Hrvatska
Pet godina posle “Oluje”
Peti avgust slavi se u
Hrvatskoj kao “Dan domovinske zahvalnosti”, sa zastavama, spomen-pločama,
polaganjem venaca, popovima i prigodnim reportažama. Na “područjima
reintegriranim u hrvatski državni prostor”, koja su sada “područja
od posebne državne skrbi”, međutim, stanje se menja sporo: investicija
nema, izbeglice se teško vraćaju u bilo kom smeru, tuđa imovina vraća
se preko volje
Od našeg specijalnog izveštača
iz Zagreba
Četvrtog avgusta 1995. započela
je velika ofanziva Hrvatske vojske sa kodnim imenom “Oluja”. Ta
operacija, u kojoj je učestvovalo oko 180.000 vojnika i policajaca, zvanično
se zove “vojno-redarstvena akcija”, da bi se naglasio njen unutrašnji
karakter, u smislu međunarodnog prava. Cilj operacije bio je zauzimanje
preostalih teritorija na kojima su Srbi iz Hrvatske uspostavili svoju državnu
tvorevinu Republiku Srpsku Krajinu. U prethodnoj operaciji, početkom maja
1995. munjevitom akcijom “Bljesak” zauzeta je teritorija Zapadne
Slavonije, zvanično poznata kao UNPA (područje pod zaštitom UN) zona
“Zapad”; ostale su još UNPA zone “Sever” i “Jug” (Kordun,
Lika, Banija i Severna Dalmacija) i “Istok” (Istočna Slavonija,
Baranja i Zapadni Srijem). UNPA zona “Istok” nije bila cilj
“Oluje”; ona je ostala za mirnu reintegraciju, dovršenu 1997. godine.
Operacija “Oluja” bila je
iznenađenje samo za obično stanovništvo Republike Srpske Krajine (RSK),
lišeno pravih informacija i izloženo obmanama srbijanske režimske štampe
i televizije, uljuljkano u lažnu sigurnost budalaštinama o
“nepobedivom srpskom oružju”. Martić, Mrkšić, Jarčević, Šešelj
i slični kokodakali su o “Velikoj Srbiji”, a Karadžić i Mladić
kleli su se u “jedinstvo Srpstva Vaskolikog”. Tercirali su im
“nacionalni intelektualci”, babe-vračare, paravojne harambaše i
“patriotski” polusvet. Za to vreme drugi su radili i spremali se. Već
početkom leta 1995. bilo je jasno kuda vode operacije Hrvatske vojske i
Armije BiH u Zapadnoj Bosni; pad Zapadne Slavonije u maju bio je zlokobno
predskazanje: Srbi su pobegli za tridesetak sati, a Karadžić i Mladić
metka nisu opalili da im pomognu. Da će ta avantura sa Republikom Srpskom
Krajinom loše završiti bilo je jasno još 1992, kad je počeo rat u
Bosni. Danas znamo da su Srbi iz Hrvatske bili žrtvovani svesno, namerno
i cinično, kao moneta za potkusurivanje u nagodbama Miloševića i Tuđmana.
Kad je Hrvatska vojska, u
sadejstvu sa jedinicama 5. i 7. korpusa Armije BiH 4. avgusta započela
operaciju “Oluja”, pusti snovi o “srpskom oružju” pokazali su se:
za pet dana i vojska i narod pobegli su glavom bez obzira. Vojska
bosanskih Srba nije metka opalila. Miloševićev režim spremno je dočekao
izbeglice i pokušao da ih naseli na Kosovu, što mu je samo delimično
uspelo, da bi i tamo Srbi iz Hrvatske postali prve žrtve sledećeg rata.
Tuđman je licemerno pozivao
Srbe da ostanu gde su, ali mu niko nije poverovao. Uostalom, ima u Gračacu
jedno groblje onih koji su mu poverovali, a leševi se još otkrivaju tu i
tamo. Nekoliko dana kasnije, Tuđman je – putujući u Knin – poručio
Srbima iz Hrvatske: “Sretan im put!”; tad je bio iskren. HDZ je sebi
kupio još pet godina vlasti: na januarskim izborima ove godine još se
potezao argument “mi smo Hrvatsku očistili od Srba”.
Argument, međutim, više nije
vredeo: Tuđman je umro, HDZ je izgubio izbore. Posledice srpsko-hrvatskog
rata 1991-1995. ostale su i još godinama će opterećivati obe strane.
Dva su glavna problema: obnova
i povratak izbeglica. HDZ je jedva dočekao egzodus Srba da bi pokušao da
na njihovo mesto useli podjednako unesrećene Hrvate iz Bosne a sve u
sklopu slaboumne i zlikovačke politike “humanog preseljenja stanovništva”,
kako su je smislili Tuđman, Dobrica Ćosić i ostatak sličnih njima u
Srba i Hrvata. Velike sile su, međutim, pritisle i Hrvatsku i Bosnu da
omoguće povratak izbeglica i povratak imovine izbeglicama. Morali su da
pristanu i da potpišu; bilo je to ono poslovično gutanje žive žabe.
Kad su potpisali, počelo je sa sabotiranjem, podvalama i pasivnim
otporom.
U jednom od čuvenih Tuđmanovih
stenograma otkrilo se da Hrvatska namerno nije ulagala u obnovu Vukovara i
istočne Slavonije, ne bi li ohrabrila iseljavanje Srba, kojih je tamo
ostalo mnogo. U drugom stenogramu (iz 1993) Tuđman govori kako bi
najradije Srbima ustupio Bosansku Posavinu u zamenu za “očišćenu
Baranju”. Kad je o obnovi reč, hrvatske je država pomagala izbeglice
– ali Hrvate, pogotovo one iz Bosne. Međunarodne humanitarne
organizacije uložile su dosta u obnovu stambenog fonda, pre svega: njihov
angažman uštedeo je hrvatskoj državi u proseku četrdesetak hiljada
maraka po jednoj kući. Sve to nije mnogo pomoglo: odmah posle “Oluje”
– kada se mislilo da su Srbi pobegli zauvek, počela je navala na
nekretnine. Dan-danas na kućama širom reintegrisanih teritorija stoje
natpisi “Zauzeto – Hrvat”. Država je podsticala, ohrabrivala i štitila
tu otimačinu, a danas pruža pasivan i e†kasan otpor vraćanju imovine
svojim građanima, pre svega na lokalnom nivou. S druge strane, međunarodnim
ugovorima i vlastitim zakonodavstvom, Republika Hrvatska obavezala se da
će uspostaviti zakonsku jednakost svojih građana i poštovati pravo
vlasništva svima bez razlike.
Situacija na terenu sada je
veoma zanimljiva: sudovi, na primer, postupajući po zakonu, donose
pravosnažne i izvršne presude u predmetima ometanja poseda; u praksi, međutim,
do izvršenja dolazi veoma retko. Dešava se (Korenica, na primer) da
policija napusti lice mesta prilikom pokušaja ulaska u posed na osnovu
izvršne presude, jer je čovek koji je uzurpirao tuđu kuću tako rekao.
Paradoksalno, ali veoma često aktivni policajci koji imaju vlastite kuće
i stanove javljaju se kao uzurpatori tuđe imovine, naročito
ugostiteljskih objekata. Veoma često kuće uzurpiraju lica iz drugih
gradova, da bi im služile kao vikendice. Čak i u tim slučajevima
preuzimanje imovine i ulazak u posed nailaze na otpor lokalnih vlasti.
Uzurpatori, naravno, sa uživanjem potežu argumentaciju nacionalističke
ekstremne desnice, mobilišu podršku HDZ-a, pravaša i veteranskih
organizacija. Onda to liči na mitinge: “Zašto smo se borili, kad nas
četnici sada opet maltretiraju!”; “Nova vlast vraća Srbe i tjera poštene
hrvatske domoljube!” i u tom pravcu. U mestima gde se Srbi vraćaju i
traže ulazak u posed pojavljuju se plakati sa likovima sugrađana koje se
optužuje da su bili “četnici”; u nekim slučajevima dokazane su
fotomontaže na takvim plakatima. Desničarske stranke i veteranske udruge
sistematski se protive povratku izbeglica, a naročito povratku imovine.
To je u sklopu njihove generalne političke taktike: optuživati vladu za
“revanšizam” i “povratak komunizma”, ne bi li se spasle
privilegije i nezakonito stečena dobra. U tom smislu je izbeglička
problematika u uskoj vezi sa hrvatskim političkim životom: Srbi koji se
kao građani Republike Hrvatske vraćaju u svoje domove postali su –
hteli ne hteli – tema i argument u sukobu nacionalističke desnice (čiji
je jedan deo i u vladajućoj koaliciji šest stranaka) i nove vlasti koja
još nema hrabrosti da se do kraja odrekne Tuđmanovog nasleđa. Kao
ukupni utisak ostaje ukus mlakosti i neiskrenosti, ali to je više problem
hrvatske vlade i Sabora nego povratnika.
Povratnici ovoga trenutka
zavise od svoje odlučnosti i hrabrosti. U nekoliko slučajeva i uz pomoć
humanitarnih organizacija povratnici su uspeli da uđu u posed, uprkos
odbijanju policije da interveniše, ali i bez nasilja. Jednostavno,
moralna superiornost i puko pravo bili su jači od uzurpatora. Ali, to više
spada u izuzetke; tako se ne gradi pravna država. Srbi povratnici
donedavno su ginuli od eksplozivnih naprava podmetnutih oko kuća i na
njivama; strah je opravdan, pogotovo u jednoj političkoj atmosferi u
kojoj su izražavanja šovinizma, pretnje i manifestacije neonacizma i
neoustaštva i dalje normalna pojava čak i u Saboru i javnosti. Anto Đapić,
neofašistički klovn, predsednik hadezeovske marionetske Hrvatske stranke
prava, može nekažnjeno u Vukovaru da preti: “Jao Srbima kad mi dođemo
na vlast!”; prisustvo čelnika HSLS-a (ministar odbrane Radoš i
potpredsednik Sabora Jalšovec) među ostarelim ustašama na Blajburgu
ovog proleća nosi jasnu poruku, čak i bez Jalšovčeve izjave tamo da je
NDH temelj današnje Hrvatske.
Pet godina posle “Oluje”
stvari se nisu mnogo promenile na teritorijama “posebne državne
skrbi”. U većini opština sede načelnici bosanski Hrvati; ni njima, ni
ostalim doseljenim Hrvatima ne ide se natrag u Bosnu, na svoje. Uostalom,
obećano im je da će ostati na tuđem. Vlast načelno podržava povratak
svih izbeglica u svim smerovima, ali samo načelno. Stvari su međusobno
povezane: Republika Srpska neće da primi izbeglice Bošnjake i Hrvate,
jer Hrvatska i Federacija BiH neće da prime Srbe i Bošnjake; Stolac,
Mostar i Vitez potežu se kao razlozi za Korenicu, Donji Lapac, Banjaluku,
Srebrenicu; i obrnuto, u svim smerovima. Logika razmene stanovništva i
odbijanja suživota kao da je pobedila. Uostalom, zato su se kuće
izbeglih i proteranih rušile, umesto da se koriste: da se nikada ne bi
vratili. Najnovija pojava je čišćenje ruševina: počelo je u Gospiću,
da bi se sada nastavilo i na drugim mestima. Opštine buldožerima raščišćavaju
ostatke miniranih srpskih kuća i ostavljaju čiste placeve. Iz razloga
estetskih... Iz zemljišnih knjiga iščezavaju dokazi o vlasništvu, a
stvar se komplikuje i time što su Srbi bežeći poneli sa sobom, osim
matičnih knjiga i poneku zemljišnu. O sitnim administrativnim
maltretiranjima i da ne govorimo.
Povratnika, međutim, ima sve
više. Tome doprinosi stanje u Srbiji: ko je 1995. skočio iz tiganja u
vatru, skače sada natrag u tiganj. U Hrvatskoj se penzije dobijaju i od
njih može da se živi; tamo su im imanja i kuće; ekonomska situacija
nije sjajna, ali ima više posla nego u Srbiji; a i ne prete novi ratovi.
Osim toga, atmosfera se ipak polako hladi: u toj sirotinji na teritorijama
bivše Krajine izbeglim Hrvatima i Srbima i ne preostaje na kraju krajeva
ništa drugo nego da se pogledaju i slegnu ramenima. Prevareni su i jedni
i drugi. Na mestima gde se vratio veći broj izbeglih Srba, situacija se
poboljšava brže. Izgleda da treba dostići neku vrstu kritičnog broja,
pa se onda strahovi polako neutrališu. Dosadašnje iskustvo nevladinih
organizacija koje brinu o manjinama i ljudskim pravima pokazuje i da
korektan stav lokalnih organa vlasti može u velikoj meri da pomogne
smirivanju tenzija i sprovođenju zakona.
Koliko je Srba iz Hrvatske od
1990. do sada izbeglo, koliko je u Hrvatskoj ostalo i koliko se od 1995.
vratilo, teško je sa preciznošću utvrditi. Neki su otišli u
inostranstvo, u treće zemlje; neki su se deklarisali kao Hrvati; neki su
jednostavno nestali, u administrativnom ili kriminalističkom smislu.
Grubo uzevši, ostalo ih je oko 150.000 od ukupno više od 600.000; koliko
ih se vratilo u Hrvatsku – ne zna se, jer se mnogi vraćaju tiho, a
mnogi koji su uzeli hrvatska dokumenta ne vraćaju se tamo, nego ili sede
u SR Jugoslaviji, ili idu u treće zemlje. Tek iduće godine, pošto se u
aprilu obavi redovni popis stanovništva u Republici Hrvatskoj, znaće se
više. Ovoga trenutka barata se sa nekih tridesetak hiljada povratnika,
ali u prolazu: naime, ne zna se koliko njih je ostalo u Hrvatskoj, a
koliko ih je uzelo dokumenta i otišlo dalje. Pošto priliv traje – ali
i odliv – precizan uvid biće moguć tek kada se politička situacija na
Balkanu koliko-toliko stabilizuje i migracije prestanu.
Nasleđe operacije “Oluja”
ne pogađa samo izbeglice svih pasmina, razrušena naselja i mrtvu
privredu. Već godinama se spekuliše sa mogućim optužnicama Haškog
tribunala protiv nekih hrvatskih generala, a zbog zločina protiv čovečnosti
i ratnih zločina tokom i posle “Oluje”. Pominjala su se imena
generala Čermaka, Norca i Gotovine. Sada se, kao glavna letnja politička
senzacija u Hrvatskoj, pojavila i priča o navodnoj tajnoj optužnici
protiv gen. Petra Stipetića, načelnika Generalštaba Hrvatske vojske, a
zbog njegove uloge komandanta sektora na Baniji tokom “Oluje”. Gen.
Stipetić, koga je na to mesto imenovao predsednik Mesić, odbija svaku
odgovornost i poziva se na svog protivnika iz tog vremena, gen. Čedu
Bulata, komandanta Banijskog korpusa Srpske vojske Krajine, koji ga je više
puta pohvalio zbog korektnosti i vojničkog profesionalizma. Posle je
ispalo kako gen. Stipetića zapravo, navodno, terete zbog civilnih žrtava
iz 1993, tokom borbi oko Medačkog džepa, gde on jeste imao izvesnu
komandnu odgovornost. Ali, umesto da se zadovolje raspitivanjem u Hagu,
hrvatski političari i njihovi medijski ortaci u intrigama sada puštaju
maglu: te Budiša namešta Mesiću, te Haški sud sudi samo Hrvatima i da
dokle će to tako (Zdravko Tomac, SDP), te jeste da se vode istrage, ali
ne protiv Stipetića (Račan). Da je tokom i – naročito – posle
“Oluje” bilo zločina protiv civilnog stanovništva zna se i to nije
sporno; zna se takođe da nije bilo niti jedne jedine prvostepene (a
kamoli pravosnažne) presude hrvatskih sudova za ta krivična dela do sada
– osim protiv lica srpske nacionalnosti, a i u tim slučajevima dešavalo
se da presude ili padnu (tzv. šodolovačka grupa), ili su pravno
skandalozne.
Nasleđe “Oluje”, dakle,
ostaje sa Hrvatskom još veoma dugo, ali to je nasleđe sa kojim ima da
izlaze na kraj i Srbi i Hrvati podjednako. Kako se oni između sebe sa tim
budu izborili – tako će im i biti.
Miloš Vasić
