Kontrolisanje interneta
Strah među
provajderima
Sve i da hoće,
država ne može da kontroliše internet, već samo računare koji se fizički
nalaze na njenoj teritoriji
Vest
da se država sprema da stavi
internet u Jugoslaviji pod svoju kontrolu, prostrujala je prošle nedelje
kompjuterima korisnika ove mreže u zemlji, izazivajući splet različitih
reakcija, od neverice do panike. Ova vest je došla kao posledica tumačenja
novoizglasanog Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od društvenog
interesa. Država je, prema nekim mišljenjima i informacijama, donošenjem ovog
zakona namerila da pored kontrole upravljanja vodom, strujom i drugim
energentima, putevima, jezerima, poštom i sl., redefiniše i upravljanje
telekomunikacijama i informisanjem. Kako internet predstavlja spoj jednog i
drugog, logično je pomisliti da će novi zakon "pogoditi" i one koji
se bave davanjem internet usluga, a potvrdu za takvu pretpostavku neki internet
provajderi dobili su i u neformalnim kontaktima sa državnim slućbenicima.
Usledili su dramatični apeli i
upozorenja da "Vlada Srbije preuzima internet". Neki provajderi su
anonimno govorili o tome da će ovim potezom vlada uvesti potpunu kontrolu nad
finansijskim poslovanjem internet provajdera i da će moći da upravlja cenama
pristupa, odnosno da ih podiće do nivoa koji će biti neprihvatljiv za većinu
sadašnjih korisnika.
"Internet će ostati samo u
rukama poslušnih", izjavio je za beograd.com, dobro obavešteni izvor koji
je zahtevao anonimnost. Sagovornik radija B2-92, takođe anoniman, potvrdio je
da država u izvesnoj meri kontroliše internet u celom svetu, ali da "tako
nešto u Srbiji ima drugačiju konotaciju". Jedini koji je odskakao svojom
izjavom, takođe datoj Radiju B2-92 bio je Darko Dunjić, marketing menadžer
Euneta, najvećeg domaćeg internet provajdera, koji je izjavio da nema mesta
panici, kao i da zakon nema negativnih konotacija.
Kao i mnogi drugi zakoni, i ovaj
o javnim preduzećima i delatnostima od društvenog interesa ostavlja suviše
prostora za različita tumačenja, što znači da se već moćemo radovati
izmenama i dopunama, čim praksa ukaže na takvu neophodnost. I pored toga, da
vas umirimo, država ne predviđa "preuzimanje interneta". Zakon
ostavlja mogućnost da se prućanjem internet usluga bave i privatne firme koje
bi zadovoljile uslove koje propiše država. Sve i da hoće, država ne moće da
kontroliše internet, već samo računare koji se fizički nalaze na njenoj
teritoriji. Neki internet provajderi kod nas imaju računare i izvan teritorije
Srbije (London, Kanada, SAD), tako da sadrćaji koji se tamo nalaze ne mogu biti
pod kontrolom ove države. Internet nije samo hardver već i promet
informacijama, tako da je jugoslovenski internet znatno širi od onoga što država
moće uz najrestriktivnije mere da stavi pod svoju kontrolu i obuhvata sve što
Jugosloveni u zemlji i inostranstvu rade na internetu kao individue, a da ima
nekakve veze sa zemljom (ili kulturom) iz koje potiču. Na primer, već
spomenuti i veoma posećeni sajt beograd.com
nije registrovan u Jugoslaviji, niti se tu hostuje, a nezaobilazan je kada
govorimo o domaćem internetu. Konačno "jugoslovenski internet" ili
"srpski internet" je oksimoron, jer pojam "internet" znači
komunikaciju preko državnih međa i granica. Ukoliko bi se takvo ograničenje
negde u svetu uvelo, ta zemlja više ne bi imala internet (tačnije pristup
internetu), već samo sopstvenu kompjutersku mrežu.
Nije retkost da ljudi koji se
bave internetom izdvajaju ovu mrežu kao nešto posebno, potpuno drugačije od
svega ostalog, za šta bi trebalo da vaće neki sasvim drugi propisi. Priča o
"potpunom uvidu u finansijsko poslovanje" je neozbiljna, valjda država
ima potpun uvid u finansijsko poslovanje svake firme koja radi na njenoj
teritoriji i bez ovog zakona. Biće da je provajdere više zabolela obaveza da
se cenovnici, umesto na trćištu, usklađuju na sednicma vlade, što je
verovatno i najveća opasnost ovog zakona, ali iz sasvim suprotnog razloga nego
što je mogućnost da internet postane privilegija onih koji mogu dobro da
plate.
Prućanje usluga pristupa
internetu je u jednom svom domenu uvozno-izvozni posao, odnosno provajder koji
ima link prema inostranstvu plaća inostranom partneru (preko kojeg je spojen sa
ostatkom interneta) svaki megabajt prometa. Ova usluga se, svakako, plaća u čvrstoj
valuti, i internet provajderi moraju da se dovijaju na razne načine kako bi
namakli sredstva za plaćanje ove obaveze. Ukoliko bi vlada podigla cene, i tako
smanjila broj korisnika, smanjila bi se i obaveza, te bi je bilo lakše plaćati,
naravno ako posle plaćanja obaveza prema državi nešto pretekne i za stranog
partnera. Opasno je suprotno, da vlada zamrzne cene, što će povećati promet a
smanjiti sredstva iz kojih bi se taj promet finansirao, i inostrani partneri
mogu da ukinu link zbog neredovnog plaćanja.
Drugi aspekt ovog zakona o kome
se mnogo priča jeste ukidanje privatnosti korisnika i, praktično, mogućnost
da državni organi kontrolišu kompletan promet informacija na internetu, od
elektronske pošte, preko adresa kojima korisnici pristupaju, do podataka o
samim korisnicima. Za takvu vrstu kontrole nisu postojale neke posebne smetnje
ni do sada, budući da materija nije pravno regulisana, a privatnost nam je kao
društvu u celini strana.
Sem toga, sa sličnim problemima
se ozbiljno hrvu i u kolevci interneta, Americi, gde je aktuelan skandal oko
softvera za filtriranje elektronske pošte pod imenom Karnivor, koji je FBI široko
koristio na internetu. Američki kongres je našao da je to neprihvatljivo, ne
zbog kontrole, već zbog činjenice da tu delatnost nije odobrio Kongres, te je
FBI-ju naloćeno da to smesta prekine. Uveravanja šefova FBI-ja da rade za
dobro društva primljena su sa rezervom. Naravno, radi se o zemlji u kojoj je državna
bezbednost pod kontrolom zakonodavnog tela, a ne obrnuto.
Uticaj interneta kod nas, kao i
broj korisnika, ne daju povoda bilo kome da pomisli da bi neka striktna kontrola
nad ovim informativnim sistemom znatnije doprinela "medijskom mraku" u
zemlji. Još uvek je mnogo više ljudi koji se informišu gledajući satelitske
programe (što nije ni pod kakvom kontrolom, mada je predloga bilo).
S druge strane, korisnici
interenta u Srbiji nalaze se u podređenom poloćaju u odnosu na provajdere. Plaćaju
skupu uslugu, a dobijaju često loš servis, slabu tehničku podršku, nemaju
informacije o tome koliko korisnika "pada" na jednu telefonsku liniju,
i da li je link prema svetu smanjen ili preopterećen iz razloga koji nemaju
veze sa korisnicima.
Teško da će se ta politika
izmeniti i nakon uvođenja ovog zakona, naprotiv. Na osnovu dosadašnjih
iskustava, mogli bismo da pretpostavimo da je "tvrđa" kontrola
poslovanja internet provajdera pre u interesu popunjavanja državnog budžeta
nego u zaštiti korisnika.
Kontrola informacija koje teku
internetom nije tako jednostavna stvar, odnosno zahteva u najmanju ruku skupocen
softver, i to ne od one vrste koja se prodaje kod lokalnih pirata. Zbog toga
zebnja da bi država tu mogla imati nekog znatnijeg upliva nije preterano
realna, što ne znači da je internet bezbedan, daleko od toga. Priča o
spiskovima korisnika u domenu je političke horor-fantastike, prejudicira da je
korišćenje interneta neka subverzivna delatnost i da ćemo svi biti
"otkriveni i pohapšeni" (možda i "otpisani", to nekako
najbolje ide uz provaljivanje spiskova). Veća opasnost vam preti od zlonamernih
hakera koji vam upadaju u kompjuter, kradu šifre za pristup i troše vaše
vreme na internetu (i novac) ili šalju elektronske poruke potpisane vašim
imenom. Toga niti je malo, niti je pod udarom nekog zakona, čak ni ovog.
Zoran Stanojević
