Ujedinjene nacije
Gubljenje daha
Slabljenje UN-a, ako demokratske organizacije ravnopravnih zemalja članica, ogleda se i u sve izrazitijoj ulozi Saveta bezbednosti u odnosu na Generalnu skupštinu, u kojoj su zastupljene sve članice UN-a
Kako
vreme prolazi sve se manje veruje da se Organizacija ujedinjenih nacija
(OUN) reformiše i da se još uvek pripremaju i provode mere koje će je
vratiti na kolosek na kome se decenijama nalazila. Više je nego očigledno
da se ne radi o tome, već o postojanom trendu potiskivanja Organizacije
na margine međunarodnih odnosa, da bi se reducirali njena uloga i
mandati, i to bez formalne izmene Povelje, kojom je ceo sistem UN-a
uspostavljen u San Francisku 1945. godine.
Postavlja se pitanje da li je reč o politici pojedinih ili grupa zemalja koje nastoje da degradiraju ovu organizaciju, ili je njena degradacija posledica globalnih procesa koji su zahvatili međunarodne odnose i glavne segmente tih odnosa. Verovatno i o jednom i o drugom. Promene, koje su već duže vreme u toku, ne bi bile moguće bez delovanja vlada država članica i bez miljea koji na te promene upućuje. UN su deo sveta i svega onoga što se u njemu odigrava.
Današnja slika celine institucionalnih mehanizama međunarodne saradnje veoma se razlikuje od situacije od pre desetak ili više godina, pa u tom pogledu ni UN nisu izuzetak.
Interesantno je, ipak, primetiti da je opšta privrženost viziji koju UN projektuje još veoma snažna, i da se retko mogu čuti otvorena negiranja potrebe za Ujedinjenim nacijama na kakve smo navikli proteklih decenija.
Nažalost, događaji su vremenom išli u drugom pravcu. Ne ulazeći ovom prilikom u analizu uspeha i neuspeha UN-a, možemo reći da je ova organizacija imala i autoritet i uticaj, i da se tek u novije vreme udaljila od kolotečine koju joj je odredila Povelja, čija relevantnost u praksi takođe polako slabi.
U istoriji UN-a bilo je reformi, ali one nisu menjale njihov karakter i ulogu. Menjale su se forme i metodi delovanja, ali se sadržina neprestano potvrđivala i širila, kako su to okolnosti i potrebe za saradnjom zahtevale. Tako su UN vremenom stasale u pravog giganta, veoma složene i razgranate infrastrukture sa preko pet stotina raznih komiteta, komisija i drugih manjih tela. U celom sistemu organizacije UN-a uposleno je više od pedeset hiljada funkcionera i drugih službenika.
Vodeće zapadne zemlje učestvovale su u jačanju organizacije, ali su vremenom postajale sve podozrivije prema mnogim akcijama koje je ona poduzimala i prema naraslim ambicijama većine zemalja članica da organizacija bude stožer i glavni stub multilateralne saradnje u svetu. U tim vremenima bilo je veoma teško negirati takvu ulogu UN-a, pa su svi oni koji je nisu želeli počeli da je suzbijaju, ali ne otvorenim suprotstavljanjima takvom kursu, već pre svega kritikama za neracionalnost, rasipanje sredstava, dupliranje aktivnosti, birokratizaciju i sl. Međutim, ciljevi kritike nisu bili korekcije i poboljšavanja, već ograničavanje delovanja i permanentno slabljenje uloge i značaja ove organizacije.
Dok se sve ovo dešavalo javno i bilo prisutno u debatama u Generalnoj skupštini i raznim drugim telima, istovremeno je vođena i politika tihe marginalizacije UN-a, bez pravih debata i bez ikakvih formalnih odluka organizacije.
Prvi znaci dubljih promena fizionomije UN-a manifestovali su se na ekonomskom području, u početku kao otpor SAD-a i drugih vodećih zemalja Zapada tzv. politici UN-a za ekonomski razvoj i njenoj kulminacionoj tački oličenoj u konceptu za uspostavljanje tzv. novog međunarodnog ekonomskog poretka. Vremenom su ti otpori prerasli u osporavanje nadležnosti UN-a da se bave najvažnijim ekonomskim pitanjima, uz sve upornije insistiranje na ulozi institucija i organizacija kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF), Međunarodna banka (MB) i Generalni ugovor o carinama i trgovini (GATT), kasnije Svetska trgovinska organizacija (STO).
Najzad, devedesetih godina se sve otvorenije govori i radi na tzv. podeli rada između ove tri institucije, s jedne, i UN-a sa druge strane. Svetskoj organizaciji se, nasuprot Povelji, uskraćuje gotovo svaka uloga na vitalnim područjima kao što su razvoj, finansiranje, monetarna politika, trgovina, kao i važna koordinirajuća uloga na ekonomskom području.
Suzbijanje ingerencija UN-a ogleda se i u njenim tradicionalnim aktivnostima u sprovođenju raznih programa tehničke i druge pomoći zemljama u razvoju, tako što oni dobijaju bilateralni karakter u formalno multilateralnim okvirima UN-a.
Kasniji procesi liberalizacije, privatizacije i globalizacije, koji su zahvatili svetsku privredu i postali dominantni, odlučujuće su doprineli da MMF, MB i STO izrastu u de facto vodeće, ako ne i jedine multilateralne institucije, u kojima se donose gotovo sve odluke relevantne za međunarodnu ekonomsku saradnju. Štaviše, one u velikoj meri utiču i na nacionalne politike zemalja koje se ovim institucijama obraćaju za pomoć. Važno je spomenuti da se ovim procesima težište međunarodne ekonomske saradnje pomera sa UN-a, tj. institucije u kojoj se odluke donose prema principu "jedna zemlja-jedan glas", na institucije u kojima se odlučuje na osnovu ekonomske moći zemalja članica. U isto vreme, još je važnije naglasiti da ove institucije u mnogo većoj meri odgovaraju potrebama globalizacije i uključivanja zemalja u razvoju u taj proces.
Slabljenje UN-a, kao demokratske organizacije ravnopravnih zemalja članica, ogleda se i u sve izrazitijoj ulozi Saveta bezbednosti (SB) u odnosu na Generalnu skupštinu (GS), u kojoj su zastupljene sve članice UN-a. Savet bezbednosti od 15 zemalja članica, uključujući pet velikih sila sa privilegovanim položajem (stalno članstvo i pravo veta – SAD, Velika Britanija, Francuska, Kina, Rusija), postaje baš zato manje-više jedini važan organ UN-a koji funkcioniše u punoj meri.
Nasuprot odredbama Povelje o primatu Generalne skupštine nad svim drugim telima i organima UN-a, u praksi se uvrežilo shvatanje da je Savet bezbednosti isključivo nadležan da, na primer, bira generalnog sekretara UN-a, da odlučuje o svim pitanjima mira i bezbednosti, da upućuje misije u razne delove sveta na osnovu Glave VII Povelje i sl. Ni u jednom od navedenih primera, međutim, odluke Saveta bezbednosti ne mogu se sprovesti bez saradnje sa Generalnom skupštinom. Samo ona može, na predlog Saveta bezbednosti, postaviti generalnog sekretara ili odobriti finansijska sredstva za slanje raznih misija u svet i sl. Problem je u tome što se GS ne koristi ovlašćenjima iz Povelje, već automatski izvršava sve odluke Saveta bezbednosti. Postavivši se u praksi kao najvažniji organ UN-a, Savet bezbednosti je glavni i kada se razmatraju razne mere za tzv. reformu UN-a pri čemu se, pre svega, ističu predlozi o proširenju njegovog sastava, izmeni načina donošenja odluka, uvođenju nekih novih kategorija zemalja članica i sl. Za sada, međutim, sporazuma o tim pitanjima nema na vidiku.
Neposredno nakon nestanka SSSR-a i Varšavskog pakta, vladalo je uverenje da će UN dobiti na težini i kapacitetu delovanja. Krajem januara 1992. godine čak je sazvan Savet bezbednosti na nivou šefova država ili vlada i postignuta je saglasnost da će se na tom nivou i dalje sastajati. Od generalnog sekretara (Butros Gali) zatraženo je da pripremi izveštaj o daljem radu UN-a, nazvan "Dnevni red za mir" (Agenda for peace), što je on i učinio. Međutim, niti se Savet bezbednosti više sastajao na nivou šefova država, niti je traženi izveštaj generalnog sekretara poslužio kao neki putokaz za dalji rad. Štaviše, verovatno su neki stavovi generalnog sekretara izneti u tom izveštaju doprineli da se njegova karijera u UN-u okonča.
Po još jednom događaju dalo se naslutiti da je generalni sekretar predaleko otišao u proceni da je došlo vreme za novi uzlet UN-a. Savet bezbednosti je, naime, 1992. godine glatko odbio predlog da se u UN-u osnuju snage za brza dejstva u slučajevima međunarodnih kriza i konflikata. Ali se zato danas takve snage ubrzano formiraju van UN-a, i u Evropi i na drugim područjima u svetu.
Inicijativa koja je u velikoj meri uticala na ograničavanje uloge UN-a bilo je osnivanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Bez obzira na svrsishodnost te organizacije, ona je objektivno suzila domene delovanja UN-a, kad se ima u vidu da se aktivnosti dve institucije u velikoj meri podudaraju. Po ugledu na OEBS, i ostali kontinenti su krenuli tim putem, što neće ostati bez posledica po UN.
Regionalne i međuregionalne integracione grupe takođe su nov fenomen u međunarodnim odnosima i nov institucionalni faktor međunarodne saradnje, naročito na ekonomskom području. One su praktično prekrile ceo svet, ali je prilično neizvesno kako će ti procesi teći u budućnosti. Još je teško predvideti da li će voditi većoj harmonizaciji svetskih privrednih tokova, ili će vremenom među njima dolaziti do većih ili manjih konflikata. Neizvesno je i kako će se regionalni procesi usklađivati sa globalnim procesima koje podstiču i organizovanje moćnih svetskih organizacija kao što su MMF i STO, a i logika globalnih ekonomskih tokova koji sve više dominiraju svetom.
Transnacionalne korporacije su motorna snaga globalizacije i sve važniji činilac svetskog ekonomskog razvoja i ekonomske konjunkture. One donose sve veći broj odluka relevantnih za svetsku privredu, a budući da one pokrivaju oko 25 odsto svetske proizvodnje i oko dve trećine svetske trgovine, jasan je značaj ovih korporacija u današnjem svetu. S obzirom da se radi o privatnom kapitalu, UN imaju malo ili nimalo ingerencija nad njihovom aktivnošću. Postavlja se pitanje mogi li uopšte UN da utiču na delatnost tih korporacija, ili će se tu razviti neke druge institucionalne forme međunarodne saradnje, sve potrebnije, ako se ima u vidu da je globalizacija, pored potencijalnih mogućnosti koje pruža, istovremeno i veliki rizik za mnoge zemlje. Indikativno je da su poslednjih godina napravljeni prvi koraci u saradnji UN-a i privatnog kapitala, o čemu se ranije nije moglo ni misliti. Da li će se u tom pravcu tražiti neke nove forme rada UN-a sada je veoma teško reći.
Najzad, treba spomenuti još jedan interesantan fenomen. Naime, poslednjih godina pojavile su se razne neformalne grupe zemalja, koje na sebe preuzimaju veoma značajnu ulogu u svetu, u raznim oblastima, a da ih za to niko nije ovlastio. Naravno, reč je o najmoćnijim državama sveta. Jedna od najznačajnijih je Grupa sedam (G-7), koja obuhvata vodeće zemlje Zapada, a odnedavno je tu uključena i Rusija. Grupa sedam je prvobitno formirana da bi razmatrala, i to na nivou šefova država, samo ekonomska pitanja. Prvih godina ona je to i činila, da bi vremenom izrasla u telo koje na dnevni red stavlja sva aktuelna pitanja ovoga sveta za koje se smatra da su značajna i da bi nešto trebalo učiniti za njihovo rešavanje. Treba reći da je Rusija godinama ulagala velike napore da se u ovu grupu uključi, a ima indicija da se radi i na uključenju Kine. Interesantno je da je ova grupa vodila presudne akcije oko svih tragičnih događaja u Jugoslaviji. Sličnu ulogu je imala i tzv. Kontakt-grupa, koja se nedavno ponovo sastala da razmatra događaje na Kosovu. Ima i drugih sličnih grupa neformalnog karaktera koje preuzimaju mnoge uloge koje su ranije mogle da imaju jedino UN.
U svetlu svih ovih događaja, postavlja se pitanje da li je realno očekivati da se UN mogu odbraniti i vratiti svojim kompetencijama i ulozi definisanim Poveljom, koja je još na snazi. U tom pravcu najviše se angažuju nesvrstane zemlje i zemlje u razvoju, ali je zasad neizvesno kako će se događaji dalje razvijati. UN će sigurno nastaviti da deluju, ali verovatno drugačije nego do sada. Kao što se u svojoj istoriji nisu menjale prema nekoj unapred utvrđenoj skici ili planu, tako će se verovatno menjati i u budućnosti, pragmatično, prema tekućim potrebama i neizbežnim kompromisima.
Ljubiša Sekulić
(Autor je član Foruma za međunarodne odnose)
