili najzagađeniji grad u ovom delu Evrope
Svečano,
kako dolikuje, predsednik Srbije Milan Milutinović je 11. jula pustio u
saobraćaj drumsko-železničku petlju na levom kraju Pančevačkog mosta
i poslednju deonicu autoputa Beograd–Pančevo.
Dokazano neskloni režimskim partijama (lokalnu vlast u Pančevu drži nestabilna koalicija "Zajedno"), zlobni Pančevci kažu da se ovaj projekat kojim je Pančevo postalo bliže centru Beogradu nego npr. Zemun ili Petlovo brdo ne bi ni realizovao da se predsednik Milošević nije dobrano istruckao kada je prošle godine posetio ovaj grad i pustio u rad obnovljene pogone Rafinerije oštećene u NATO bombardovanju. Na stranu što je većim delom na autoputu brzina kretanja vozila ograničena na 60 km na sat, na šta podsećaju i redovne policijske kontrole i po čemu je ovaj autoput verovatno jedinstven u svetu, Pančevo, grad od stotinak hiljada ljudi, sada se nalazi na samo petnaestak minuta od Beograda. Pre ovoga kolone vozila su se otezale kilometrima i zbog uskog grla, na kojem su se ukrštali putevi ka Pančevu, Zrenjaninu i pruga Beograd–Pančevo, čekalo se i po dva sata na uključenje na Pančevački most.
AZIJSKI KOLORIT: Osim autoputa, komunikaciju između Pančeva i Beograda trebalo bi da poboljša još intenzivnije funkcionisanje Beovoza, iliti metroa. Ali kako on funkcioniše najbolje znaju oni koji su prinuđeni da ga koriste. Zbog opšteg javašluka vozovi znaju da po sat i više vremena prelaze deonicu koju bi trebalo da pređu za dvadesetak minuta, svako malo neki voz izostaje, a kada se to ne desi, onda samo fale putnici koji čuče na krovovima vagona da bi azijski kolorit bio kompletan. Ali to je deo priče o opštem jadnom stanju naše železnice, s one strane proklamovanih priča o brzim prugama i domaćim vagonima. Osim Beovoza, stalni putnici na relaciji Pančevo–Beograd mogu da koriste i međugradski autobus, koji ide svakih sat vremena i koji je četiri puta skuplji od Beovoza, divlji linijski taksi, ali i popularnu disciplinu autostopa sa nepredvidljivim rezultatom, o čemu govore grafiti na izlasku iz Pančeva kod mosta na Tamišu, koje je standardno stopersko mesto. Treba još reći da posle jedanaest sati uveče nema nikakvih noćnih vozova ni autobusa iz Beograda, tako da je tzv. prestonička kulturna ponuda za nemotorizovane Pančevce – nedostupna.
Kako danas živi Pančevo? Pančevo je industrijski grad, pa se kriza industrije prenela na sve segmente gradskog života. Svi koji su mogli otišli su trbuhom za kruhom iz njega u inostranstvo ili su posao potražili u Beogradu. Iako je struktura grada, kao i većine mesta u Srbiji, poslednjih desetak godina znatno izmenjena, broj ljudi koji su se doselili u Pančevo neznatno je veći od broja onih koji su se iselili. Za minulih balkanskih ratova u njemu su našle utočište mnoge izbeglice iz svih delova SFRJ. Za mnoge od njih Pančevo se pokazalo kao idealno rešenje. Buvljak i blizina Beograda omogućuju široku lepezu aktivnosti iz roda "muljanja" koje obezbeđuju nekakvu egzistenciju. U poslednje vreme su učestali i prebezi iz Beograda za Pančevo, jer su stanovi u Pančevu duplo jeftiniji nego u Beogradu, pa je sve češći slučaj da se veći stan u Beogradu menja za jedan u Pančevu, za matorce, i jedan manji u Beogradu, za poletarce, čime se rešava hronični beogradski porodični problem manjka prostora. Tu se prelazi preko zagađenja i svega ostalog što život u Pančevu ne čini primamljivim.
ESTETIKA ŽIVLJENJA: Činjenica da se grad prostire od petrohemijskog industrijskog kompleksa na jednom kraju grada do buvljaka na drugom kraju odredila je i dve estetike življenja koje dominantno određuju ono što se zove duhom grada, s tim da se u poslednje vreme akcenat prebacuje na buvljak, jer su tamo pare, a šverc je i inače danas jedino isplativo zanimanje u državi. Dok radnici industrije u raspadanju sastavljaju kraj sa krajem, u neposrednoj okolini buvljaka polako niču klasične neobogataške vile, a u samom centru grada butici se nižu jedan za drugim. Zahvaljujući popularnom buvljaku Pančevo je postalo severni centar šverca, kao što je južni Tuzi kod Podgorice, i na njemu se snabdevaju brojne samostalne trgovačke radnje i pojedinci iz unutrašnjosti Srbije. Azotara, Rafinerija, Petrohemija su od Pančeva načinili najzagađeniji grad u ovom delu Evrope, smrad hemijskih isparenja, u zavisnosti od fabričkih aktivnosti, periodično prekrije ceo grad, a razmere ekocida nastalog kao rezultat suludog prošlogodišnjeg bombardovanja industrijskih postrojenja još se samo naslućuju. Treća stvar koja igra ulogu u kreiranju pomenutog duha grada jeste uticajna RTV Pančevo, ogledalo progresivnih snaga grada i jedina televizijska stanica u neposrednom okruženju Beograda koja ima nezavisnu uređivačku politiku, zbog čega joj je, naravno, onemogućeno da se vidi i čuje u Beogradu, i zbog čega joj svakojakim pritiscima režim svakodnevno zagorčava život. Jedan pol duha Pančeva predstavlja planetarno najznamenitiji Pančevac – strip autor Aleksandar Zograf, a drugi nacionalno znamenita folk zvezda Sneki.
Svakodnevica Pančeva, prestonice južnog Banata od milošte nazvanog srpska Sparta, najbolje se može prikazati njegovom satnicom. Već oko pet sati ujutro prvi znaci života u gradu su živi razgovori penzionera u redovima za mleko, u kojima čekaju otvaranje prodavnica u šest, i koji su polako postali i njihovi neformalni klubovi u kojima se sastaju, razmenjuju bogata životna iskustva i bistre politiku. Drugo Pančevo izlazi na ulice nekih sat vremena kasnije – tihi i zgužvani radnici čekaju redovne gradske linije i jedni kreću put industrijske zone grada, a drugi ka Beogradu, dremajući u krcatom Beovozu. Treće Pančevo se budi oko sedam-osam sati i kreće na "nešljakerska" zanimanja. "Na stopu" kod mosta na Tamišu je puno – studenti i oni koji hleb zarađuju u Beogradu. Oko osam sati prostor oko buvljaka oživljava, a iz Beovoza se iskrcavaju, vukući za sobom prepoznatljive karirane torbe sa svakojakom robom, Kinezi, Rumuni, kupci i nakupci iz svih delova Srbije, i čuju se svi srpskohrvatski dijalekti i akcenti.
Poslepodne se svi vraćaju odakle su pošli.
Oko šest uveče na ulice izlaze majke s kolicima, a sa mrakom oživljavaju šetalište i brojni kafići u Njegoševoj ulici i oko nje, gde se inače nalazi i zatvor. Tzv. rokersko mesto okupljanja je kafić "Kupe", a najbolja riblja čorba kuva se u znamenitom "Šaranu".
I svi, ako ih pitate, imaju isti cilj u životu – da prežive krizu.
Nebojša Grujičić
