Intervju: Džin Hekmen
Ćutljivac iz Santa Fea
"Još uvek mi je teško da prihvatim činjenicu da sam tražen glumac. Ponekad se pitam zašto ljudi žele da me zaposle. Pitaju me da li bih prihvatio ovu ili onu ulogu, a prvo što meni padne na pamet je zašto me pitaju da to radim."
Hodam
kroz jedan čikaški hotel sa Džinom Hekmenom, i on me bez upozorenja
zaustavlja i izvodi mađioničarski trik. Koristeći svoju suprugu Betsi
kao pomoćnika, pokazuje mi dlanove tako da mogu da vidim da su prazni,
stavlja jednu šaku preko lica svoje žene, onda ona kine i par sjajnih
novčanica kao ispadne iz njenog nosa u njegovu drugu ruku. On se lagano
nakloni smešeći se ponosno, a njegova predusretljiva žena šaljivdžijski
objavljuje, zabacujući glavu i lagano šmrkćući: "Osećam se mnogo
bolje." Ovakvu vrstu kreveljenja mogli biste očekivati od obesne
mlade zvezde, ali Hekmen (70) je kršni bivši američki marinac koga u
Holivudu prati glas napornog, zahtevnog, mračnog, uzdržanog – ukratko
sve samo ne obesnog. Poznato je da on može da izgleda toliko odbojno da
režiseri i njegovi glumački partneri počnu da drhte kad se pojavi. Na
snimanju filma "Ekstremne mere" (Extreme Measures), očigledno
nervozni Hju Grant rekao je o svom žestokom partneru: "On izgleda
kao neko ko će mnogo da se ljuti." Uprkos tome što je jedno od
najprepoznatljivijih holivudskih lica – veteran sa više od 70
snimljenih filmova, među kojima su i klasici kao "Francuska
veza" (The French Connection) i "Neoprostivo" (Unforgiven),
ili novijih "Kratkih rukava" (Get Shorty) i "Državni
neprijatelj" (Enemy of the State) – Hekmen je toliko povučen od
sveta i daje tako malo intervjua, da mnogi njegovi obožavaoci ne znaju
gotovo ništa o njegovom privatnom životu. Žaleći se na njegovu "ćutljivost"
tokom bolno neobičnog intervjua 1994, novinar "Los Anđeles
tajmsa" nazvao ga je "jednim od vrhunskih usamljenika,
bezobzirnim u neodržavanju kontakta".
Ali Hekmena nije briga šta oni koji formiraju mišljenje u Kaliforniji misle o njemu. On ih se otresao pre mnogo godina preselivši se stotine hiljada kilometara daleko od njih, i sada veći deo vremena provodi u skromnoj kući koju deli sa Betsi u Novom Meksiku. "Tamo gde mi živimo, u Santa Feu, možeš da živiš svoj život a da te ne uznemiravaju najnoviji tračevi", kaže on. "Osim toga, glumac više ne mora da živi u El Eju. Sve se manje filmova snima tamo."
Dok razgovaramo, Hekmen izgleda veoma opušteno i srdačno, bez ikakvog nagoveštaja onog strašnog mrgođenja koje tako efektno koristi u filmovima. Nema sumnje da tome pomaže to što smo se dogovorili da se nađemo na mestu na kome je on najopušteniji. Nedaleko od ovog hotela u Čikagu leži i njegov rodni grad Denvil u Ilinoisu, gde je Judžin Alden Hekmen sazreo i gde je njegov otac radio kao štampar u lokalnim novinama. Jedna od retkih poseta staroj, poznatoj teritoriji bacila ga je u nostalgično raspoloženje. "Moj otac je bio čudna sorta", priča trljajući bradu i smejuljeći se za sebe. "Ponekad bi nestao i ne bih ga video godinama. Onda bismo se iznenada negde sreli i proveli nekoliko dana zajedno kao stari ortaci. Na početku moje karijere, kada sam igrao na Brodveju, otišli bismo da nešto pojedemo i on bi govorio nepoznatim ljudima 'Hej, vidiš li ovog mog sina? On igra u hit predstavi.' Takvo izražavanje očinskog ponosa uvek bi me iznenadilo." Stariji Hekmen i nije bio neki otac. Kada je Džin imao samo 13 godina, nemirni štampar se odvezao porodičnim kolima, i nikada se nije vratio kući. Njegov sin se seća kako ga je gledao dok se odvozi niz put i maše sa izrazom lica koji kao da je govorio: "Prepušten si sam sebi, dečko."
Tri godine kasnije i Džin je pobegao, krijući godine da bi mogao da se priključi marincima. Iza sebe je ostavio majku alkoholičarku i mlađeg brata, čiji su životi bili stalna borba da se sastavi kraj sa krajem. Džin je bio odlučan u nameri da pronađe bolji život. "Znao sam da ću jednog dana biti glumac, ali nisam znao kako će se to dogoditi. Samo sam znao da se to neće dogoditi u Denvilu. I tako sam otišao." Pošto je napustio vojsku, otišao je u Kaliforniju i počeo da uzima časove glume u "Pasadena plejhausu", gde je jedan od njegovih prijatelja bio niski "bitnik" lošeg tena koji je nosio kožnu jaknu, svirao bongo bubnjeve i predstavljao se kao Dasti. Njihove kolege sa klase izabrale su Hekmena i mladog Dastina Hofmana za članove klase koji "imaju najmanjeg izgleda da uspeju". Ove danas zaboravljene kolege sa klase ne možemo kriviti za pogrešnu procenu Hekmena i Hofmana, jer nijedan od njih dvojice nije imao ni lice ni telo koje je obećavalo da mogu postati zvezde. Rečeno im je da bi trebalo da se zadovolje karijerama "karakternih glumaca". "Teško mi je da se složim sa ovakvim razmišljanjem. Još uvek mi je teško da prihvatim činjenicu da sam tražen glumac. Ponekad se pitam zašto ljudi žele da me zaposle. Pitaju me da li bih prihvatio ovu ili onu ulogu, a prvo što meni padne na pamet je zašto me pitaju da to radim."
Ništa nije značilo to što je Hofman uspeo pre Hekmena. Kada je režiser Majk Nikols dao Hofmanu njegovu prvu veliku glavnu ulogu u filmu "Diplomac", našao je i za Hekmena ulogu muža zavodnice u tom filmu, gospođe Robinson. Ali, Hekmen je na probi izgubio posao. "Užasan sam na probama. Posrćem naokolo i sporo ostavljam utisak. Potrebno mi je malo vremena da uđem u ritam uloge, da osetim svoj lik. Tako da sa Majkom nije išlo, i neko drugi je igrao gospodina Robinsona."
Ako Hekmen ponekad odaje utisak ljutitog tipa, znajte da to nije slučajno. On još uvek izgleda ogorčeno zbog tih ranih razočaranja. Kada sam ga pitao kako je tako dobro uspeo da uhvati hiroviti karakter Popaja Dojla – uloga koju je proslavio u svom prvom velikom filmu "Francuska veza" – namrštio se i naišao je mali talas gorčine. "Ovaj film je uspeo delom i zbog toga što sam ja izgarao od želje da se dokažem. Imao sam 40 godina, bio sam još uvek nepoznat prosečnoj publici, i nisam se plašio da rizikujem. Nisam imao mnogo da izgubim. I bio sam momak koji je 20 godina radio buđave poslove čekajući svoj trenutak. Radio sam sve vrste poslova, teglio na leđima nameštaj po Njujorku, i nisam zarađivao mnogo novca. Tako da je postojala prava frustracija koja je iz mene izašla u filmskom liku. On je bio opsednut, a bio sam i ja."
I posle 30 godina zastrašujuće je gledati taj film i videti bes u Hekmenovim očima dok goni negativce sa fanatičnom odlučnošću. Ta uloga mu je donela prvog od dva Oskara (drugi je bio za ulogu u filmu "Neoprostivo"), i uskoro je zarađivao neverovatne sume novca glumeći u svačemu, od briljantnih drama, kao što je "Razgovor" (The Conversation) Frensisa Forda Kopole, do ogromnih epopeja "Nedostižni most" (A Bridge Too Far) i "Posejdonova avantura" (The Poseidon Adventure).
Posle svih tih mršavih godina počeo je da goni sebe predaleko i prebrzo. Pojavio se u mnogim osrednjim filmovima, delom i zbog toga što se zbog ranijih odbijanja plašio da kaže "ne". A novac je bio vrlo primamljiv. Kada ga je Kristofer Riv pitao zašto je želeo da igra negativca u "Supermenu", dobio je čuveni odgovor: "Misliš, osim dva miliona dolara?" Bilo je neizbežno da stvari krenu loše. Imao je problema sa srcem kasnih osamdesetih, i bio je hospitalizovan zbog zakrečenja arterije. Njegov prvi brak, sa Fej Malteze, raspao se 1986. posle 30 godina. Majka njegove dve kćerke i jednog sina bila je uz njega u njegovim ranim danima, radeći u njujurškoj banci da bi izdržavala porodicu. Ali, kako Hekmen priznaje, njegov uspeh ih je razdvojio. Provodio je previše vremena van kuće i njihova veza je trpela. A onda se pojavila Betsi Arakava. Privlačna, sitna Azijka 30 godina mlađa od njega upoznala ga je u Kaliforniji, gde je pokušavala da napravi karijeru klasičnog muzičara. Ubrzo su se zaljubili, i venčali 1991. Ona često putuje s njim i izgleda da imaju isti smisao za humor i sklonost ka mirnom životu u pustinji.
Nije jasno koliko je blizak sa svoje troje odrasle dece. Kada sam ga pitao šta rade, on se nasmešio i rekao: "Pa, to je dobro pitanje. Nisam baš siguran." Nešto kasnije neodređeno dodaje da mu se ćerke bave pisanjem i medijima, a sin želi da pravi filmove. Ali tim komentarima kao da želi da nagovesti da još nisu našli sebe. "Teško je biti kćerka ili sin slavne ličnosti", kaže on. "Nisam uvek mogao da budem kod kuće sa njima kada su odrastali, a pošto su živeli u Kaliforniji moj uspeh im je stalno visio iznad glava." Svojoj deci pripisuje odluku da se drži glume umesto da se povuče iza kamere. Pre nekoliko godina je otkupio filmska prava za roman "Kad jaganjci utihnu" (The Silence of the Lambs) Tomasa Harisa i planirao je da ga iskoristi za svoj režiserski debi. Ali ipak je prepustio posao Džonatanu Demiju, i film je postao klasik. "Nikada se nisam pokajao zbog te odluke. Moja deca su mi pomogla da uvidim da to nije za mene. Moj film bi bio manji i mračniji od Džonatanovog, i ne bi tako dobro prošao, ni komercijalno ni umetnički." Nagon za režiranjem dolazi iz njegove duboke želje da što više kontroliše svoje kreativne napore. Nedavno ga je ta želja odvela do pokušaja da napiše roman. Sada deo svog vremena provodi u Čikagu promovišući knjigu koju je završio 1999, rame uz rame sa Danijelom Lenihenom, prijateljem iz Novog Meksika. "Wake of the Perdido Star" burna je avanturistička priča koja se dešava na moru tokom devetnaestog veka, i čiji je glavni junak mladi Amerikanac koji kao da je istrgnut sa stranica magazina za starije dečake kakve je Hekmen čitao u detinjstvu. Knjiga je dobila podeljene kritike u Americi, ali je Hekmen ponosan na nju mada žali što su neki kritičari izabrali da pišu o njemu umesto o knjizi. "Mislim da neki ljudi sumnjaju da sam ja napisao ijednu reč, a u stvari sam napisao nešto više od pola i o svemu sam mnogo razmišljao. To je moje delo, i voleo bih da ljudi ne govore: 'Ah, slavni glumac je stavio svoje ime na knjigu tako da ne može da bude dobra.' Trebalo bi da je pročitaju i da zaborave da sam ja i glumac."
Ali to je veoma teško, i neujednačena priroda priče tera nas da poželimo da je, umesto romana, Hekmen pokušao da režira film. Ekran je teritorija na kojoj se on oseća kao kod kuće, a ne štampana stranica. On je možda jedina osoba koja bi režiranjem mogla da izvuče sve svoje glumačke potencijale i on je potpuno svestan da se njihove sposobnosti često traće na ekranu.
Uprkos njegovoj dokazanoj sposobnosti da iznese čitav film, ipak nikada nije uspeo da se oslobodi tereta karakternog glumca. Kao što je režiser Džejms Foli dobro ukazao: "Tolike njegove uloge su bile sporedne. To je kao da koristite ferari za prevoz ovaca."
Da li se Hekmen slaže s ovim zapažanjem?
"Stvari se nisu uvek odvijale onako kako sam ja želeo ali, slušaj, znam da sam imao mnogo sreće. Imao sam više uspeha nego što sam zaslužio, a publika je još uvek dobra prema meni."
"Dobra prema tebi?"
"Da, kada si prisutan u javnosti toliko dugo kao ja, malo te zanemare, i ne možeš da se žališ na to. Zavoleli su te zato što si im kao rod. Navikli su se na tebe. A znaš li šta to znači?"
"Nastavljaš da radiš i posle sedamdesete?"
"Da, a i poklanjaju ti više poverenja nego što zaslužuješ."
(The Daily
Telegraph)
Prevela Olja Petrović
