Tajni doručak
Pazi gde jedeš jagnjeće pikljeve
Da
su mnogi beogradski splavovi prilično opasna mesta – jer na njima
ukupna tonaža vatrenog oružja višestruko nadmašuje ukupnu kilažu moždane
mase njihovih čovekolikih posednika – odavno je notorna stvar. Ipak,
opasnost od toga da padnete kolateralnom žrtvom obračuna lokalnih
bilmeza i mazgova (vizuelno i mentalno idealnih manekena Miloševićeve
Srbije) će, izgleda, pasti u zasenak pred novom, “orvelovskom”
pretnjom: ako neoprezno zasednete i opustite se uz pivo i jagnjeće
pikljeve, dok se paluba ljuljuška a vetrić tiho ćarlija, može vam se
desiti da vas “uslikaju” i da sutradan osvanete – praćeni
komentarom punim suzdržanog pravedničkog gneva – u centralnom Dnevniku
RTS-a, na zaprepašćenje vaše mnogobrojne rodbine iz Pržogrnaca, koja
će tako konačno, sa najautoritativnijeg mesta, saznati kolika ste
zapravo baraba i vucibatina!
Nešto slično se ovih dana dogodilo grupi građana koja se, ne sluteći zla, okupila na savskom splavu “Mediteran”: tamo su ih presreli čuveni paparazzi RTS-a, a zatim su njihove fizionomije prikazane u jednoj od takoreći informativnih emisija ove globalno unikatne medijske kuće. Narečeni mirni građani i poreski obveznici su, naime, po tvrdnji RTS-a koju prenosi Beta (v. Politiku od 1. 8. 2000) mučki i iz potaje, u zavereničkoj diskreciji, proslavili devetogodišnjicu osnivanja Srpske garde, medijski razglašene paravojne formacije pod onomađašnjim “visokim pokroviteljstvom” SPO-a. “RTS je” – kaže Beta – “emitovala snimak nekolicine ljudi okupljenih na splavu, od kojih je jedan imao majicu sa likom Draže Mihajlovića”... Corpus delicti je više nego ubedljiv, ali još zanimljiviji od ovog camera commando doprinosa ekipe RTS-a raskošnoj srpskoj tradiciji volontiranja za državnu bezbednost jeste prateći tekst: dok gledate nepoznatog, a sumnjivog građanina kako se kočoperi u majici s likom onog Čiče koji je za Vuka Draškovića ono što je Čiča Gorio za Balzaka, spiker čita sledeći tekst: “SPO je juče na splavu Mediteran na Savi, tačno u podne, tajno, a ne na nekom uobičajenom mestu, obeležio devetogodišnjicu Srpske garde i osmogodišnjicu pogibije jednog od njenih čelnika Dragoslava (u narodu do sada poznatijeg kao Đorđe, op. T. P.) Božovića Giške. Zašto Vuk i njegovi pajtaši ovo rade tajno? Da li se sada stide SPO-vske garde i Giške Božovića ili se nečega plaše? Po svemu sudeći odgovor je prost. I oni, a posebno Vuk Drašković plaše se da se ne zamere svojim NATO gazdama koje, kad god im zatreba, prete i ucenjuju Draškovića da će ga zbog te garde izvesti pred Haški tribunal”.
Ovaj raskrinkavajući komentarčić, kojim je karakteristično vispreni RTS-ov analitičar propratio operativni rad na terenu svojih obaveštajnih ekipa – nije nam poznato da li su i amfibije, ljudi-žabe i pola ribe-pola devojke uzele učešća u ovoj spektakularnoj search & record akciji – svakako je u stanovitoj predizbornoj funkciji, mada je SPO glede toga trenutno naizgled izvan igre (nadajmo se, privremeno, jer je Draškovićev profesionalni politički angažman pravi blagoslov za srpsku literaturu). Svaki povod je RTS-u, dakako, dobar da baci poneku ružno mirišuću tvar organskog porekla na svakog Gazdinog političkog protivnika (ili barem konkurenta, što nije baš isto), ali iz ovog patetičnog unjkanja progovara nešto mnogo važnije i “znakovitije” od jedne male, rutinske predizborne svinjarije, i zato zavređuje nešto pažnje.
Fenomen paravojnih “narodnozaštitnih” formacija (iliti bašibozluk-brigada) logičan je proizvod regrutovanja razgranate kriminalne “scene” za vojevanje u “državotvorne” svrhe tokom ekspanzionističkih (hoćete li srpski, ako se neko dvoumi: osvajačkih) ratova koje je zvanični Beograd vodio u prvoj polovini devedesetih na teritorijama Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Ovi unapred otpisani likovi, vični baratanju sredstvima za ubijanje i uspešno operisani od buržoaskih moralnih skrupula, bili su strašno zgodno sredstvo za undercover ratovanje: ništa ne traže jerbo sve uzimaju sami (od svojih žrtava), nemaju “histerične” keve koje će smarati sirote pukovnike po vojnim komandama zato što se njihov mezimac obreo na ratištu bez rezervnih gaća, i dovoljno su divlji da se uvek može reći kako su “izmakli kontroli” i kako Zvanični Organi nemaju ništa s njima i njihovim kokošarskim aktivnostima. Tako su se, početkom devedesetih, namnožili razni Obilići, Dušani Silni, crvene, zelene, grao, rezedo i pink beretke, garde i postrojbe i ostali Dobrovoljci Zle Volje, a njihovi su pokrovitelji, pored onih najvažnijih ali i najdiskretnijih koji su pseudonim za Državu, bile i kojekakve patriotičeske stranke sirove retro-desnice (ideološki ometene u razvoju još negde sredinom osamnaestog veka, pre građanskih revolucija), u rasponu od SPO-a preko Šešeljevih radikala do ražalovanih Bulajićevih statista iz Nove Pazove, tog alternativnog središta novootkrivene srpske duhovnosti koja se tih dana, superiorno odbacivši nijanse, ekonomično izražavala u onomatopejama...
Ono što je povezivalo ove bulumente šarolikog polusveta i njihove kaobajagi “strašno zavađene” političke sponzore sa “levice” i “desnice” upravo je zajedničko učešće u zločinu ekspanzionističkog rata protiv susednih država i njihovog civilnog stanovništva. Utoliko je među njima stvorena svojevrsna neraskidiva veza, onakva kakvom samo saučesništvo u nekoj nepodopštini može da doživotno poveže ljude. Skoro deset godina kasnije, akteri ove avanture koja se završila ogromnom blamažom i popriličnim brodolomom, rasuli su se koekude po političkom spektru, od onih koji i dalje stameno stoje na braniku Otadžbine u herojskoj borbi protiv Novog svetskog poretka, preko onih koji su se okanuli spasavanja Vaskolikog Srpstva i vratili se vaćarenju i šibicarenju (ali na znatno višem nivou, jer su dobrano “otežali” po raznim erdutima srpske sramote), do onih koji su, eto, “izdali”, odnosno pridružili se nadmoćnijem Neprijatelju k'o Bugari 1944. Zato je RTS-ovska žalopojka nad navodnom SPO-ovskom “tajnom proslavom godišnjice Garde” nešto više od predizborne pljuvačnice ili zluradosti zbog navodnih pretnji Hagom Vuku Draškoviću (“zašto samo naš Gazda da pati, a njihov da se švrćka po svetu?”): to je, zapravo, ljubomorni krik saučesnika ostavljenog u nevolji, alergička reakcija na mogućnost da se neko iz društva izvuče, recimo tako što će da sarađuje. Ništa novo u živopisnoj kriminalnoj psihologiji, kako god okreneš.
Čista “faktografija slučaja” ovde je najmanje važna: da li je to zaista SPO “tajno” proslavljao jubilej svog naoružanog odseka za rastezanje Srbije po dužini ili je tek grupa građana – od kojih jedan voli ružne majice – proslavljala, recimo, nečiji rođendan ili godišnjicu braka, sasvim je svejedno. Važan je taj paranoični rad jedne imaginacije, one koja se debelo zaglibila u zločinu, i sada joj je osnovna briga da u njemu ne ostane sama. To jeste bedno, ali kad čovek pogleda, to osamljivanje zaista i ne bi bilo baš sasvim pravedno.
Teofil Pančić
