Humanitarac u zatvoru (3)
Iznuđeno priznanje
Stiv Prat (Steve Pratt), šef misije australijskog ogranka međunarodne humanitarne organizacije CARE, svedoči u knjizi Duty of Care ("Briga kao dužnost", u izdanju Simon & Schuster, 2000) kako su on i njegove kolege Piter Volas (Peter Wallace) i Branko Jelen uhapšeni prošle godine, prve nedelje NATO intervencije, i osuđeni zbog špijunaže. Posredovanjem visokih predstavnika međunarodne zajednice, predsednik SRJ Slobodan Milošević pomilovao je Prata i Volasa, koji su pušteni na slobodu početkom septembra. Branko Jelen je oslobođen 1. januara 2000. U narednim brojevima "Vremena"objavićemo najzanimljivije delove knjige "Duty of Care".
U
četvrtak 1. aprila, nakon gotovo neprekidnog ispitivanja, osećam da me
boli svaka koščica. Pitam ih za Pitera, a oni mi odgovaraju da me se to
ne tiče i da se o njemu više ne raspitujem. Oko podneva istog dana dobio
sam prvi put malo vode, ali nimalo hrane. Dozvolili su mi da odem u
toalet, ali tako da me niko u zgradi ne vidi. Nakon pauze od nekoliko časova,
u sobu dolazi jedan od starešina i daje mi da potpišem izjavu na srpskom
iskucanu na četiri stranice. I dalje mu ne vidim lice jer sedi tačno iza
mojih leđa. Prevodilac mi čita izjavu u kojoj je sumirana moja
biografija i karijera. U izjavi nije bilo ničega za mene neprihvatljivog.
Ni reči o mapi i navodnim oznakama meta, o špijunima, o Piteru niti o
ostalim zaposlenima. Kada sam potpisao, starešina mi se obratio:
"Najverovatnije će sve biti u redu, izgleda da je reč o
nesporazumu. Ubuduće budite u neprekidnom kontaktu sa policijom i redovno
ih obaveštavajte o vašem radu i kretanju, i neće biti problema. Nemojte
se oslanjati na zaštitu Komesarijata za izbeglice i Bubu Morinu",
rekao je i nasmejao se. I prevodilac se nasmejao na te reči. Šef je
dodao da ću u pritvoru najverovatnije biti još tri dana. Možda će mi
se i suditi po kratkom postupku, nakon čega će me izbaciti iz zemlje.
Glas mu je bio smiren i počeo sam da osećam olakšanje. I prevodiocu je,
čini se, laknulo. Zapitkuje me o porodici, kaže da ima troje dece i ženu,
i da se strašno brine zbog bombardovanja. Njegova ljubaznost mi deluje
iskrena, ali mi odmah pada na pamet da je reč o starom scenariju sa
dobrim i lošim policajcem. Naposletku mi prevodilac vraća novčanik, bez
para doduše, ali sa fotografijama moje žene Samire i sina Hejdona. Kada
sam video fotografije, zaplakao sam. Prevodilac mi dodaje maramice i kaže:
"Ne brinite, siguran sam da ćete ih ubrzo videti."
Do uveče su me ostavili samog, vezanog za radijatorsku cev, ali tako da sam kroz prozor mogao da gledam na gradski trg. Gledam kako ljudi idu svojim poslom, i pitam se da li su policajci počeli veliku hajku na sve političke neistomišljenike u zemlji da bi "predupredili izdajnike". Tešim se ipak da su za to vreme shvatili da su pogrešili i da će me uskoro pustiti. Doduše, palo mi je na pamet da je i dalje 1. april, i namah sam se uplašio da je reč o nekoj neslanoj prvoaprilskoj šali. Ubrzo se uspostavilo da su prethodna 24 časa ispitivanja i batinanja bili šala u poređenju sa košmarom koji je tek sledio.
SVE ISPOČETKA: Oko sedam ili osam uveče po mene dolaze dvojica nepoznatih policajaca, stavljaju mi papirnatu kesu na glavu i odvode me u auto. Po zvuku motora i prostranosti rekao bih da je jugo. Zaustavljamo se nakon desetak minuta. Jedan od njih je izašao i otvorio vrata od garaže, ili mi se tako učinilo. Grubo su me izvukli iz kola, i čujem zvuk repetiranja oružja. Obuzela me je jeza. Dok me vode uz stepenište, čujem prigušene glasove. Skidaju mi kesu sa glave. Prvo što vidim su barski stolovi i puno tropskog bilja. Trojica muškaraca sede udobno zavaljeni za stolom, pored njih na barskoj stolici sedi preterano našminkana plavuša, u neverovatno kratkoj suknji i najdužim štiklama koje sam u životu video. Suočen sam sa snažnim čovekom srednjeg rasta od oko četrdeset godina, u tamnom odelu. Očigledno je on glavni, i dajem mu nadimak Šef. Do njega sedi ćelav, ogroman čovek od blizu četrdeset godina, u elegantnom odelu, sveže izbrijan. Zbog njegove ćelave glave dao sam mu nadimak Kokosov orah. Sa šefove desne strane sedi mlađi, oniži muškarac u teksas košulji i farmerkama, rošavog lica. Njega sam nazvao Lice s ožiljkom. Nisam ih, naravno, tim nadimcima oslovljavao u direktnom razgovoru. Zbog visoke punđe, užasno našminkanoj plavuši za barskom stolicom, koja je tu bila kao prevodilac, nadevam ime Košnica. Njena pojava daje celoj sceni još nadrealniji utisak.
Šef me ozbiljnog lica ispituje, krećemo ispočetka. Odmah mi postaje jasno da izjava koju sam ranije potpisao više ne važi. Nju koristi samo kao uputstvo u ispitivanju. Košnica sedi iza mog levog ramena i svoje prekrštene noge mi je skoro gurnula pred nos. Uživela se u potpunosti u ispitivanje. "Da li shvatate da ste u veoma nepovoljnom položaju? Morate da sarađujete, od toga vam zavisi život", prevodi Šefove reči unoseći u njih dramatičan prizvuk, ne skrivajući zadovoljstvo. Obraćaju mi se samo Šef i Košnica. Dok me Šef ispituje o mojoj biografiji, potpuno nezainteresovan za delatnost CARE-a, postaje mi jasno da ih istina uopšte ne zanima. Zanima ga da sastavi novu izjavu, i upravo tu očekuje od mene potpunu saradnju. Šef mi potpuno hladnokrvno saopštava da veruje da rukovodim špijunskom mrežom u Jugoslaviji. Zatim mi objašnjava da sam u uspostavljanju špijunske mreže koristio zaposlene kao agente. Dodaje da su CARE Australia i CARE International međunarodne špijunske mreže i da me je u Jugoslaviju poslao Čarls Tep, jedan od direktora CARE Australia, maja 1997. sa jasnim instrukcijama da uspostavim špijunsku mrežu zaduženu za dostavljanje informacija NATO-u. To mi je saopštio kao zaključak mog jednočasovnog ispitivanja. Bio je vrlo opušten i pun samopouzdanja, kao da ima sve vreme sveta na raspolaganju. Delovao je kao čovek koji uvek dobije ono što želi. Već je jako kasno, i umor me savladava. Poslednjim atomima snage odmahujem glavom, kažem mu da mi sve to zvuči kao šala. "Mi se ovde ne šalimo, majore Prat", progovorio je prvi i jedini put na engleskom. Na stolu ispred njega nalazi se čitava moja kancelarijska dokumentacija, svi izveštaji i papiri. Ponovo me je prošla jeza.
Zatim me Šef ispituje o svim zaposlenima, a posebno se zanima za Branka Jelena. Branko je pre rata često obilazio izbegličke centre na Kosovu, i uredno sam zapisivao u radni dnevnik vreme i sadržaj naših čestih telefonskih razgovora, što je Šef očigledno već bio proučio. Za Brankovu bezbednost se brinem i zbog toga što potiče iz mešovitog, slovenačko-srpskog braka.
FIN ILI GRUB: Ovi koji me
ispituju pripadaju potpuno drugačijoj vrsti ljudi od onih prethodnih.
Izuzetno su samouvereni, i u njihovom ispitivanju nazire se cilj.
Odbacujem sve konstrukcije, odbijam da potpišem izjavu koja se zasniva na
ovakvim lažima, i tražim da stupim u kontakt sa Međunarodnim crvenim
krstom. Šef se po prvi put nasmejao. Razmenjuje sa drugom dvojicom
nekoliko reči, nakon čega oni skočiše i odvukoše me sa stolice u
drugu prostoriju. Kokosov orah i Lice s ožiljkom me gurnuše uza zid, i
osećam udarac u stomak. Počinju da me biju. Pokušavam da zaštitim
glavu od udaraca. Nakon batinanja me ponovo odvode u lepo nameštenu
dnevnu sobu pred Šefa. Košnica se zadovoljno smeška, kao da bi me i
sama sa zadovoljstvom udarila. Šef mi kaže: "Majore Prat, u svakom
slučaju ćemo vas naterati na saradnju, na fin ili grub način, svejedno.
Odvešćemo vas sad gore i zajedno ćemo sastaviti vašu izjavu. A možemo
to i ovde da obavimo, kao što doliči oficirima i džentlmenima."
Ovo je prvi put da Šef nagoveštava za koju službu radi. "I ja sam
major, kao i vi, obojica smo razumni. Vi ste pešadijski major obeveštajac,
to nam je poznato. A to znači da ste spremni da date život za svoju
zemlju, za šta će vam se, majore, možda i pružiti prilika." Kosa
mi se 
digla
od užasa. Posadili su me na stolicu ispred Šefa koji nastavlja:
"Prat, napisaćete izjavu, rečenicu po rečenicu kako vam budem
diktirao. Gubim strpljenje i nećemo više da dangubimo. Hoćemo
istinu." Ja sam odgovorio da sam sve vreme govorio istinu, na šta mi
on kaže: "Gluposti!" Dodaje preko devojke koja mi prevodi preko
levog ramena da obojica imamo određene ciljeve: "Vi želite da živite,
da ponovo vidite svoju porodicu. Zaboravite na vašu organizaciju, na vašu
zemlju, vaš jedini cilj je da ostanete u životu." Rekao je da naši
ciljevi treba da se ukrste. "Dok nam budete govorili celu istinu,
moraćete da poštujete određena pravila. Pravila igre su ta da ćete nam
ispričati o vašim špijunskim aktivnostima, i špijunskim aktivnostima
vaših kolega i organizacije za koju radite. Pravila igre vam zabranjuju
da pominjete bilo šta o vašem poslu, o humanitarnim aktivnostima vaše
organizacije, neću time da traćim vreme. Razumete?" Ja odgovaram da
ne razumem, da sam sve vreme govorio istinu. Šef na to tresnu rukom o
sto, nakon čega me Lice s ožiljkom opali preko lica. Zatim mi se Šef
unese u lice, i procedi kroz zube: "Život vam visi o koncu, majore.
Imam ovlašćenje i diskreciono pravo da vas noćas likvidiram." Teško
diše, oči su mu nepomično uperene u moje lice. Krv mi struji ušima,
pokušavam da dođem do daha. Glavom pokaže na Kokosovu glavu i dodaje:
"On će vas odvesti dole i ubiće vas. Potom će vas staviti u plastičnu
vreću, vaš leš utovariti u prtljažnik kola i odvešće vas do obale
Dunava i baciće telo u reku. Niko neće ništa čuti, niko neće ništa
primetiti po ovoj kiši." Ove reči će mi se duboko urezati u sećanje,
i progoniće me u narednim mesecima. "Samo da vas podsetim, majore,
vi ste na listi nestalih. Niko ionako ne zna da ste još živi."
Kiša i dalje lije. Šta da kažem ovim životinjama? Gledam smrti pravo u oči. Dugo sam posle razmišljao o tome, i zaključio da bi me ti skotovi ubili mirne duše. Kasnije sam saznao da je vojna kontraobaveštajna služba samo jedna od mnogih političkih i policijskih snaga u zemlji koja se bori za prevlast u ovoj zemlji. Zaključio sam takođe i da je obaveštajna služba van kontrole vlade, i svakako van kontrole pravosuđa ili ministarstva spoljnih poslova.
UZALUDNA POBUNA: Prevladao je nagon za samoodržanjem. Pomislio sam na Samiru i shvatio da ona moju smrt neće preživeti. Nakon mrtve tišine koja je zavladala, upitao sam ih šta žele da učinim. Diktiraju mi rečenice koje ponavljam njima glasom koji kao da nije moj. Kažem da sam špijun australijske vojske, tj. kontraobaveštajne službe JIO (Joint Intelligence Organisation). Činjenica je da se ova organizacija rasformirala i da je preimenovana, ali mi je tada palo na pamet da im dam što više pogrešnih imena. Rečenica po rečenica, i Šef sastavlja spektakularan scenario: "Sada ćete, majore, napisati ko su bili vaši agenti koji su za NATO sakupljali informacije o metama. Najpre navedite da ste ove poverljive informacije dostavljali vašem šefu, Čarlsu Tepu iz CARE Australia. Onda ćete u sledećoj rečenici reći kako je Tep došao u Jugoslaviju maja 1997, i dao vam instrukcije da špijunirate. Odmah tako napišite."
Pobunio sam se, ali uzalud. Na samu naznaku negodovanja, Lice s ožiljkom me je udarilo po glavi. "Prat, podsećam vas da su ovo pravila igre i da morate da ih se pridržavate", kaže Šef, čije reči jedva čujem koliko mi bruji u ušima. Sastavljanje izjave na ovakav način potrajalo je dva do tri sata. Verovatno je oko tri ujutro, i dalje pljušti kiša. Nekoliko puta su davani znaci za uzbunu, ali se ovi tipovi ni najmanje nisu potresli oko toga. Samo se Šef u jednom trenutku, kada je odjeknula detonacija nedaleko od nas, brecnuo na mene: "NATO! Ti si im pomogao." Ali, i tada mi se činilo da glumi da bi na mene ostavio što jači utisak. I uspeo je. Uzeo mi je dušu i potpuno izvrnuo naglavačke. Sasvim sam poražen. Lažem i izdajem kolege.
Skotovi su izabrali od spiska zaposlenih one koji po njima imaju najveće šanse da im se dodeli uloga špijuna. Odabrani su Piter i Branko, i još dvoje Albanaca koji su radili u Prištinskoj kancelariji. Na svu sreću, znao sam da su napustili zemlju pred rat, tako da su im bili van domašaja. Šef je bezdušno i stručno ispleo mrežu laži o Branku Jelenu. Sećam se da sam izgovorio rečenicu zbog koje ću kasnije zažaliti, i zbog koje me je Branko sigurno prezreo, dok nije shvatio pod kakvim sam je okolnostima i u kakvom kontekstu rekao. Čuo sam je kasnije i na suđenju: "Branko mi je bio desna ruka..." Kada smo Branko i ja razgovarali o bombardovanju izbegličkog centra na jugu Srbije, u kome je poginulo nekoliko osoba, to je u izjavi protumačeno kao da smo NATO navodili da bombarduje strateške ciljeve. Pokušao sam, bez uspeha, da im dočaram kakve su zaista bile Brankove obaveze. Da se brine o 147 izbegličkih centara, da koordinira pružanje medicinske opreme i lekova izbeglicama. U jednom trenutku sam se oštrije usprotivio rečima: "Ne mogu tako nešto da napišem o Branku, to nije istina." Šef mi je odgovorio ledenim glasom: "Majore Prat, ne razmišljajte sada o Jelenu, mislite na sopstveni život i vašu porodicu." Nisam uspeo da spasem Branka. Sa druge strane, o Piteru me gotovo nisu ni ispitivali, što me je čudilo. Negde pred zoru smo završili seansu i vratili su me u zatvor. Lisicama me vezuju za radijator. Uprkos strašnom umoru, jedva sam spavao. Bol po celom telu me je podsećao da ovo nije bio samo ružan san. Ujutru sam dobio nešto hrane i odvratnu tursku kafu. Uopšte ne pijem kafu, a tursku kafu, koja me podseća na rečni mulj, morao sam često ovde da pijem da ne bih uvredio domaćine. Ovoga puta mi njen ukus prija. Posećuje me i prevodilac koji je bio na prvom ispitivanju, i besno mi dobaci: "Ipak si, znači, NATO špijun." Popodne me postavljaju licem prema zidu. Iza sebe čujem repetiranje oružja. Kičmom mi ponovo prolaze žmarci. Pitam se koliko će me nervi još služiti.
KAMERE SNIMAJU: Čini mi se da je bio 2. april uveče kad su me opet odveli Šefu da nastavimo sa ispitivanjem. Sa njim je sada druga žena, mnogo prijatnijeg izgleda i manira. Vrlo je elegantna i ljubazna, govori odlično engleski. Pitao sam se šta tako fina žena traži sa ovakvim tipovima, ali sam se odmah podsetio na mogućnost da je opet u pitanju zamka sa dobrim i lošim policajcem. Šefa su sada interesovali moji izveštaji sa terena, naročito nekolicina koje sam poslao u kancelariju u Kanberi pred sam rat. U njima se pominje bezbednosna situacija, jer su od nje zavisile i naše aktivnosti. Izveštaji su protumačeni kao dokaz da sam špijunirao i slao šifrovane poruke o kretanju jugoslovenske vojske i policije po Kosovu i položajima UČK-a. Šef se doima sve zadovoljniji, uviđa da izveštaj napreduje. Čak se i Lice s ožiljkom zadovoljno smeška. Donose tanjir sa sendvičima i, za divno čudo, prvo su mene ponudili, pre nego što su se sami poslužili. Neverovatan gest ljubaznosti u takvim okolnostima. Kao da smo prijatelji, ili da sam im drag gost, a oni ljubazni i domaćini, kao što Srbi često i jesu. Čak smo ćaskali i o australijskom pivu.
Nakon kratkog sna, po mene dolaze nepoznati policajci. Grubo mi ruke vezuju lisicama, stavljaju mi džemper preko glave, i ponovo ulazim u auto. Posle pet minuta vožnje zaustavljamo se ispred neke zgrade. Kada se auto zaustavio, opet čujem repetiranje oružja. "Bože", pomislio sam, "sendviči su, znači, bili moja poslednja večera." Čujem kako se oko nas zaustavlja više vozila i mrmljanje. Posle razgovora auto ponovo kreće. Čini mi se da idemo autoputem ka Beogradu. Prepoznajem glas prevodioca koji je bio na prvom ispitivanju.
Po zvucima oko sebe čini mi se da smo stigli u Beograd. Automobil se zaustavlja i sa papirnatom vrećom na glavi odvode me u neku zgradu. Jednu ruku vezuju mi lisicama za neku šipku. Soba je bila u potpunom mraku, mislio sam da se nalazim u nekakvoj ćeliji. Kada sam se probudio bio je 3. april. Video sam da soba u kojoj se nalazim liči na motelsku. Soba je u suterenu i u polumraku, iako je dan. Iznebuha se pojavljuju Šef i Kokosova glava. Šef me pita na slabom engleskom kako se osećam i najavljuje mi da će se ispitivanje nastaviti. Glava mi puca, rebra me bole, probadajući bol osećam po celom telu.
Ovoga puta me ispituje više njih, uz dva prevodioca. To su dve mlade devojke, tipične Beograđanke. Engleski, na svu sreću, govore vrlo dobro, ali sve vreme deluju zastrašeno. Sećam se da je u jednom trenutku jedna od njih briznula u plač prevodeći: "Za ime boga, tako vam života, recite istinu, recite da ste navodili NATO avione na ciljeve, morate da sarađujete."
Ispitivanje i sastavljanje izjave tako traje u nedogled, sa pauzama od po četiri sata kada mi dozvoljavaju da spavam. Odjednom dolazi komandir, i Šef ga obaveštava o toku ispitivanja. Komandir klima glavom i odobrava. Nosi vijetnamku i sportske pantalone. Ima oko četrdeset godina. Naterali su me da komandiru pročitam svoju izjavu. Posle sam saznao da su kamere to snimile, i da je moje priznanje emitovano na državnoj televiziji. "Došao sam u Jugoslaviju da bih špijunirao u korist moje zemlje i NATO-a i da radim protiv jugoslovenskog naroda. Uspostavio sam obaveštajnu mrežu u koju sam uključio zaposlene u organizaciji CARE Australia…"
Odvode me u ćeliju i ostavljaju me neko vreme na miru.
Priredila: Duška Anastasijević
(Kraj u sledećem broju)
