Vreme broj 501, 12. avgust 2000.

Intervju: dr Vojislav Koštunica, predsednički kandidat

Prazan džep i država

"Kad-tad ta civilizovana predaja vlasti moraće i ovde da se dogodi. Ne desi li se sada, desiće se veoma brzo. I siguran sam da ću, ma kako se završe ovi izbori i ma kakva bila moja uloga u njima, ipak dati neki doprinos toj promeni"

U košarci, kažu najinteligentnijoj sportskoj igri, odavno postoji kategorija MVP (najkorisnijeg) igrača, onoga koji prema statistikama na jednoj utakmici najviše uradi za svoju ekipu – računajući postignute koševe, skokove, dodate lopte ili blokiranje protivnika. Iako se zvanična statistika ne vodi, srpska opozicija odavno je zaslužila da bude posmatrana u kategoriji MVP igrača, odnosno onoga ko je svojim autokoševima, asistenacijama režimu, rasipanjem opozicione energije i blokadama opozicione igre u pravi čas dosad bio od najveće koristi Miloševićevom timu. Konkurencija za najkorisnijeg režimskog opozicionara je već godinama izuzetno oštra i pitanje je koje bi sve elemente političke igre u tom takmičenju ovde trebalo vrednovati: sklonost korupciji, prodavanje sopstvenih mandata, uskakanje u Miloševićeve vlade u trenutku kada je režim bio blizu svog političkog bankrotstva, kupljenje mrvica sa trpeze vlasti, uveseljavanje dvora, izneveravanje opozicionih dogovora, izlaske ili neizlaske na izbore...

Ime dr Vojislava Koštunice, predsednika Demokratske stranke Srbije i od pre nekoliko dana predsedničkog kandidata udružene opozicije, teško je pronaći u onim statistikama opozicionara korisnih režimu. Sami socijalisti kažu da je Koštunica čovek koga je teško "prljati" (što, naravno, ne znači da ga odmah neće propustiti kroz "toplog zeca" i ubaciti u svoj propagandni špalir), poseduje zavidnu dozu principijelnosti, imovinski je čist, teško da spada u "Srbe lošeg kvaliteta", pristojan je i ozbiljan čovek i, što je možda i najvažnije, Slobodana Miloševića će po prvi put uživo videti u TV duelu predsedničkih kandidata. Naravno, ako se Milošević po prvi put pojavi u takvom TV duelu.

Preliminarna istraživanja javnog mnjenja (uključujući i ona tajna režimska) pokazala su da je Koštunica najozbiljniji kandidat srpske opozicije i da bi uz koncentraciju opozicionih glasova 24. septembra mogao da bude veoma neprijatan protivnik Slobodanu Miloševiću na izborima za predsednika SRJ. I pored višemesečnih napora, koncentracije opozicionih glasova ipak neće biti jer je onaj MVP konkurs izgleda neprekidno otvoren. I pored toga, lider DSS-a rešio je da izađe Miloševiću "na crtu", objašnjavajući da je reč o "moranju, a ne o htenju".

Na početku razgovora za "Vreme" pitamo Koštunicu da li ima dovoljno jak stomak za gadosti i prljavštine koje ga čekaju tokom predizborne kampanje. Čak i oni koji su u opoziciji smatrali da je Koštunica najbolji kandidat, strahovali su da bi lider DSS-a mogao na kraju da bude suviše "svilen" i "uglađen" za stampedo koji upravo kreće prema njemu.

"Prljavštine i niski udarci su svakako nešto što će pratiti ovu kampanju koja je odsudna utoliko jer je to u neku ruku kampanja Miloševićevog života. Ali s druge strane, jedan veliki deo repertoara svih mogućih nepodopština, gadosti i podmetanja je nešto što se do sada mnogo puta moglo videti i sve što dolazi može biti samo varijacija na tu temu. Politički gledano, imam dosta dobar stomak. Politički sam preživeo, doduše nestranački angažovan, i vreme Josipa Broza, i vreme posle njega, i period Miloševićeve vlasti, pa mislim da ću imati snage da nadživim i jednu od njegovih poslednjih, nadam se, izgubljenih bitaka", kaže dr Vojislav Koštunica.

"VREME": Da li ste se dugo lomili da prihvatite ovu kandidaturu i da li ste ubeđeni da ste na kraju "prelomili pametno"? Vas inače bije glas da se dugo odlučujete?

KOŠTUNICA: Odlučivao sam dugo. Ne smatram da je to mana u okolnostima kakve su naše. Tačno je da mi mnogi pripisuju manjak odlučnosti, ali recimo da taj manjak odlučnosti kompenziram viškom odgovornosti. Zaista je bilo potrebno nešto više vremena da se proceni valjano kako izaći na izbore na kojima ste u samom početku ozbiljno hendikepirani. Trudio sam se pri tome da polazim od brojki, od matematike, ne od politike. Kako god da se stvari okrenu, posle gotovo sigurnog neizlaska na izbore vladajuće koalicije iz Crne Gore, Veće republika u saveznom parlamentu je u startu izgubljeno za demokratsku opoziciju. Do sada nismo imali takav slučaj. Do sada se dešavalo da u startu, zbog Kosova i Metohije, odnosno manipulacija i jeftinoće tamošnjih mandata, Milošević ima značajnu prednost. To se i sada događa sa izborima za Veće građana, gde će mu pripasti većina od 30 crnogorskih mandata, a opet će manipulisati i sa kosovskim mandatima. Ispašće da će na izborima učestvovati i kosovski Albanci, Tačijeve pristalice. Ali još gore od toga je izborna bitka za Veće republika koja se uopšte ne može dobiti. Ne može se stići čak ni do broja mandata koji bi omogućio da se pojedine odluke blokiraju. Što se predsedničkih izbora tiče, izlazak još jednog kandidata iz vladajuće koalicije na ove izbore, kao i izlazak još jednog opozicionog kandidata, trebalo bi da dovede do daljeg rasipanja opozicionih glasova, do toga da drugog kruga izbora i ne bude. Pravi smisao tih izbora je zapravo referendum – za i protiv Miloševića. On pokušava da to sakrije, da ostavi utisak kako je izbore dobio i pre nego što su održani. Ovo će zaista biti jedna referendumska situacija – i jedina prava izborna tema je izjašnjavanje o desetogodišnjoj vladavini Miloševića.

Mi do sada nikada i nismo imali izbore pre kojih bi čovek stavio ruku u džep i rekao – moj džep je prazan i zato neću glasati za ovu vlast. Narodu se uvek nudilo nešto drugo, da ne bi gledao u prazan džep...

Ovde zapravo postoje dva problema. Jedan je taj prazan džep, a drugi je prazna, nepostojeća država. I to je ono što većinu ljudi tišti na različite načine. Činjenica je da SRJ predstavlja jednu nepostojeću državu, nedefinisanog statusa i unutra, i prema spolja, sa gomilom nerešenih problema, podelama, težnji ka dezintegracijama... To je kao da živite u kući koja prokišnjava, za koju ne znate da li će se krov sutra srušiti. To je problem za većinu birača i ja ga ne bih potcenio. Nema tu velike priče o državi, nacionalnim interesima, srpstvu, prosto je problem u tome da li ćemo živeti u jednoj normalnoj državi kao sav ostali svet, ili nje nema. A nje nema. Mnogi će, dakle, krenuti na birališta misleći na to. Drugi će, naravno, krenuti misleći na svoj prazan džep. Obe brige su legitimne i one se ukrštaju, tesno su povezane i ne mogu se rešiti jedna bez druge. Sa praznim džepom ima još jedan problem. Milošević je, naime, uspeo da veštinom hipnotizera stvori kod dobrog dela birača, i to onih najsiromašnijih, utisak kako od praznog džepa može biti još prazniji džep, iako je to gotovo metafizička kategorija. Kod jednog dela ljudi je zaista posejan taj strah da se i to može izgubiti.

Da li su vam ostali iz opozicije postavljali neke uslove oko prihvatanja kandidature. Na primer, Koštunica kao kandidat mora da bude manje nacionalan a više ovakav ili onakav?

Nije bilo takvih zahteva i naši su odnosi bili veoma korektni. Bilo je, naravno, drugačijih razmišljanja oko ličnosti kandidata, i to je potpuno ispravno. Stvari su se na kraju nekako sužavale na moje ime, čak su se na moje iznenađenje redukovale i voljom dobrog dela javnosti u Srbiji. Nije bilo nikakvih uslova, prihvaćen sam takav kakav jesam. Prosto zato što je javnost procenila da treba da postoji neka srednja mera u odnosu između modernosti i odnosa prema tradiciji, između nastojanja da se odnosi sa svetom danas regulišu na način na koji se moraju regulisati, ali da se to ne učini po cenu gaženja nacionalnog dostojanstva i ugrožavanja nacionalnih interesa. Tu je neka mera nađena. Takođe, u siromašnoj zemlji u kojoj se živi veoma teško, izuzetno je važno da ni na koji način ličnim primerom ne pokažete kako ne delite sudbinu većine naroda. Moja biografija je takva i verovatno je i to uticalo na konačan izbor.

Jeste li vi postavljali nekakve uslove?

Smatrao sam da je pošteno da napravimo neku vrstu prećutnog ugovora, to je čak stavljeno i na papir, između mene i predstavnika drugih opozicionih stranaka. Želeo sam prosto da podvučem neke stvari. Da kažem da jednu nacionalnu orijentaciju koja je karakteristična za mene i DSS ne mogu menjati. Tražio sam i da se uvedu čisti računi sa SPO-om kako se ne bi stvarala dodatna konfuzija – ili će se sa SPO ići na sve izbore, ili neće ni na jedne. Pre mene su takav zahtev izneli i mnogi drugi iz opozicije. Tvrdio sam i da bi otvorena podrška stranaka vladajuće koalicije u Crnoj Gori demokratskoj opoziciji u Srbiji, ukoliko te stranke ne izađu na izbore, više štetila nego koristila. Mi bismo tako dobili podršku za izbore od stranaka koje na izbore neće izaći što je i sa logičkog stanovišta problematično. Smatrao sam i da se moramo ograditi i od paušalne, kontraproduktivne podrške koja dolazi od sadašnje, odlazeće američke administracije od koje nikakave hasne za opoziciju i demokratske snage u Srbiji do sada nije bilo. A može biti velike štete u toku izborne kampanje. Zna se na koji način su oni mogli i mogu da pomognu narodu u Srbiji. Toga su izgleda daleko svesnije pojedine evropske države, koje preko nekih malih ali važnih projekata, kao što je bila energija za demokratiju, ostvaruju neki oblik saradnje i pomoći i vode ka tihom i postepenom ukidanju sankcija.

Kako tumačite to što su SPO i SRS za najviše mesto u državi kandidovali ljude koji nisu njihovi najjači kandidati? Logično je da onaj ko želi da pobedi Miloševića ponudi najjače karte koje ima?

Sigurno da te kandidature nisu nešto što je usmereno protiv Miloševića. Da jeste, poteglo bi se za jačim kartama. Takav izbor je napravljen između ostalog i da bi se voda zamutila, da bi se sprečila ona vrsta referendumskog izjašnjavanja za i protiv Miloševića, do koje će doći u drugom krugu. Ovako oni to pokušavaju da izbegnu.

Može li se pobediti na predsedničkim izborima bez Crne Gore? Da li ste razgovarali o mehanizmima kontrole, da sutra ne ispadne kako je, umesto 100.000 ljudi, u Crnoj Gori glasalo čak 300.000, i to svi za Miloševića?

Svakako da je pitanje izbora u Crnoj Gori bez izlaska vladajuće grupacije za nas veliki problem. Moraćemo da pronađemo neki način kako da kontrolišemo te izbore. Za sada ima nekoliko ideja. Ali treba biti realan i priznati da smo u startu hendikepirani. Veliku političku štetu po meni će pretrpeti i stranke vladajuće koalicije u Crnoj Gori jer će neizlazak na izbore demonstrirati njihovu nespremnost da se založe za zajedničku državu. Ako jeste za tu državu, onda je, kako kažu Rimljani, zdravlje otadžbine najviše dobro, i onda nema nikakvog razloga da na te izbore ne izađete. Ako je najveće dobro opstanak na vlasti i očuvanje te vlasti, onda nema razloga da se na izbore izađe. Ako je tako, onda se nameće ozbiljno pitanje u čemu je razlika između DPS-a i Miloševićevih socijalista. A s druge strane, DPS će se naći u ozbiljnom procepu da objasni biračima, pogotovo onima koje bi sutra mogli preoteti od Momira Bulatovića, u čemu je razlika između njih i jedne gotovo secesionističke stranke kakva je Socijaldemokratija, njihov koalicioni partner. O tome razmišljam i dobronamerno i pragmatično i analitički. Čini mi se da DPS, odlažući da se suoči sa problemom kakav jeste i rizikujući možda da izgubi vlast u ovom trenutku, tako što bi njihova vlada mogla biti srušena od strane SDP-a, ne shvata da u perspektivi gubi neuporedivo više.

Deo srpske opozicije pomalo ljutito konstatuje da Milošević 1997. ne bi bio izabran kao predsednik SRJ bez podrške DPS-a, a da sada sa te strane ne stiže pomoć da on ode.

Sklon sam da mnoge stvari koje pripadaju prošlosti odnosa između Srbije i Crne Gore na neki način potisnem u drugi plan. Nisam sklon da to pominjem, ali to jeste objektivna činjenica, kao što je objektivna činjenica i da je ovakva država svojevremeno uređena voljom i nagodbom dve vladajuće stranke, SPS-a i DPS-a.

Lično ste bili za to da predsednički kandidat bude iz Crne Gore. Pominjali ste i Svetozara Marovića.

Postavljeno mi je takvo pitanje. Ako je do mog mišljenja, mislim da je Svetozar Marović jedan od ljudi koji je u stanju da miri podeljenu Crnu Goru. A onaj ko je u stanju da to učini, apsolutno je prihvatljiv i u Srbiji. Načelno sam smatrao da jedna savezna država sastavljena od dve federalne jednice, jedne velike i druge male, sa svim hipotekama prošlosti, partijskim i dinastičkim podelama, i svim onim što je komunizam posejao posle 1945. godine, mora na neki način da se u jednom trenutku suoči sa situacijom kada stvari treba vratiti na početak, kada je reč o institucionalnim promenama. Ali u tom pogledu je veoma važno učiniti i neke političke gestove i činove dobre volje, koje mogu stvari popraviti. Imao sam na umu da su tri dosadašnja predsednika savezne države bila iz Srbije, i da bi gest dobre volje iz Srbije (kamo sreće da je tako bilo) i srpske opozicije bilo da kandiduje nekoga iz Crne Gore za takvu funkciju. Naravno, u datim okolnostima je to nemoguće, ali takve stvari treba reći čak i kada nisu ostvarive.

Ako postanete predsednik SRJ, da li ćete i dalje insistirati na ideji da je referendum o uređenju budućih odnosa neophodan i Srbiji i Crnoj Gori?

Ne bih bežao od toga, demokratski je to proveriti. Toliko se toga u istoriji desilo u odnosima između Srbije i Crne Gore, što je te odnose kvarilo i mutilo, i zato ne bih bežao od toga da se narodima da prilika da se izjasne o svojoj spremnosti da žive zajedno ili odvojeno. Stvari su stajale dosta dobro dok je svako imao svoju kuću, dok su Srbija i Crna Gora bile državno odvojene. Od trenutka kada je nastala ta zajednica, krenula su različita sporenja, različite ideje, podsticane ponekad i stranačkim ličnostima i strukturama koje su se pojavljivale u međuvremenu, i to traje do dana današnjeg. Bilo je, naravno, i perioda idile. Zašto sve to ne bi bilo provereno i referendumom ispitano. Zašto, ako se narod u obe federalne jedinice izjasni za zajedničku državu, ona ne bi bila uređena na drugačiji način – i od one brionske, i od one žabljačke. Vreme je da tu imamo čiste odnose. Vrlo je zanimljivo da su tu ideju napali oni koji su najveći pobornici nezavisne i samostalne Crne Gore, i to kao velikosrpski projekat. To je velikodemokratski projekat koji stoji iznad svakog nacionalnog i nacionalističkog projekta, kakav recimo zastupaju stranke poput SDP-a. Nevolja sa crnogorskim secesionistima je da su oni za referendum samo u jednom delu te države čime na samom početku prejudiciraju stvari i ishod referenduma. Naravno, krenu li stvari u političkom pogledu u tom pravcu, i odluči li Crna Gora da sledi projekte SDP-a i Liberalnog saveza za samostalnost, poslednja stvar koju bi Srbija smela da učini jeste da pokuša da spreči tako nešto.

Šta ćete biračima reći o Kosovu? Mnogi smatraju da u toj priči odavno više nema šta da se kaže.

Birači se moraju podsetiti da je Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Kosovo i dalje formalno u sastavu SRJ i da je ono što se može uraditi, ne bi li spasilo što se spasiti može, da se zalažemo za poštovanje te rezolucije. Ta rezolucija takođe predviđa da se na Kosovo vrate ne samo proterani Albanci, koji su se tamo već vratili, i da stvar bude pomalo i bizarna, u većem broju nego što su otišli. S druge strane, Srbi i nealbanci se nisu tamo vratili, iako Rezolucija to predviđa. Priča o tome da prvo treba stvoriti uslove za bezbedan povratak je najobičnija magla i opsena koja treba da onemogući njihov povratak. Nesumnjivo je da će se snage KFOR-a i UNMIK-a još dugo zadržati na Kosovu i da će takav status ostati, uprkos lažnim obećanjima režimskih medija i njihovih zvaničnika. Naša vojska se neće skoro vratiti na Kosovo. Dakle, Kosovo za sada formalno ostaje u sastavu ove države, a tamo ostaje i jedan deo našeg stanovništva koji se može uvećavati ukoliko se insistira na poštovanju Rezolucije 1244. Ostaje deo življa koji je dovoljno važan da predstavlja kopču između Kosova i ostatka Srbije.

Ovde se sve češće čuje ocena kako su i srpska opozicija i međunarodna zajednica zapravo stubovi Miloševićevog režima?

U politici, na kraju krajeva, uvek manje važne bivaju reči, a više činovi i posledice. Posledice zapadne politike, pre svega SAD, objektivno su takve da su do sada više išle na ruku Slobodanu Miloševiću nego njegovim protivnicima. Išli su mu naruku ne samo kada su ga podržavali već i kada su ga napadali. Na neki način Milošević je američka kreacija. Teško je zamisliti manju zemlju a veću opsesiju jednom ličnošću, i upornost u tvrdnji da ta ličnost mora da ode sa vlasti. Nije li na taj način američka spoljna politika, posmatranjem čitave jedne zemlje kroz samog Miloševića, njega samo ojačavala. Slično se može reći i za poziciju sadašnjih vladajućih stranaka u Crnoj Gori. Oni objektivno bojkotom pomažu Miloševiću jer mu omogućavaju kontrolu nad velikim brojem mandata. Neko će reći da to nije direktno, ali indirektno jeste. Ponavljam, važne su posledice. Svakako da to isto često čini i srpska opozicija. Ali tu su stvari u nekim slučajevima mnogo jednostavnije. Neki delovi opozicije su direktno pomagali Miloševića, ali ima i drugih stvari. Ima i nekih labavih, nejasnih i nevidljivih linija između onoga što je Miloševićeva vlast i onoga što predstavljaju neke opozicione stranke u Srbiji. I to je posebno usporilo demokratske promene u Srbiji.

Kako vrednujete važnost izbora? Neki tvrde da su parlamentarni izbori najvažniji, drugi opet kažu da su to predsednički izbori, jer bi eventualni poraz Miloševića potresao čitav sistem vlasti?

U demokratskom, političkom smislu, najvažniji su svakako parlamentarni izbori. I sam predsednik SRJ u velikoj meri zavisi od podrške parlamentarne većine. Zapravo, najvažnija je ona podrška koja dolazi od parlamentarne većine u Srbiji i utoliko su parlamentarni izbori u Srbiji najvažniji. Ali na njih moramo da pričekamo. Milošević, ma koliko bio autoritarni vlastodržac, za sada svoju snagu crpe iz većine koju ima u Skupštini Srbije – većine napabirčene, pokradene i iznuđene na razne načine. Bez te većine i policija i mediji bili bi nešto sasvim drugo. Pošto je savezna država mnogo manje država nego dve federalne jedinice, tu je važnost parlamentarne većine nešto manja, ali ne zanemarljiva. Setite se slučaja iz 1993. kada je tadašnji predsednik Dobrica Ćosić smenjen sa mesta na kome se nalazio. U nekom simboličnom smislu, svi izbori na kojima se pojavljuje sam Milošević imaju posebnu važnost i posebnu privlačnost za biračko telo.

Ako pobedite, hoćete li insistirati da se ubrzo raspišu novi izbori, kako bi zemlja ušla u neophodnu ustavnu rekonstrukciju?

Da, ubeđen sam da je to preko potrebno. Naravno, znate da su ovlašćenja predsednika savezne države veoma mala, osim ako mu ime nije Slobodan a prezime Milošević. Ali veoma je važno da se brzo posle nekakve promene inicira pitanje novih izbora na kojima bi se otvorilo i pitanje novog Ustava SRJ i omogućilo da se redefinišu odnosi između Srbije i Crne Gore, da se postave na zdrave i normalne osnove. Bilo bi nedopustivo da neke demokratske snage postignu uspeh na izborima, a zatim nastave da lagodno žive pod ustavima i zakonima koji su doneli njihovi prethodnici, na nedemokratski način.

Lično, lako mogu da vas zamislim kao predsednika SRJ. Ono što, međutim, ide neuporedivo teže jeste zamisliti situaciju u kojoj vi pobeđujete, a sadašnji predsednik vam pruža ruku i kaže – čestitam, puno sreće. Kao opozicionar, vi ste po definiciji "izdajnik". A izdajnicima se vlast ne predaje u ruke...

Kad-tad ta civilizovana predaja vlasti moraće i ovde da se dogodi. Ne desi li se sada, desiće se veoma brzo. I siguran sam da ću, ma kako se završe ovi izbori i ma kakva bila moja uloga u njima, ipak dati neki doprinos toj promeni. Da će ljudi na vlasti početi da se smenjuju na civilizovan način, doživljavajući gubitak vlasti kao sasvim normalnu stvar. A ne kao smak sveta i gubitak života.

Nenad Lj. Stefanović

Antirežimska pešačka kampanja

Na čemu ćete graditi vašu kampanju?

Na neki način čitava kampanja bi trebalo da proizađe iz onoga što smo i DSS i ja do sada radili. Ta politika je, verujem, i nametnula ovu kandidaturu. S jedne strane, to je veoma čvrst demokratski stav, antirežimski i antisistemski istovremeno. On podrazumeva nesklonost da se prave ma kakve nagodbe s ovim režimom, ali i zalaganje za temeljene sistemske promene. Zalažem se i za ono čega nema u našem javnom životu, a to je normalan dijalog, tolerancija, isključivanje revanšizma, verbalnog nasilja i govora mržnje. Ova zemlja je tragično podeljena, tako da nikada nije bilo više isključivosti, laži, podmetanja, netrpeljivosti, bilo da je reč o odnosu vlasti i opozicije, o odnosima između delova opozicije, raspolućenoj Crnoj Gori, ili sukobima između Srbije i Crne Gori. Bez te spremnosti na dijalog nema demokratije. Uz sve to ide, naravno, i potreba da se reši pitanje državnog statusa. Da se vidi šta su danas Srbija i Crna Gora, jesu li ili nisu jedna država, kako se ti odnosi između njih mogu preurediti i mogu li se uopšte preurediti, šta su granice današnje države, kakvi su njeni odnosi sa svetom, može li ta država prestati da bude parija u današnjem svetu, ali da pri tom ne dospe u jedan ropski položaj. I, naravno, pre svega toga postavlja se pitanje pukog preživljavanja velikog dela ljudi koji žive u nepodnošljivim ekonomskim uslovima.

Kako će tehnički izgledati vaša kampanja.

Sve to je u ovom trenutku još u fazi uobličavanja, ali je već sada jasno da deo te kampanje mora predstavljati ono što se naziva "pešačka kampanja" – neposredni susreti, razgovori i dogovori sa običnim svetom. Očito je da ćemo imati velikih nevolja sa elektronskim medijima u velikim gardovima, pogotovo u Beogradu. Ali čak i da je situacija drugačija, posle deset godina treba pokazati da postoje ljudi koji mogu da saslušaju običan svet, nevoljnike, da postoje ljudi koji smeju da dođu među njih. Najveći deo vladajuće elite u Srbiji među taj svet ne sme da ode. Što više stoje na hirerahijskoj lestvici vlasti, to manje smeju da se pojave među ljudima. Da ne govorimo o tome što ljudi na samom vrhu države u pojedine delove te države uopšte ne mogu da odu.

Prozapadna, a ne antizapadna kritika

U prvim vestima o vašoj predsedničkoj kandidaturi, strane agencije su vas uglavnom opisale kao "umerenog nacionalistu, sklonog demokratskim promenama", i kao "žestokog kritičara američke administracije". Šta biste vi dodali ili oduzeli ovom agencijskom portretu Vojislava Koštunice?

Ima tu još nekoliko stvari. Pre svega jedan vrlo radikalan stav u borbi protiv korupcije, ma od koga ona poticala. To je, takođe, nešto što je odlikovalo moju političku borbu do sada. Što se tiče ove žestoke kritike sadašnje američke administracije, ona ni najmanje ne podrazumeva antizapadni stav. Naprotiv. Ta kritika je na neki način uravnotežena sa jednim drugačijim odnosom prema Evropi: to je ujedno kritika koja je prozapadna a ne antizapadna. Utoliko što se zalaže za vraćanje Zapada izvornim demokratskim i liberalnim vrednostima.

sadržaj naredni