Vreme broj 501, 12. avgust 2000.

Ekonomska cena izbora

Birači na veresiju

Čini se da je neko u vrhu vladajuće familije najpre pobrojao kategorije stanovništva kojima država mora da ponudi neke predizborne koncesije kako bi bilo amortizovano njihovo eventualno biračko nezadovoljstvo. Tu su se sigurno među prioritetima našli penzioneri, oficiri i policajci, seljaci, porodice sa decom, stare devizne štediše i bolesnici

Ma koliko se Šešelj, Drašković i ostali srpski patrioti trudili da Miloševiću olakšaju predstojeću veliku izbornu operaciju i da spuste troškove njegove zacrtane izborne pobede – cena lokalnih, saveznih i predsedničkih izbora, koju mora platiti jugoslovensko biračko telo, ostaje velika i daleko je iznad naših tekućih ekonomskih mogućnosti. Nije reč o 50-60 miliona maraka direktnog troška izbornih radnji – već o akcijama vlasti da na teret svih građana kupi što veći broj pristalica. Tako se danas prvi predizborni mitinzi leve kaolicije odvijaju pred bakalnicama, čim prostruji vest da stižu šećer i ulje. No, ima i skupljih zahvata.

Naravno, nijedna cena nije sama po sebi prevelika, ako se za nju dobije adekvatna protivvrednost, to jest ako se nakon izbora zemlja oslobodi međunarodnog embarga, finansijske izolacije, unutrašnje sistemske blokade i kompromitovanih vladajućih garnitura. No, problem je upravo u tome što je i »režim kontinuiteta«, spreman da građanstvo plati svaku cenu njihovog opstanka na vlasti, pa je Milošević (umesto deblokade i svetskog otvaranja) biračima ponudio takođe uzvišene vrednosti – »slobodu i nezavisnost« (u govoru pred predstavnicima dijaspore 5. avgusta).

ZABORAVNI PREDSEDNIK: On zapravo hoće da birači shvate da je kao ciljeve svoje politike postavio vrednosti koje navodno nemaju cenu, koje su neprocenjive – pa su patnje za ostvarivanje tih vrednosti valjda normalne, a svaka cena obnavljanja njegovog mandata ispada gotovo povoljna.

Ovo oveštalo obrazloženje sukoba sa celim svetom Milošević je pokvario tragikomičnom zloupotrebom statistike privrednog rasta kada je rekao da je »Jugoslavija danas zemlja sa daleko najvećom stopom rasta u Evropi«, te da bi »novi kolonizatori« trebalo da se zapitaju »zašto njihovi miljenici, uz svu njihovu pomoć, nisu u stanju da ostvare bar polovinu stope rasta koju ostvaruje Jugoslavija u ovakvoj situaciji«.

On se zapravo indirektno pohvalio da je industrijska proizvodnja u SRJ ove godine gotovo 50 odsto veća nego prošlog leta, ali je zaboravio da kaže da će, uprkos tome, u državi kojom vlada čitavu deceniju – ove godine GDP biti za 64 odsto manji nego što je bio daleke 1989, a da će društveni proizvod po glavi stanovnika biti manji za 57 odsto, te da će tekuća stopa rasta (koju toliko visokom čini jednostavna okolnost da privreda u prvom polugođu prošle godine, sa kojim se sada upoređujemo, praktično nije ozbiljno radila zbog NATO bombardovanja) – već u mesecima posle izbora početi rapidno da opada.

Miloševićeva predizborna kampanja započela je praktično još tokom obnove od NATO bombardovanja, a u finiš te kampanje on je krenuo još krajem juna, prilikom puštanja u promet mosta »Boško Perošević« u Novom Sadu, kada je najavio i izgradnju autoputa do Beograda. Novosađani uživaju što je gradnja novog Varadinskog mosta ubačena u predizborni scenario, pa se još pre raspisivanja izbora znalo da će oni biti u septembru, čim je republički premijer Mirko Marjanović najavio da ovaj most mora biti gotov ne do zime nego do kraja septembra.

Posmatrajući stvari prizemnije, uočljivo je da je Miloševićeva koalicija ovoga puta veoma temeljno pristupila izbornim pripremama i na ekonomskom planu, te da se ovoga puta socijalisti i julovci ne oslanjaju samo na patriotsku retoriku nego pokušavaju i da određenim ekonomskim beneficijama »kupe« poverenje pojedinih kategorija birača. Čini se da je neko u vrhu vladajuće familije najpre pobrojao kategorije stanovništva kojima država mora da ponudi neke predizborne koncesije kako bi bilo amortizovano njihovo eventualno biračko nezadovoljstvo. Tu su se sigurno među prioritetima našli penzioneri, oficiri i policajci, seljaci, porodice sa decom, stare devizne štediše i bolesnici. Tada je pokrenuta državna mašinerija kako bi se sa objektivno malo sredstava stvorila socrealistička iluzija da država sanira svoje obaveze prema ovim masovnim kategorijama stanovništva.

OFICIR SA STANOM: Penzioneri, kao dosada napouzdanija biračka kategorija Miloševićeve koalicije, još nisu dobili direktan predizborni ustupak, no to će se verovatno dogoditi do dana izbora, 24. septembra – najverovatnije po prošlogodišnjoj formuli. Da se podsetimo, prošle godine je upravo početkom septembra stupila na snagu uredba Vlade Srbije po kojoj je tadašnji tromesečni zaostatak penzija »težak« oko 3,5 milijardi dinara (tada oko 300 miliona nemačkih maraka) isplaćen preko bonova za struju i ogrev. Praktično, penzioneri su bili isplaćeni na račun najvećeg gubitaša srpske privrede, na račun elektroprivrede (kojoj je istovremeno, istina, obezbeđen ruski kredit za remont i obnovu oštećenih postrojenja u visini od oko 300 miliona maraka). Kada je bila doneta ta uredba, vladini funkcioneri su isticali da se stvaraju uslovi da penzije više ne kasne – međutim, penzije su ove godine opet »zakasnile«, pa je početkom avgusta najavljena isplata majskih penzija. Ko će ove godine platiti predizborno »pristizanje« prolećnih penzija tekućim kalendarskim mesecima – ovog trenutka nije poznato. No, negde bi opet trebalo pronaći oko 300 miliona maraka – i to bi hipotetički bila prva stavka »cenovnika« neke eventualne izborne pobede Miloševićeve vlasti.

Vojska u celini, a oficiri i policajci posebno, ciljna su grupa dve velike predizborne akcije ovoga leta. Najpre, Milošević u izbornoj godini nije smeo da dopusti da kasne i plate oficira i da Vojska u celini bude na repu »obnove i izgradnje«, pa je bukvalno paralelno sa usvajanjem dobitničkog izbornog zakonodavstva, krajem jula, zaveo i novi poseban porez na promet »za odbranu zemlje« od tri odsto. Ako će se ovim dodatnim izvorom povećati vojni budžet za oko 20 odsto, eto novog »predizbornog troška« od blizu 200 miliona maraka (to je samo procena autora ovog teksta, pošto očekivani efekat novog vojnog poreza na promet nije objavljen u sredstvima javnog komuniciranja).

Osim ove generalne stavke »za odbranu zemlje«, Milošević je najavio da će pokrenuti i akciju za izgradnju stanova za »mlade oficire i policajce«. U stvari, na potrebu da se stambeno zbrinu oficiri i policajci koji su povučeni sa Kosova, on je »nadogradio« još jednu veliku predizbornu akciju. Naime, Vlada Srbije je na podsticaj predsednika Jugoslavije, zajedno sa Direkcijom za obnovu zemlje (22. jula) krenula i u veliku izgradnju »100.000 stanova u narednih deset godina«, što bi trebalo da znači da bi već ove godine trebalo započeti zidanje 10.000 stanova u državnoj režiji. Pošto bi gradnja 10.000 stanova, navodno po ceni od 700 maraka po kvadratu sa, na primer, prosečnom površinom od 50 kvadratnih metara angažovala oko 350 miliona (nepostojećih) nemačkih maraka, neko se dosetio da se ipak u ceo posao uvuku i zainteresovana lica i firme. Tako je smišljeno da učešće kupaca ovih stanova ili njihovih firmi iznosi 30 odsto, a da se na ostali deo cene stana odobravaju krediti na 20 godina, što bi u nekoj normalnoj zemlji bili povoljni uslovi.

Oko celog ovog posla biće mnogo problema, naravno tek posle izbora. Prvo, problematično je da li će se iz učešća zainteresovanih kupaca (firmi i građanskih lica) nakupiti dovoljno gotovine i za gradnju stanova za »mlade oficire i policajce«. Zatim se postavlja pitanje može li naše građevinarstvo duže izdržati da radi za državu po cenama koje ova uspostavlja i sa rokovima (ne)plaćanja koji su sada na snazi. Zatim, tu je generalni problem sa emisijom dinara koja je kalkulativni izvor svih predizbornih ekonomskih akcija, pa i ove, a koja već sada opasno ljulja stabilnost deviznog kursa itd.

Ništa to ne smeta izbornim stratezima vladajuće koalicije, glavno je da sada zveči akcija izgradnje 10.000 stanova. Onaj ko bude podsetio da je između 1965. i 1990. godine na teritoriji današnje SRJ prosečno godišnje završavano oko 50.000 stanova, a da je tek u Miloševićevo vreme gradnja više nego prepolovljena – sigurno neće imati toliko bučnu medijsku podršku kakvu sada ima stara socijalistička priča o državi koja, navodno, stambeno zbrinjava svoj podmladak (može li taj podmladak narednih 20 godina plaćati mesečnu ratu od 4760 dinara za stan od 60 kvadrata, to se smatra sporednim pitanjem).

OBEĆANJA I POSLE IZBORA: Seljaci su na ovom »predizbornom cenovniku«, po običaju, prošli najslabije. Istina, žito im je plaćeno manje loše nego ranijih godina, a ovog sušnog leta na pijacama naizgled zarađuju bolje nego ikada. No, sve to ne može da pokrije duboku ekonomsku katastrofu poljoprivrede, koja je proteklih deset Miloševićevih godina pokrivala takozvanu kakvu-takvu socijalnu stabilnost u državi – a sada je pala na prosjački štap. Ta katastrofa će se moguće potpuno ogoliti već naredne zime (pogotovu ako suša upropasti glavnu seljačku kulturu – kukuruz), pa je to verovatno jedan od glavnih razloga što je Milošević požurio sa raspisivanjem izbora za početak jeseni. U nedostatku ozbiljnijih podsticaja seljacima-biračima, državna propaganda posegla je za najprizemnijim srceparateljnim socrealizmom – pa je tako prošle nedelje glavni vojvođanski državni list na prvoj stranici objavio fotografiju sa potpisom: »Osmeh na licima zemljoradnika tokom isplate pšenice u Kaću«. Nazdravlje!

U okviru predizborne strategije vladajuća koalicija je verovatno na najvećim mukama bila oko pristupa vlasnicima stare devizne štednje. Dosta logična opcija, da se zbog posledica NATO bombardovanja i zbog nove međunarodne finansijske blokade odloži početak isplate stare devizne štednje po ranije donetom zakonu (kad se već sa rešenjem tog problema oklevalo i u nešto boljim prilikama) – očigledno je odbačena iz predizbornih razloga. No, tu se pojavio problem što Topčiderska štamparija novca nije u stanju da štampa i devize, pa su se za isplatu državne obaveze morali ponuditi dinari i stari Avramovi zlatnici. Uz mnogo buke isplaćeno je, uglavnom u dinarima, nešto između 20 i 30 miliona maraka od ukupne ovogodišnje zakonske obaveze od 185 miliona maraka.

Pošto se kupovina glasova za septembarske izbore od starih deviznih štediša pokazala preteškom, cela stvar je u propagandnom smislu sklonjena u stranu. Istina, pokušano je i da se akcija »zakrpi« mogućnošću da se starom deviznom štednjom kupe poslovni lokali, no prema oskudnim informacija koje stižu do javnosti – ni ta dodatna mogućnost nije naišla na naročiti prijem kod publike. Moguće je da se do izbora ponudi još neka opcija starim deviznim štedišama – najverovatnije neka koja bi se, navodno, realizovala tek posle izbora.

Najambiciozniji predizborni poduhvat – da se stekne naklonost bolesnih i svih onih koji se plaše bolesti – sada je pao na leđa novog ministra zdravlja Srbije dr Milovana Bojića. Pošto je para ponestalo, on je akciju započeo u skladu sa marksističkom doskočicom: budimo realni, zahtevajmo nemoguće. Posle desetogodišnje katastrofe koja je snašla i »socijalističko zdravstvo«, dr Bojić se sada, navodno, poduhvatio gigantskog zadatka da sve vrati u prvobitno stanje – stanje opšte besplatne zdravstvene zaštite. Umesto da državne apoteke zaspe jeftinim i dobrim lekovima, on je smislio da privatni apotekari prime lekarske menice (recepte) vučene na njegov prazni fond zdravstvene zaštite, te da tako doprinesu opštoj stvari i izbornoj pobedi koalicije »narodnog jedinstva« na izborima. Jednostavno ali kratkotrajno, to jest nemoguće. Umesto knjige žalbi, uvedeni su centralni državni telefoni za žalbe itd. Samouvereni dr Bojić je pokrenuo jednu akciju koja će teško »doteći« i do 24. septembra, a nekmoli duže, pa će verovatno loše stanje u zdravstvenoj sferi postati još gore – s tim da će bolesnicima vratiti skoro sva stara prava, ali će to biti u žalosnoj srazmeri sa nemogućnošću da se prava i ostvare. To je onaj nominalni socijalistički humanizam koji je krasio i sve Staljinove zakone.

Sve u svemu, ako se samo paušalno pogleda šta je sve Miloševićeva koalicija spremila za kupovinu izbora – neko nedovoljno upućen u ovdašnje prilike mogao bi izvesti računicu da će predstojeći izbori koštati veoma mnogo – na primer, i više od milijardu maraka. No, niti ova država ima te pare u nekoj rezervi, niti se one mogu brzo prerasporediti. Ostaje, dakle, na raspolaganju stari sistem »kupovanja« političkih saveznika kod protivničke strane. Tu je sve bitno jeftinije. Neko će dobiti nešto para, nekom će biti oprošten neki dug, a nekom će na ramenima ostati bar glava.

Dimitrije Boarov